Vlasi
- Začetnik teme zeljko612
- Datum pokretanja
- stanje
Luctor
Primećen član
- Poruka
- 853
.
Ко што смо доказали претходно,потпуно је обрнута ситуација-јак утицај словенских говора на румунски језик,као и државна кампања вештачке латинизације и де-словенизације савременог румунског језика,чиме они врше насиље над сопственим наслеђем,да би се оправдале фантазије које сад просипају овде њихови агресивни активисти.
Словенски језик је био писани језик Влахо-Молдавских владара,који су поред тога имали словенске титуле идентичне са онима у Русији,Укрaјини и Бугарској.
Националистичке фантазије и жеље истих већ нису наш проблем.
Цинцари (Армани) се појављују у Србији,тек после уништења Москопоља од стране Албанаца,кад започиње велика цинцарска дијаспора,где се насељавају широм балкана,и углавном представљају градско-трговачко становништво.
Цинцари су имали веома позитивну улогу у историји Србије,али су они посебан романски народ и немају везе са овом темом.
Па зар Власи нису етнички Румуни (као што сам тврдиш)?
Сад одједном су "етнички Власи" и имају јак "локални патриотизам".
Ускачеш самом себи у уста и негираш оно што си претходно тврдио.
Мало причаш једну ствар,а после њену потпуну супротност...
То и даље не објашњава зашто држава Румунија класификује Крашоване као ХРВАТЕ.
Потпуно истим дијалектом говоре декларисани Срби из Свинице (Румунија),са којим заједно воде порекло.
Какве све то везе има са Хрватима?
"Торлаци" је термин створен од лингвиста као заједнички назив за групацију разних дијалеката у областима источне Србије који показује неке прелазне особине са неким бугарским и македонским дијалектима,а не племенска или регионална ознака,и представља ново име за групу дијалеката,иако у суштини "торлачки" говор заиста и не постоји:
За шта само становништво себе сматра тамо је доказ први и други српски устанак,као и отпор бугарској окупацији током 1 и 2 светског рата,као и српски четнички покрет.
Песма "спремте се спремте четници" је у оригиналу спевана управо на том дијалекту,и говори о борби српских четника против бугара.
Као што је раније речено,то је термин скован од лингвиста,не термин за те области и становништво,ову кованицу си ти сам смислио да би оправдао своју пропаганду.
Као што си раније тврдио,да су Власи досељеници из Влашке у 18-19 веку (пре формирања румунске нације)у источну Србију,онда из тога следи да су они ту дошљаци (из твоје сопствене тврдње),и да је немогуће да су они вршили некакав утицај на говоре источне Србије,јер су ту дошли касније.
Чак шта више,прелазна природа тих споменутих говора између Српског и Бугарског у источној Србији и западној Бугарској је доказ да ту није постојало романско становништво које би их раздвајало.
Да не спомињемо варварска путошења тих подручја од стране Сармата,Гота,Хуна,Гепида и др. пре насељавања словена.
Узгред постоји планина Торлак код Београда.
П.С
Ако си се ти дрзнуо да "торлаке"(шта год то значило) сматраш за посебну етничку групу (иако се они сматрају Србима),док Влахе сматраш Румунима (иако они сами себе већински тако не сматрају),зашто онда не бисмо ми Влахе сматрали посебном групом?
Poslednja izmena:
ROMANVS I
Gost
- Poruka
- 209
N. van Wijk - Taalkundige en historiese gegevens betreffende de ondste betrekkingen tussen Serven en Bulgaren, Amsterdam, 1923.
Aleksandar Belić - Dijalekti istočne i južne Srbije, Beograd, SKA, 1905.
Ivan Popović - Contribuţie la studierea cuvintelor în limba sîrbo-croată, Lumina IX/3-4, Pančevo, 1955.
Ivan Popović - Geschichte der serbokroatischen sprache, Wiesbaden, 1960.
Ivan Popović - Istorija srpskohrvatskog jezika, Novi Sad, 1955.
Ivan Popović - Valacho-serbica.L'influence de la langue roumaine sur le serbocroate et la geographie, Godišnjak, Balkanološki institut, II, Sarajevo, 1960.
Svetozar Georgijević - Balkanološke studije I-II, Niš, 1967-1968.
Svetozar Georgijević - Etimologija imena mesta SR Srbije, Niš, 1985.
Svetozar Georgijević - Vlasi u srednjevekovnoj srpskoj državi, Niški zbornik, 6, 1978
Pavle Ivić - Srpski narod i njegov jezik, Beograd, SKZ, 1986.
Aleksandar Loma - Jezička prošlost jugoistočne Srbije u svetlu toponomastike, Govori prizrensko-timočke oblasti i susednih dijalekata, Niš, 1994.
Ја сам навео Ван Вејка, Александра Белића, Ивана Поповића, Светозара Георгијевића, Павле Ивића, Александра Лома па би било добро да и ти наведеш неке изворе за те небулозе које износиш а не да пишеш како је теби по вољи.
Са овим смо завршили са теоријама, које су пласирали слависти, мађари и др. који би све Влахе (Румуне, Аромуне, Мегленске и Истарске Влахе) и Албанце да стрпају у Албанију или на простор Торлачког говора у Србији, Бугарској и Македонији.
Видим да те занимају баш Власи - Румуни па ево укратко и јасно и запамти за сва времена, то су Дако-Мезијци из римских провинција Дакије и Мезије (горња и доња Мезија).Пошто ти се жури негде ево сада знаш где су живели, баш на истом простору који и сада насељавају, наравно данас их има много мање у Мезији у односу на време пре велике сеобе народа.
Poslednja izmena:
Luctor
Primećen član
- Poruka
- 853
Одговарао сам на твоја писања која немају везе са наведеним ауторима.
Ја изводим закључке из твојих сопствених писанија, и закључујем да су међусобно противречна,и наводим због чега.
Узалуд је цитирати некога,ако је то у колизији са другим историјским доказима и аргументима.
Шта је ту сумњиво сам лепо написао у ранијим постовима.
Ти си само натрпао разне теорије,које немају логичке везе једна са другом.
Цитирани аутори немају везе са тим шта си говорио.Чак и да имају везе,то су све претпоставке и хипотезе које ти наводиш као непобитне историјске чињенице.
Врхунац противречности је то што ти управо цитираш углавном српске историчаре,антропологе и географе да би бранио "румунску хипотезу",а истовремено оптужујеш српску историју,антропологију и географију да негирају румунски карактер влаха!?
П.С
Пошто видим да си променио пост, хајде да и ја свој прилагодим.
Ево мала демонстрација тих противречности:
Још неке од њих:
Значи ти негираш управо оно што си претходно сам тврдио.
?
Упоредити шта је писао корисник под другим налогом (такође румунски лобиста):
hippy:
hippy:
Сви ови подаци су међусобно противречни.
П.П.С
За тако нешто не постоје никакви докази,ово наводиш само као рационализацију румунских претензија на области јужно од Дунава.
Спекулације наводиш као доказе.
Ако се ради о досељеницима из Влашке и Баната у 18 и 19 веку,онда исти не могу бити староседеоци области у које су дошли.
Разлози против те теорије су следећи:
1.Области Мезије и Дакије су билe опустошенe још пре доласка Словена.На њој су упоришта правили Сармати,Готи и Гепиди,и пројездили разни други народи.Мезија је била један од главних центара Гота.
2.Те области су биле изложене страховитом пустошењу и пљачкању,нарочито од Гота и Гепида.
3.Те области су за време словенског насељавања биле густо насељене словенским племенима,којима се знају и имена (Тимочани,Браничевци и Морављани).
4.Између српског и бугарског језика постоје прелазни дијалекти у источној Србији и западној Бугарској,што не би био случај да је на тој територији живело несловенско становништво које би их раздвајало.
5.И на крају те области показују јак утицај српске државе (српске средњевековне задужбине) и српску националну активност током 1 и 2 српског устанка као и током 1 и 2 светског рата.
Poslednja izmena od moderatora:
ROMANVS I
Gost
- Poruka
- 209
Павле Ивић
СРПСКИ НАРОД И ЊЕГОВ ЈЕЗИК
У самој ствари, питање првобитне постојбине Румуна спада у спорне проблеме историјске и језичке науке. Јасно је толико да су Румуни потомци романизованог становништва које је преживело словенску инвазију, и то у неком региону који није одвећ простран, јер се све расуте гране румунског етникума у односу на друге романске језике одликују врло изразитим заједичким језичким особинама које су могле настати само у тесној заједници. Међутим није сасвим извесно које је то подручје било колевка румунског народа. На први поглед изгледа сасвим логично да је то била сама Румунија. Такво мишљење, уосталом, постоји и у науци, нарочито међу румунским истраживачима, па ипак, том се схватању супротставља аргумент да су Римљани владали Дакијом сразмерно кратко, око 165 година (106—271. наше ере), док су данашња Србија и Бугарска провеле више од пет столећа под, римском владавином, што је давало далеко бољу могућност за потпунију романизацију. Нарочито је компактан морао бити живаљ латинског језика у лимесу дуж Дунава, после губитка Дакије. Врло су богата сведочанства о постојању многобројних римских градова и тврђава у тој области, од Београда па све до Добруџе. С друге стране, није вероватно да је Дакија икада била темељито романизирана, а ни да је становништво латинског језика, уколико га је баш у њој, остало тамо и после повлачења легија на јужну страну Дунава 271. године. Због свега тога већина нерумунских испитивача склона је томе да порекло Румуна тражи у римској провинцији Мезији која је захватала поред осталог источну Србију и северну Бугарску.
Чињеница да Румуни стварно живе у Дакији, а не у Мезији, ту не долази у обзир као противаргумент. Наиме сви подаци потврђују да су Румуни испрва били искључиво номадски пастири, ванредно покретљиви и спремни на миграције у удаљене крајеве. Већ у X веку историјски извори затичу велику скупину Влаха у данашњој Тесалији у Грчкој, средњовековне рашке повеље препуне су помена о влашким сточарима, у XVI веку они стижу и на Крк и у Истру, а у Карпатима њихови крајњи изданци допрли су до северне Словачке, јужне Пољске и северне Моравске. Стога је природно претпоставити да се после словенског освајања земаља јужно од Дунава један део затечених Романа лако могао пребацити на север преко велике реке, другим речима да је донекле дошло до рокаде између освајача који су надирали на југ и побеђених којима је пут спасења понекад водио баш у пределе непосредно пре тога напуштене од освајача.
Још двадесетих година овог века изашао је холандски слависта ван Вејк (van Wijk) с теоријом о томе да су у раном средњем веку Срби од Бугара били одвојени појасом у којем је живело румунско становништво. Тек доцније, кад су Румуни делом одлутали у друге крајеве, а делом подлегли асимилацији, дошле су у непосредан додир западна и источна грана Јужних Словена. Ово гледање савршена хармонира са налазима лингвистичке географије која је, као што смо видели, констатовала (тек много после ван Вејка) веома јаку концентрацију изоглоса дуж демаркационе линије између двају великих блокова јужнословенског етникума. Језичка пукотина зато и јесте дубока што су се обе стране обликовале посебно, па су тек накнадно, већ изразито издиференциране, дошле у географски додир.
И поред све уверљивости хипотезе коју смо испричали, она се може примити само са понеким допунама и оградама. Прва од њих тицала би се могућности да је у несловенском међупростору који је раздвајао две групе Словена било и албанског живља, а не само румунског. У ствари, и питање колевке албанског народа спада у клупко контроверзних проблема етноисторије Балкана, додуше тек у последњим деценијама (док се о старој постојбини Румуна дискутује већ читав век). Показало се, наиме, да албански језик ни у којем случају није продужење старог илирског језика који се пре римског освајања говорио у данашњој Албанији (и у већем делу Југославије). Једноставно, особине албанског језика у оштрој су противности с оним што се зна о старом илирском. Уз то се испоставило да је у албанском сва терминологија везана за море и поморство секундарна, позајмљена из других језика. Чак и реч за рибу је преузета из латинског, док албански назив весла потиче од словенског лопата. Ствари не би могле стајати овако да је стара постојбина Албанаца била крај морске обале; у том случају они би одраније имали аутохтоних речи бар за тако елементарне појмове неодвојиве од живота у приморју. Уосталом, и сва друга сведочанства говоре да су Албанци у ранијем средњем веку били пастири и живели истим начином живота и под сличним друштвеним и цивилизационим околностима као Румуни. А то значи да су, као и Румуни, били типични континенталци, научнике је импресионирала и појава да у самој Албанији нема сигурних трагова о томе да је античка топонимија била директно наслеђена у албански језик, без словенског посредства, док с друге стране постоје индиције да су имена као Ниш, Штип, Шар и Охрид дошла Словенима тек из албанских уста. Карактеристично је и то да у романским елементима албанскот језика има много специфичних спона са румунским, а да су у оба језика присутни многи изрази из пастирске терминологије који очигледно воде порекло из неког старог предримског балканског језика (наравно, ми имамо све разлоге да претпоставимо да је у предримско доба у планинама Балканског полуострва практикована углавном иста врста овчарског сточарења коју је забележио средњи век и која је местимично трајала све до близу наших дана). По свој прилици, језик у којем су настали, ови изрази био је у ствари предак албанског језика, из којег су Румуни преузели изразе посебно везане за балкански стил овчарства (или су, можда још вероватније, преци Румуна примајући латински језик задржали из свог ранијег језика управо оне изразе који су били најприснији њиховом начину живота и за које у латинском можда није ни било добрих еквивалената).
Остаје да се реши који је језик то могао бити. Данас у науци преовлађује мишљење да се ради о трачком језику; доказана је извесна општа сличност између албанског и трачког чија је физиономија реконструисана по доста шкртим остацима у античким натписима и записима. Пронађена су штавише и нека конкретна подударања у појединостима. То, додуше, није много, и чак није довољно да нас сасвим убеди, али засад нема бољег кандидата од трачког језика. Ако имамо у виду да је област тог језика осим данашње Бугарске (па и Румуније) запремала и источну Србију, остаће нам као највероватније место старе постојбине Албанаца источна Србија, дакле опет предели који су у раном средњем веку могли сачињавати онај међупростор између двеју грана Јужних Словена.
Ако је тачно све што смо овде претпоставили, доцнији развој је морао комбиновати два три процеса: постепену емиграцију румунског и албанског живља из простора о којем је реч, продирање у тај простор словенских насељеника, и то оних западне гране, и асимилацију остатака затеченог становништва (с изузетком дела Румуна у североисточној Србији и дела Албанаца у метохијској области). Непознате су нам историјске околности које су условиле да баш припадници западне групе, а не они источне, заузму међу простор. Није вероватно да је ту одлучно било ширење немањићке државе ка југоистоку. Ради се о пастирским кретањима у још старијем периоду, а осим тога већ смо утврдили да је на сектору од Дунава до подручја југозападно од Софије позиција нашег снопа изоглоса знатно источнија од крајњих међа средњовековне Србије у доба њене најјаче експанзије. Ово, наравно, не искључује шансу да је на северним прилазима Македонији извесну улогу могло одиграти српско продирање у XIII веку и српска владавина у XIV веку. Исто тако ово не значи да није било и друкчијих насељеника. Име једног села јужно од Пирота (Љуберажда) и групице од по неколико топонима у врањском и призренском крају одају трагове источнојужнословенског насељавања, и то, судећи по архаичној формацији ових топонима, веома старог датума. Говор тих места и предела данас се не издаваја из дијалекта околине, јасно је да је западнојужнословенски језички слој током доцнијег развоја сасвим превладао. У неким именима насеља (Драгобужде и Тибужде код Врања, Побужје код Скопља), огледа се необична комбинација двеју јужнословенских грана: вокал у у тим примерима могао се развити сада путем западнојужно-словенског гласовног развоја, а група жд (одн. консонант ж) сведочи о развоју у источнојужнословенском смислу. Дијалеката с овако комбинованим особинама данас нема, ни на том терену ни другде.
СРПСКИ НАРОД И ЊЕГОВ ЈЕЗИК
У самој ствари, питање првобитне постојбине Румуна спада у спорне проблеме историјске и језичке науке. Јасно је толико да су Румуни потомци романизованог становништва које је преживело словенску инвазију, и то у неком региону који није одвећ простран, јер се све расуте гране румунског етникума у односу на друге романске језике одликују врло изразитим заједичким језичким особинама које су могле настати само у тесној заједници. Међутим није сасвим извесно које је то подручје било колевка румунског народа. На први поглед изгледа сасвим логично да је то била сама Румунија. Такво мишљење, уосталом, постоји и у науци, нарочито међу румунским истраживачима, па ипак, том се схватању супротставља аргумент да су Римљани владали Дакијом сразмерно кратко, око 165 година (106—271. наше ере), док су данашња Србија и Бугарска провеле више од пет столећа под, римском владавином, што је давало далеко бољу могућност за потпунију романизацију. Нарочито је компактан морао бити живаљ латинског језика у лимесу дуж Дунава, после губитка Дакије. Врло су богата сведочанства о постојању многобројних римских градова и тврђава у тој области, од Београда па све до Добруџе. С друге стране, није вероватно да је Дакија икада била темељито романизирана, а ни да је становништво латинског језика, уколико га је баш у њој, остало тамо и после повлачења легија на јужну страну Дунава 271. године. Због свега тога већина нерумунских испитивача склона је томе да порекло Румуна тражи у римској провинцији Мезији која је захватала поред осталог источну Србију и северну Бугарску.
Чињеница да Румуни стварно живе у Дакији, а не у Мезији, ту не долази у обзир као противаргумент. Наиме сви подаци потврђују да су Румуни испрва били искључиво номадски пастири, ванредно покретљиви и спремни на миграције у удаљене крајеве. Већ у X веку историјски извори затичу велику скупину Влаха у данашњој Тесалији у Грчкој, средњовековне рашке повеље препуне су помена о влашким сточарима, у XVI веку они стижу и на Крк и у Истру, а у Карпатима њихови крајњи изданци допрли су до северне Словачке, јужне Пољске и северне Моравске. Стога је природно претпоставити да се после словенског освајања земаља јужно од Дунава један део затечених Романа лако могао пребацити на север преко велике реке, другим речима да је донекле дошло до рокаде између освајача који су надирали на југ и побеђених којима је пут спасења понекад водио баш у пределе непосредно пре тога напуштене од освајача.
Још двадесетих година овог века изашао је холандски слависта ван Вејк (van Wijk) с теоријом о томе да су у раном средњем веку Срби од Бугара били одвојени појасом у којем је живело румунско становништво. Тек доцније, кад су Румуни делом одлутали у друге крајеве, а делом подлегли асимилацији, дошле су у непосредан додир западна и источна грана Јужних Словена. Ово гледање савршена хармонира са налазима лингвистичке географије која је, као што смо видели, констатовала (тек много после ван Вејка) веома јаку концентрацију изоглоса дуж демаркационе линије између двају великих блокова јужнословенског етникума. Језичка пукотина зато и јесте дубока што су се обе стране обликовале посебно, па су тек накнадно, већ изразито издиференциране, дошле у географски додир.
И поред све уверљивости хипотезе коју смо испричали, она се може примити само са понеким допунама и оградама. Прва од њих тицала би се могућности да је у несловенском међупростору који је раздвајао две групе Словена било и албанског живља, а не само румунског. У ствари, и питање колевке албанског народа спада у клупко контроверзних проблема етноисторије Балкана, додуше тек у последњим деценијама (док се о старој постојбини Румуна дискутује већ читав век). Показало се, наиме, да албански језик ни у којем случају није продужење старог илирског језика који се пре римског освајања говорио у данашњој Албанији (и у већем делу Југославије). Једноставно, особине албанског језика у оштрој су противности с оним што се зна о старом илирском. Уз то се испоставило да је у албанском сва терминологија везана за море и поморство секундарна, позајмљена из других језика. Чак и реч за рибу је преузета из латинског, док албански назив весла потиче од словенског лопата. Ствари не би могле стајати овако да је стара постојбина Албанаца била крај морске обале; у том случају они би одраније имали аутохтоних речи бар за тако елементарне појмове неодвојиве од живота у приморју. Уосталом, и сва друга сведочанства говоре да су Албанци у ранијем средњем веку били пастири и живели истим начином живота и под сличним друштвеним и цивилизационим околностима као Румуни. А то значи да су, као и Румуни, били типични континенталци, научнике је импресионирала и појава да у самој Албанији нема сигурних трагова о томе да је античка топонимија била директно наслеђена у албански језик, без словенског посредства, док с друге стране постоје индиције да су имена као Ниш, Штип, Шар и Охрид дошла Словенима тек из албанских уста. Карактеристично је и то да у романским елементима албанскот језика има много специфичних спона са румунским, а да су у оба језика присутни многи изрази из пастирске терминологије који очигледно воде порекло из неког старог предримског балканског језика (наравно, ми имамо све разлоге да претпоставимо да је у предримско доба у планинама Балканског полуострва практикована углавном иста врста овчарског сточарења коју је забележио средњи век и која је местимично трајала све до близу наших дана). По свој прилици, језик у којем су настали, ови изрази био је у ствари предак албанског језика, из којег су Румуни преузели изразе посебно везане за балкански стил овчарства (или су, можда још вероватније, преци Румуна примајући латински језик задржали из свог ранијег језика управо оне изразе који су били најприснији њиховом начину живота и за које у латинском можда није ни било добрих еквивалената).
Остаје да се реши који је језик то могао бити. Данас у науци преовлађује мишљење да се ради о трачком језику; доказана је извесна општа сличност између албанског и трачког чија је физиономија реконструисана по доста шкртим остацима у античким натписима и записима. Пронађена су штавише и нека конкретна подударања у појединостима. То, додуше, није много, и чак није довољно да нас сасвим убеди, али засад нема бољег кандидата од трачког језика. Ако имамо у виду да је област тог језика осим данашње Бугарске (па и Румуније) запремала и источну Србију, остаће нам као највероватније место старе постојбине Албанаца источна Србија, дакле опет предели који су у раном средњем веку могли сачињавати онај међупростор између двеју грана Јужних Словена.
Ако је тачно све што смо овде претпоставили, доцнији развој је морао комбиновати два три процеса: постепену емиграцију румунског и албанског живља из простора о којем је реч, продирање у тај простор словенских насељеника, и то оних западне гране, и асимилацију остатака затеченог становништва (с изузетком дела Румуна у североисточној Србији и дела Албанаца у метохијској области). Непознате су нам историјске околности које су условиле да баш припадници западне групе, а не они источне, заузму међу простор. Није вероватно да је ту одлучно било ширење немањићке државе ка југоистоку. Ради се о пастирским кретањима у још старијем периоду, а осим тога већ смо утврдили да је на сектору од Дунава до подручја југозападно од Софије позиција нашег снопа изоглоса знатно источнија од крајњих међа средњовековне Србије у доба њене најјаче експанзије. Ово, наравно, не искључује шансу да је на северним прилазима Македонији извесну улогу могло одиграти српско продирање у XIII веку и српска владавина у XIV веку. Исто тако ово не значи да није било и друкчијих насељеника. Име једног села јужно од Пирота (Љуберажда) и групице од по неколико топонима у врањском и призренском крају одају трагове источнојужнословенског насељавања, и то, судећи по архаичној формацији ових топонима, веома старог датума. Говор тих места и предела данас се не издаваја из дијалекта околине, јасно је да је западнојужнословенски језички слој током доцнијег развоја сасвим превладао. У неким именима насеља (Драгобужде и Тибужде код Врања, Побужје код Скопља), огледа се необична комбинација двеју јужнословенских грана: вокал у у тим примерима могао се развити сада путем западнојужно-словенског гласовног развоја, а група жд (одн. консонант ж) сведочи о развоју у источнојужнословенском смислу. Дијалеката с овако комбинованим особинама данас нема, ни на том терену ни другде.
Poslednja izmena:
ROMANVS I
Gost
- Poruka
- 209
Уверљивост теорије о дугом задржавању несловенске тампонске области између двеју грана Јужних Словена зависи, наравно, највише од тога колико има стварних трагова албанског и румунског етникума у том простору. Ту би три врсте сведочанстава биле од највеће вредности, директни помени Влаха или Арбанаса у средњовековним текстовима, трагови њихових језика у топонимији и најзад такви трагови у данашњим дијалектима. У погледу првог извора поседујемо делимичне информације, многе старе српске повеље помињу Влахе, па и Арбанасе, углавном као планинске сточаре са посебним друштвеним статусом. Ови помени, међутим, не покривају целу територију о којој је реч, већ углавном само њене западније пределе, али ништа друго не бисмо ни могли очекивати, за остале делове те области једноставно не поседујемо повеље. С друге стране Власи и Арбанаси помињу се у средњем веку и у крајевима западно од зоне о којој је реч. Засад недостају студије које би прецизније изнеле на видело све што би се на основу расположивог материјала могло рећи о средњовековној распрострањености тих народа (додуше, у погледу Албанаца јасно је толико да подручје њиховог присуства у XIV—XV в. није било веће него мање од данашњег). Међутим топонимија источне Србије пружа обилате податке. Имена као Бербатово, Букуровац, Бучум, Валуниш, Корбевац, Маржини, Мерџелат, Сврљиг, Сурдулица, Тумба, Џепа и многа друга румунског су порекла. Досад ни овде није обављено подробно прикупљање и анализа материјала, али је јасно да ће то представљати захвалан задатак за будуће истраживаче. Уосталом и на бугарској страни границе, на пример у софијском крају, знатан је удео румунског елемента у топонимији оличен у именима као Банаиз, Банишора, Бов, Вакарел, Гавнос, Пасарел, Урсул. С друге стране, у многим нашим крајевима, пре свега планинским, има такође румунских трагова у топонимији, али нигде у толикој мери као у источној Србији (овде, наравно, није реч о североисточном углу Србије где се и данас делимично говори влашки, него у долини Јужне Мораве и областима источно одатле). Што се тиче албанских елемената у топонимији, њих је наравно много у косовско-метохијској области и њеном непосредном суседству, али за пределе даље ка истоку и североистоку нема сигурних података (ако изузмемо већ поменуто тумачење данашњег гласовног лика античких назива Ниш и Штип). Сами дијалекти не садрже нарочито много румунских или албанских елемената у речничком благу — судећи бар по ономе што се досад зна, јер детаљна испитавања нису вршена — али су зато пуни такозваних балканизама, структуралних особина какве се иначе не налазе у српскохрватском језику, али их има у румунском, албанском, навогрчком, бугарском и македонском. Овамо спадају драстично смањење броја падежа, непознавање инфинитива, удвајање личних заменица (мене ме види), компаратив типа по млад и скраћење свих дугих акцената.
Још почетком овог века Александар Белић је, утврдивши чисто српску основицу дијалеката у овом простору, које је он назвао призренско-тимочким, објаснио балканизме у њима као траг румунскаг супстрата. То објашњење и данас изгледа веродостојно, уз резерву да је и суседство бугарских и македонских говора могло такађе допринети истом исходу. Новину у разматрање овог проблема унела су сразмерно недавна истраживања српских говора у Банату дуж румунске границе и на самој румунској територији. Показало се да тамо такорећи пред нашим очима настају балканизми под непосредним дејством румунског окружења, што повећава вероватноћу да је утицај истог језика некада одиграо исту улогу и у призренско-тимочким пределима.
На завршетку ове дигресије о питању некадашњег несловенског појаса између двеју грана Јужних Словена можемо закључити да је такав појас по свој прилици заиста постојао и да је то допринело узајамној изолацији тих двеју грана.
стр. 30
Некоме је противуречан и Владимир Карић, Србија, опис земље, народа и државе, Београд, 1887, стр.93-94
стр. 5
стр. 91
стр. 92
стр. 93
стр. 94
стр. 95
Колико је милиона Влаха (Романа) живело у 3. веку пре 271. године, на простору Дакије, Мезије (горња и доња Мезија), доње Паноније, Македоније и Далмације?
Још почетком овог века Александар Белић је, утврдивши чисто српску основицу дијалеката у овом простору, које је он назвао призренско-тимочким, објаснио балканизме у њима као траг румунскаг супстрата. То објашњење и данас изгледа веродостојно, уз резерву да је и суседство бугарских и македонских говора могло такађе допринети истом исходу. Новину у разматрање овог проблема унела су сразмерно недавна истраживања српских говора у Банату дуж румунске границе и на самој румунској територији. Показало се да тамо такорећи пред нашим очима настају балканизми под непосредним дејством румунског окружења, што повећава вероватноћу да је утицај истог језика некада одиграо исту улогу и у призренско-тимочким пределима.
На завршетку ове дигресије о питању некадашњег несловенског појаса између двеју грана Јужних Словена можемо закључити да је такав појас по свој прилици заиста постојао и да је то допринело узајамној изолацији тих двеју грана.
стр. 30
Некоме је противуречан и Владимир Карић, Србија, опис земље, народа и државе, Београд, 1887, стр.93-94
стр. 5
стр. 91
стр. 92
стр. 93
стр. 94
стр. 95
Колико је милиона Влаха (Романа) живело у 3. веку пре 271. године, на простору Дакије, Мезије (горња и доња Мезија), доње Паноније, Македоније и Далмације?
Poslednja izmena:
Lesandar
Buduća legenda
- Poruka
- 27.930
Luctor
Primećen član
- Poruka
- 853
Значи узимаш потпуно спекулативно мишљење једног аутора и његове хипотезе које говоре о извесној могућности нечега,ти их претвараш у непозиве чињенице,и на њој базираш своју пропаганду.
"Балканизми" могу да буду и резултат локалног сленга кога касније преизимају друге групе,попут,на пример савремене речи "Дрот" која означава полицајца а која се развила у београдском сленгу 50-их,а који су касније преузели хрвати,па се сада тамо највише користи.
http://en.wikipedia.org/wiki/Balkan_linguistic_union
На румунски језик су интензивно утицали словенски говори,па и мађарски...
Многе речи у румунском говору уопште нису латинског порекла,него управо су од горе наведених говора.
Такође ми је комично што опет цитираш аутора,да би запао у противречност са оним што си раније говорио:
Значи цитираш ауторе који тврде оно,што си сам рекао да је "завршено".
Само испаљујеш тврдње које противрече једна са другом.
Такође је интертесантно да се претходни про-румунски лобисти цитирали такође ауторе,који јасно кажу да је садашње романско становништво србије досељено у периоду од 18-19 века,и чак наводе одакле су дошли и ко их је довео,као што наводе зашто су дошли.
Ако се ради о досељеницима,онда исти не могу бити староседеоци.
Већ сам то пре рекао.
П.С
Иако је могуће да романско становништво води порекло са територије источне Србије (из чега следи да нису староседеоци данашње румуније),та могућност је мало вероватна из разлога које сам навео пре,а постоје прилично отворене могућности насељавања из Тракије (Романије) или територије садашње Албаније.
Овај сајт износи убедљиве аргументе да су преци садашњих балканских романа дошли са југа балканског полуострва,и износи доказе у прилог:
http://www.imninalu.net/myths-Vlach.htm
Дакле исток Србије и запад Бугарске је био омиљена мета варварских инвазија,и главна инвазиона рута племена током "сеобе народа",а ти варвари су највише упадали преко дунава са територије садашње Влашке у Мезију.
http://en.wikipedia.org/wiki/Goths
Значи ради се о масама Гота и Сармата који су насељавали како северно,тако и јужно од Дунава,а ту су се такође водиле стравичне борбе.
Каснији германски народи су такође ту упадали,и правили своје државе:
Варварске инвазије,карта:
http://www.conflicts.rem33.com/images/Ukraine/Reference A.JPG
И коначно словенска насељавања:
И коначни аргумент против (да поновим)..
Да су заиста на подручју источне Србије и западне Бугарске живели не-словени(који би раздвајали србе и бугаре),не би било постепеног прелаза између српског и бугарског у тим крајевима.
Али тога има.
Poslednja izmena:
Luctor
Primećen član
- Poruka
- 853
Немам појма ти ми кажи.Можда наведеш неки римски "попис" становништва...
Области које наводиш су тешко опустошене од стране варвара (још пре словенског насељавања),а ту су се насељаваљи Сармати,Готи и др.
Чак шта више,преци Срба и Хрвата су се овде населили на позив византијског (ромејског) цара,управо да би населили опустошена подручја балкана,која су остала без становништва (због тих истих инвазија) и као савезнике против других варвара.
Израз "Роман" је ознака за "византијца",и тим термином су се означавали сви припадници византијског царства (романије),без обзира да се ради о Хелену,Јермену или Латину;тј.на етничку припадност.
ROMANVS I
Gost
- Poruka
- 209
Oдакле ти ово из руских бајки?
ВАЖНО:
Немаш потребе да одговараш на моје постове!
Велика сеоба народа
- ГОТИ
- ХУНИ
- ГЕПИДИ
- СЛОВЕНИ
- АВАРИ
- ПРОТОБУГАРИ
- МАЂАРИ
- ПЕЧЕНЕЗИ
- КУМАНИ
- МОНГОЛИ
Са изузетком Мађара сви су нестали и непостоје више у Дакији док су Власи (Романи) пре 700 година повратили Дакију.
Poslednja izmena:
Luctor
Primećen član
- Poruka
- 853
Рационалан одговор,нема шта...
П.С
Mrkalj - одакле ти ово из руских бајки?
Колико пута планираш да едитујеш твоје поруке на које сам већ одговорио?
Poslednja izmena od moderatora:
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 8.130
И коначно словенска насељавања:
.
Баш сам ову карту узалудно тражила једне ноћи кад сам овде писала како су Трибали, односно Срби насељавали целу територију од данашње Велике Мораве до данашње блгарске реке Јантре.На овој карти је то баш јасно, уписани су под именом Тимочана.
Хвала, раскринкавачу.
Стварно је фасцинантан овај татарско-блгарски фанатизам, Романвсе.
Торлачки или гургусовачки "дијалект" не може се назвати дијалектом.
Припада тимочко-лужничком дијалекту, по савременијим лингвистима..Вук није знао за њега јер јер је више боравио у Бечу, проучавајућу сопствену децу немачком језику, па није довољно познат у савременој лингвистици. Но, гургусовачки,односно торлчаки део је једно узано подручје око Гургусовца, градића на Белом Тимоку, данас познатом као Књажевац. Назив нема везе са Волосовцима него са торовима и овцама, као и познатим гургусовачким "беневрецима"- доњем делу мушке ношње..тачније "туру" на панталонама . И брдо Торлак, које помену Раскринкавач, заиста има везе са гургусовљанима (Торлацима) јер су дивизије гургусовачких ратника војевали и ослободили део око белоградског Жрнова (данашње Авале).
Неки торлачки (гургусовачки) изрази јесу стари, исто онолико колико је стар тимочки дијалект...Прелазни говор, што неко рече, од Срба према Блгарима по данашњим границама није никакво чудо кад знате да су Срби живели све до блгарске реке Јантре ( и Марице и Рашке у јужнијем делу) све до краја 19.века.. или као што се баш види по овој карти,,ради се о Тимочанима све до реке Јантре, па је нормално да су стари изрази сачувани.
Цео овај део -троречје..(Морава- Дунав- Тимок пре свега) је колевка светске и балканске културе..Винча и Лепенски Вир са својим фасцинантним достигнућима у неолиту доказ су да је језгро (или јатка -да вам кажем и на "торлачком") човечанства настало баш ту..
И то је управо правац у коме треба тумачити сродност народа из Мале и Велике Влашке, па и Молдавије и Трансилваније, посебно Марамуреша...са србима свих вера... та прва култура- српска култура, ширила се..Део тога је олтенска култура па су и потомци народа преко Дунава олтенске културе и потомци народа испод Дунава винчанске културе морали да задрже сродности.Као што су и нетатаризовани и неблгаризовани Срби, све до реке Јантре, дуго задржали језик и обичаје.
Балатон у данашњој МаЂарској је србофони топонимћ-блатно језеро.
На старом српском још се каже за блато (разређеније као мочвара, а не као иловача) ЛУЖ па отуда у Немачкој термин Лужички Срби (погледајте им сајтове, само се возе чамцима између мочварних трски) а и наше јужне Лужничке долине и тај чувени (тимочко-)лужнички дијалект носи назив по опису терена.
Poslednja izmena:
ROMANVS I
Gost
- Poruka
- 209
Pannonian Romance
From Wikipedia, the free encyclopedia
Pannonian Romance was spoken around Lake Balaton in western Hungary, mainly in the fortified villages of Keszthely and Fenékpuszta.
Панонски Романски говорио се у околини језера Балатона у западној Мађарској, углавном у утврђеним селима Keszthely и Fenékpuszta.
Image of Roman Pannonia girl (VI century),
wearing ornaments of the "Keszthely Culture"
Када су то Срби живели око језера Балатон и дали име том језеру?
Poslednja izmena:
Lesandar
Buduća legenda
- Poruka
- 27.930
Pannonian Romance
From Wikipedia, the free encyclopedia
Pannonian Romance was spoken around Lake Balaton in western Hungary, mainly in the fortified villages of Keszthely and Fenékpuszta.
Панонски Романски говорио се у околини језера Балатона у западној Мађарској, углавном у утврђеним селима Keszthely и Fenékpuszta.
Image of Roman Pannonia girl (VI century),
wearing ornaments of the "Keszthely Culture"
Када су то Срби живели око језера Балатон и дали име том језеру?
Еј стварно си напоран, то ни Мађари не негирају.
ROMANVS I
Gost
- Poruka
- 209
Латинска унија
Из Википедије, слободне енциклопедије
Латинска унија (фр. Union Latine; шп. Unión Latina; итал. Unione Latina; порт. União Latina; рум. Uniunea Latină; катал. Unió Llatina) је међународна организација састављена од земаља у којима се говоре неки од поменутих романских језика. Задатак Латинске уније је да промовише и шири заједничко наслеђе латино културе.
Латинска уније је основана 1954. године, потписивањем конституционог споразума у Мадриду. Формално је призната као институција 1983. године.
Од тада, број чланова је порастао од 12 на 35 земаља на четири континента. Постоји више критеријума које једна земља треба да задовољи да би постала чланица ове уније.
Лингвистички критеријуми
Да је званични језик романски језик
Да је романски језик језик образовања
Да је романски језик језик медија и штампе
Лингвистичко-културални критеријуми
Постојање развијене књижевности на неком романском језику
Постојање штампе и публикација на неком романском језику
Постојање телевизијских станица са знатним бројем програма на романском језику
Постојање радио станица са програмом који се емитује на неком романском језику и широким дометом
Културални критеријуми
Постојање директног или индиректног римског наслеђа које држава покушава да одржи путем наставе латинског језика
Образовање на другом страном романском језику, различитом од језика земље
Односи са другим латино земљама
Друштвена организација, нарочито на пољу судства, планирана и базирана на поштовању основних слобода и основних принципа људских права и демократије, толеранције и слободе култа.
Земље чланице
Следеће земље су чланице Латинске уније, распоређене на четири континента:
Шпански језик
Аргентина* | Боливија | Чиле | Колумбија | Костарика | Куба | Доминиканска Република | Еквадор | Салвадор | Шпанија | Филипини | Гватемала | Екваторијална Гвинеја | Хондурас | Мексико | Никарагва | Панама | Парагвај | Перу | Уругвај | Венецуела
Француски језик
Обала Слоноваче | Француска | Хаити | Монако | Сенегал
Италијански језик
Италија | Ватикан* | Сан Марино
Португалски језик
Ангола | Бразил | Зеленортска острва | Гвинеја Бисао | Мозамбик | Португал | Сао Томе и Принципе | Источни Тимор
Румунски језик
Молдавија | Румунија
Каталонски језик
Андора
(*) Стални посматрачи
Званични језици Латинске уније су шпански, француски, португалски, италијански, румунски и каталонски. Прва четири језика се користе у свакодневном раду Уније, и сви текстови опште дифузије морају бити преведени на та четири језика.
Спољашње везе
Латинска унија
Poslednja izmena:
ROMANVS I
Gost
- Poruka
- 209
Poslednja izmena:
BugBug
Zainteresovan član
- Poruka
- 343
Да не заборавимо широк асортиман говорног подручја који би требало да докаже
аутохтоност у Европи.
Биће да је Колумбо ипак открио Америку пре Христа.
Ја сам већ говорио о феномену да су Маје и Астеци зборували латински у прилог томе да латинизација није могућа научно на темељу да аутохтони латини ту не постоје.
Па у прилог томе прилажем ово да је аутохтон језик латинске Америке латински Оф цоурсе
аутохтоност у Европи.
Биће да је Колумбо ипак открио Америку пре Христа.
Ја сам већ говорио о феномену да су Маје и Астеци зборували латински у прилог томе да латинизација није могућа научно на темељу да аутохтони латини ту не постоје.
Па у прилог томе прилажем ово да је аутохтон језик латинске Америке латински Оф цоурсе
BugBug
Zainteresovan član
- Poruka
- 343
Уз сво поштовање ово се много не разликује од овога што сам ја написао.
Lesandar
Buduća legenda
- Poruka
- 27.930
Немо си скроман, ко каже да нису говорили латинским језиком? Укључи Д1 у истрагу, и пронаћи ће да су их полатинили и пре Христа. За почетак, ево индијанских артефаката за које тврде да имају медитерански утицај:
http://www.maya-archaeology.org/May...e_Etruscan_Phoenician_Greek_Mediterranean.php
BugBug
Zainteresovan član
- Poruka
- 343
OK. само сам хтео да кажем да су постојали аутохтони латини
на Балкану и у Европи али то нису сви ови народи који су данас
Латини.
Дакле званична историја признаје латинизацију као и предходну хеленизацију.
AE I TAKO HUH.
Довиђења тете Олбрајт збогом темо одох у планине.
Poslednja izmena:
ROMANVS I
Gost
- Poruka
- 209
Dr Lazo M. Kostić
Nacionalne manjine u srpskim predelima: demografsko-etnografska studija (1961.)
1. Vlasi u srpskim krajevima
Posebnu pažnju Laza Kostić posvećuje pitanju Vlaha u srpskim krajevima. Njihov broj se po popisima stanovništva neprekidno smanjuje, što govori da je sve snažnija identifikacija njihovih potomaka sa Srpstvom. Jedino se tako mogu objasniti frapantne disproporcije u statističkim pokazateljima. Kostić napominje da su pored nacionalno-političke preorijentacije statističke disproporcije i metodološkog karaktera, “utoliko što pređašnje statistike i Srbije i Jugoslavije nisu pitale ko je kakve narodnosti, već kojeg je jezika. Svi koji su rekli da kod kuće govore vlaški, da im je to maternji jezik, smatrani su za Vlahe. To je tzv. objektivni kriterijum, odn. utvrđivanje simptoma mesto same pojave. U komunističkoj Jugoslaviji je usvojen subjektivni kriterij: svako može da označi svoju narodnost kako hoće, bez obzira na jezik koji govori. I Vlasi su to kanda koristili u najvećem opsegu da se obeleže kao Srbi. Sad kad im je prvi put priznat status manjine, kad su dobili pravo na svoje škole itd., sad odjednom neće da su Vlasi već Srbi.” (str. 19.) Da bi paradoks bio veći, taj proces se odvija pod komunističkim režimom izrazito antisrpske orijentacije. “Današnji režim smanjuje broj Srba gde god je to moguće i paradira sa manjinskim pravima koje tobože on prvi priznaje. Odjednom, svaki novi popis prepolovljuje broj Vlaha u Srbiji. Jedna pojava koja zaista daje na razmišljanje. Jedan dokaz da Srbi nisu nacionalni porobljivač i kakvim ih predstavljaju. Dok su oni stvarno vladali, Vlasi su bili Vlasi; Kad su prestali da vladaju Srbi, Vlasi postaju Srbi. Neverovatna stvar, pa opet istinita!" (str. 19.)
Prve ozbiljnije podatke o broju Vlaha u Srbiji Kostić je našao u tekstu Jovana Gavrilovića koji je objavljen u “Glasniku” Društva srpske slovesnosti i odnosi se na 1850. godinu. Gavrilović je utvrdio da u Srbiji živi 105.000 Vlaha. Pruski gardijski oficir Oto fon Tuih, u svom putopisu objavljenom 1830. godine u Berlinu, navodi: “Vlasi su došli u Srbiju po pozivu srpske vlade, da bi se istočni predeli naselili i obradili.” (str. 18.) I Francuz Ami Bue u svojoj “Evropskoj Turskoj” 1840. godine piše: “U Krajini ima oko 50 vlaških naselja, a u oblasti Ključa oko 30 sela gotovo isključivo vlaških koji su tu (Vlasi) postepeno nadomestili Slovene, kao što dokazuju imena zaselaka.”(str. 18.) Popis stanovništva iz 1953. godine utvrdio je da u Srbiji živi samo 28.022 Vlaha. Kostić ukazuje i na objektivne istorijske razloge takve pojave: “Neosporno da je, pored subjektivnih razloga i želje Vlaha za izjednačavanjem sa okolinom, mnogo doprinela nagla industrijalizacija zemlje koja je zahvatala s jedne strane i vlaške krajeve, a s druge strane izvukla vlaško stanovništvo iz prvobitnih naselja i pomešala ga sa Srbima. Ako se ta tendencija i dalje bude razvijala u istom pravcu (mada ne istim tempom), nije daleko dan kad će egzistencija Vlaha u Srbiji biti samo istorijska reminiscencija. Koliko je ta pojava čudna, toliko nam može biti samo prijatna. To nije neki novi populacioni elemenat, nama nepoznat, s kojim možemo da se razočaramo. To je grupa stanovništva koja je sa Srbima i među Srbima živela bar jedan vek, čak i vek i po, delila formalno s njima i zlo i dobro, zajedno ratovala, zajedno patila, zajedno klikovala. Teritorijalno i sudbinski nerazdruživi, sad su oni i idejno, mentalno, nacionalno, jedno.” (str. 21.) U knjizi “Kraljevina Srbija i srpski narod” austrougarski istoričar Feliks Filip Kanic, koji je imao izvesnih predrasuda prema Vlasima, kao da nevoljno priznaje: “Zaštićen jednakim pravima i osvedočenom slobodom svih srpskih građana, popravio se u znatnoj meri karakter Vlaha u srpskim nizijama." (str. 21.)
Za razliku od Kanica čije mišljenje citira, Kostić je pun poštovanja i uvažavanja prema Vlasima. Iz njegovih reči prosto naviru pozitivne emocije. “Vlasi su jedan veoma valjan i državi odan elemenat, koji je ovoga rata pokazao najvidnije svoju lojalnost. Pokušaj nekoliko renegata sklonjenih u Turn-Severinu 1941. godine da stvara među srpskim Vlasima iredentu u korist Rumunije, ostao je potpuno bez uspeha. Nikakvog odjeka nije našao među srpskim Vlasima, mada bi mu nesumnjivo okupatorske vlasti bile naklonjene. Pokret đenerala Mihailovića naišao je opet na pun odziv među vlaškim stanovništvom. Nigde u Srbiji nisu se ustanici bezbednije osećali nego među Vlasima. Ni za živu glavu ne bi ih oni izdali. Dirljivo je bilo videti kako su i ljudi, kojima je inače hajdučija imponirala, prisno sarađivali sa podzemnim pokretom đenerala Mihailovića.” (str. 21.)
Vlasi Srbiji nikada nikakav problem nisu predstavljali. Srbi su ih oduvek smatrali kao najrođenije, kao nerazlučivi deo sopstvenog naroda. “I današnje očigledne pokušaje srpskih Vlaha da se potpuno izjednače sa većinom stanovništva, da se od njih ni u čemu ne razlikuju, mi možemo iskreno da pozdravimo.
Mi to nismo forsirali (dokaz je da su preko sto godina izolovani od matice, zadržali svoj jezik i svoju posebnost), ali mi to nećemo ni da sprečavamo. Oni su u najtežim momentima po Srpstvo dokazali da nam duhovno prisno pripadaju. Neka su nam dobro došli. U momentima kad se mnogo toga drobi od srpske nacionalne zgrade i otpada od srpskog nacionalnog tela, ovaj prirast Vlaha i njihov pristup Srpstvu, koji je izgleda poptun i nezadrživ, mi iskreno pozdravljamo.” (str. 21-22.)
Tu Kostić posebno insistira na činjenici koja proističe iz definitivnih podataka popisa stanovništva iz 1953. godine, a iz kojih se vidi da se 200.000 stanovnika izjasnilo da im je vlaški jezik maternji, ali i da se ujedno 170.000 od njih deklarisalo da su Srbi po nacionalnoj pripadnosti. Kako Kostić zaključuje, to je “dokaz više da im je jezik slobodan i da je njihovo opredeljenje bez žrtava. Ovo je takođe dokaz da taj svet nije fizički propao niti nestao bez traga, kao što bi srpski neprijatelji mogli da izvode iz dosadašnjih statistika.
Oni su ostali Vlasi po jeziku, Srbi po osećanjima.” (str. 22.)
Nacionalne manjine u srpskim predelima: demografsko-etnografska studija (1961.)
1. Vlasi u srpskim krajevima
Posebnu pažnju Laza Kostić posvećuje pitanju Vlaha u srpskim krajevima. Njihov broj se po popisima stanovništva neprekidno smanjuje, što govori da je sve snažnija identifikacija njihovih potomaka sa Srpstvom. Jedino se tako mogu objasniti frapantne disproporcije u statističkim pokazateljima. Kostić napominje da su pored nacionalno-političke preorijentacije statističke disproporcije i metodološkog karaktera, “utoliko što pređašnje statistike i Srbije i Jugoslavije nisu pitale ko je kakve narodnosti, već kojeg je jezika. Svi koji su rekli da kod kuće govore vlaški, da im je to maternji jezik, smatrani su za Vlahe. To je tzv. objektivni kriterijum, odn. utvrđivanje simptoma mesto same pojave. U komunističkoj Jugoslaviji je usvojen subjektivni kriterij: svako može da označi svoju narodnost kako hoće, bez obzira na jezik koji govori. I Vlasi su to kanda koristili u najvećem opsegu da se obeleže kao Srbi. Sad kad im je prvi put priznat status manjine, kad su dobili pravo na svoje škole itd., sad odjednom neće da su Vlasi već Srbi.” (str. 19.) Da bi paradoks bio veći, taj proces se odvija pod komunističkim režimom izrazito antisrpske orijentacije. “Današnji režim smanjuje broj Srba gde god je to moguće i paradira sa manjinskim pravima koje tobože on prvi priznaje. Odjednom, svaki novi popis prepolovljuje broj Vlaha u Srbiji. Jedna pojava koja zaista daje na razmišljanje. Jedan dokaz da Srbi nisu nacionalni porobljivač i kakvim ih predstavljaju. Dok su oni stvarno vladali, Vlasi su bili Vlasi; Kad su prestali da vladaju Srbi, Vlasi postaju Srbi. Neverovatna stvar, pa opet istinita!" (str. 19.)
Prve ozbiljnije podatke o broju Vlaha u Srbiji Kostić je našao u tekstu Jovana Gavrilovića koji je objavljen u “Glasniku” Društva srpske slovesnosti i odnosi se na 1850. godinu. Gavrilović je utvrdio da u Srbiji živi 105.000 Vlaha. Pruski gardijski oficir Oto fon Tuih, u svom putopisu objavljenom 1830. godine u Berlinu, navodi: “Vlasi su došli u Srbiju po pozivu srpske vlade, da bi se istočni predeli naselili i obradili.” (str. 18.) I Francuz Ami Bue u svojoj “Evropskoj Turskoj” 1840. godine piše: “U Krajini ima oko 50 vlaških naselja, a u oblasti Ključa oko 30 sela gotovo isključivo vlaških koji su tu (Vlasi) postepeno nadomestili Slovene, kao što dokazuju imena zaselaka.”(str. 18.) Popis stanovništva iz 1953. godine utvrdio je da u Srbiji živi samo 28.022 Vlaha. Kostić ukazuje i na objektivne istorijske razloge takve pojave: “Neosporno da je, pored subjektivnih razloga i želje Vlaha za izjednačavanjem sa okolinom, mnogo doprinela nagla industrijalizacija zemlje koja je zahvatala s jedne strane i vlaške krajeve, a s druge strane izvukla vlaško stanovništvo iz prvobitnih naselja i pomešala ga sa Srbima. Ako se ta tendencija i dalje bude razvijala u istom pravcu (mada ne istim tempom), nije daleko dan kad će egzistencija Vlaha u Srbiji biti samo istorijska reminiscencija. Koliko je ta pojava čudna, toliko nam može biti samo prijatna. To nije neki novi populacioni elemenat, nama nepoznat, s kojim možemo da se razočaramo. To je grupa stanovništva koja je sa Srbima i među Srbima živela bar jedan vek, čak i vek i po, delila formalno s njima i zlo i dobro, zajedno ratovala, zajedno patila, zajedno klikovala. Teritorijalno i sudbinski nerazdruživi, sad su oni i idejno, mentalno, nacionalno, jedno.” (str. 21.) U knjizi “Kraljevina Srbija i srpski narod” austrougarski istoričar Feliks Filip Kanic, koji je imao izvesnih predrasuda prema Vlasima, kao da nevoljno priznaje: “Zaštićen jednakim pravima i osvedočenom slobodom svih srpskih građana, popravio se u znatnoj meri karakter Vlaha u srpskim nizijama." (str. 21.)
Za razliku od Kanica čije mišljenje citira, Kostić je pun poštovanja i uvažavanja prema Vlasima. Iz njegovih reči prosto naviru pozitivne emocije. “Vlasi su jedan veoma valjan i državi odan elemenat, koji je ovoga rata pokazao najvidnije svoju lojalnost. Pokušaj nekoliko renegata sklonjenih u Turn-Severinu 1941. godine da stvara među srpskim Vlasima iredentu u korist Rumunije, ostao je potpuno bez uspeha. Nikakvog odjeka nije našao među srpskim Vlasima, mada bi mu nesumnjivo okupatorske vlasti bile naklonjene. Pokret đenerala Mihailovića naišao je opet na pun odziv među vlaškim stanovništvom. Nigde u Srbiji nisu se ustanici bezbednije osećali nego među Vlasima. Ni za živu glavu ne bi ih oni izdali. Dirljivo je bilo videti kako su i ljudi, kojima je inače hajdučija imponirala, prisno sarađivali sa podzemnim pokretom đenerala Mihailovića.” (str. 21.)
Vlasi Srbiji nikada nikakav problem nisu predstavljali. Srbi su ih oduvek smatrali kao najrođenije, kao nerazlučivi deo sopstvenog naroda. “I današnje očigledne pokušaje srpskih Vlaha da se potpuno izjednače sa većinom stanovništva, da se od njih ni u čemu ne razlikuju, mi možemo iskreno da pozdravimo.
Mi to nismo forsirali (dokaz je da su preko sto godina izolovani od matice, zadržali svoj jezik i svoju posebnost), ali mi to nećemo ni da sprečavamo. Oni su u najtežim momentima po Srpstvo dokazali da nam duhovno prisno pripadaju. Neka su nam dobro došli. U momentima kad se mnogo toga drobi od srpske nacionalne zgrade i otpada od srpskog nacionalnog tela, ovaj prirast Vlaha i njihov pristup Srpstvu, koji je izgleda poptun i nezadrživ, mi iskreno pozdravljamo.” (str. 21-22.)
Tu Kostić posebno insistira na činjenici koja proističe iz definitivnih podataka popisa stanovništva iz 1953. godine, a iz kojih se vidi da se 200.000 stanovnika izjasnilo da im je vlaški jezik maternji, ali i da se ujedno 170.000 od njih deklarisalo da su Srbi po nacionalnoj pripadnosti. Kako Kostić zaključuje, to je “dokaz više da im je jezik slobodan i da je njihovo opredeljenje bez žrtava. Ovo je takođe dokaz da taj svet nije fizički propao niti nestao bez traga, kao što bi srpski neprijatelji mogli da izvode iz dosadašnjih statistika.
Oni su ostali Vlasi po jeziku, Srbi po osećanjima.” (str. 22.)
Poslednja izmena:
ROMANVS I
Gost
- Poruka
- 209
2. Cincari
Poseban fenomen predstavljaju Kucovlasi ili Cincari kojih je u vreme turske okupacije bilo u svim delovima Srbije, a u slobodnoj srpskoj državi njihov broj se neprekidno povećavao teritorijalnim širenjem u južnom pravcu. Kucovlasi se poprilično razlikuju od Vlaha, ali su u osnovi istog porekla i jezika. U Makedoniji su ih još nazivali Arvanitima ili Arvanitovlasima. Naziv Kucovlasi je grčkog porekla. O njima piše i Konstantin Jireček: “Današnji Maćedorumuni nazivaju sebe Araman. Sloveni su ih, kao i Italijane, nazivali svagda Vlasima." (str. 22.)
Cincara je, kako piše Laza Kostić, “bilo i u prvobitnoj Srbiji, ali samo u gradovima, gde su se mešali sa Grcima, tako da ih je mestimično teško izdvojiti. Bilo ih je i u Vojvodini, možda procentualno više nego u Srbiji. Čak i u Bosni (Petrakis, Hadži-Kostić, Jeremić itd.), ali su oni svi posrbljeni. Čak su davali Srbiji decenijama državnike i diplomate najvećeg dometa. O njima detaljno piše bivši profesor istorije i sociologije na Beogradskom univerzitetu dr Dušan J. Popović u knjizi “O Cincarima” (dva izdanja između ratova).” (str. 22-23.)
Danas Cincara, jasno identifikovanih, ima samo u južnim srpskim zemljama i zato ih Kostić naziva Južnim Vlasima. Iako su zvanične jugoslovenske statistike sve Vlahe uključivale u jednu kategoriju, Kostić insistira da su se Cincari po jeziku “dosta razlikovali od srpskih Vlaha, po nacionalnoj svesti još više. Ne može biti govora o nekoj zajedničkoj nacionalnoj koheziji, o osećanju etničkog jedinstva. Nikad u istoriji nije među njima postojala nikakva povezanost, najmanje etnička.” (str. 24.) Po svim popisima stanovništva u XXveku, broj građana koji se izjašnjavao da govori vlaški jezik u Južnoj Srbiji iznosio je do 10.000.
O njihovom etničkom supstratu, poreklu i nazivu Kostić daje jedan vrlo pregledan i jasan rezime: “Južni Vlasi su svuda u svetu poznati ili pod imenom Vlah sa nekim adjektivom, ili pod imenom Rumun, opet sa bližom oznakom. Kucovlah znači Vlah koji hramlje, koji se klati, a druge se reči već lakše razumeju. Cincarima, pak, taj svet zovu samo Srbi (neki susedi su to od Srba preuzeli). Verovatno to dolazi od broja cinc tj. pet, koji se tako često od njih čuje, a koji srpskom uhu neobično zvuči. Tako Italijane u Nemačkoj i Švajcarskoj zovu činkeli (“mali činkve”), jer taj isti broj pet (it. činkve) tako često čuju od njih. Cincari su ostaci starih rimskih kolonista i ima ih sporadično po celom Balkanu. Ali grupisani su bili najviše u onom delu Turske koji sada čini tromeđu Srpske Makedonije, Grčke Makedonije i arbanaškog Epira (Bitolj, Struga, Korča, Kostur, Voden). Odatle su se selili mahom u gradove i tu brzo denacionalizovali (postajući Grci u Turskoj i Grčkoj, a Srbi i Bugari u slobodnim državama Srbije i Bugarske). Praktično, njih više nema u tim gradovima. Ali u nekim naseljima Makedonije oni su se zadržali u prvobitnom obliku, grupisani. Doskora je bilo i nomada Cincara u samoj srpskoj Makedoniji. To su tzv. Gromočlije (doseljeni sa Gromoča u južnoj Albaniji). Živeli su u našoj istočnoj Makedoniji, baveći se uglavnom stočarstvom. Nisu imali nikakve veze sa svojim sunarodnicima u zapadnoj Makedoniji. Jugoslovenske vlasti su ih posle oba rata trajno naselile po zapadnoj Makedoniji. Svi se ti Cincari zvanično, tj. statistički označuju kao Vlasi.” (str. 23.)
Lingvističkom analizom Kostić dolazi do zaključka da “ne samo da se cincarski ili “južnorumunski” jezik znatno razlikuje od dako-rumunskog koji se govori u Rumuniji, nego i taj južnorumunski se račva na dva dosta različita dijalekta (jednako kao njima srodni Retoromani u Švajcarskoj). Taj jezik se deli na dva dijalekta: aromunski, čiji pripadnici žive u Makedoniji, Bugarskoj i Albaniji, i magleno-rumunski, čiji su pripadnici živeli u Grčkoj sve do posle Prvog svetskog rata, kada ih je rumunska vlada preselila u Dobrudžu.” (str. 24.) Cincari su “podeljeni i žive u svim balkanskim državama, svuda kao “iščezavajuća manjina”, bez veze između jednih i drugih.” (str. 24.)
Jovan Cvijić se poziva na verodostojne putopisce koji su tvrdili da ih je u prošlom veku bilo oko pola miliona, a u njegovom vremenu su se sveli na oko 150.000. On kaže da se Cincari javljaju “kao etnografska ostrva u osnovnoj slovenskoj i grčkoj masi stanovništva i to najviše u jugozapadnom delu Poluostrva, poglavito u Makedoniji, Epiru i Tesaliji.” (str. 24.) Sve donedavno ih je bilo najviše u Albaniji, a u Bugarskoj su, na isti način kao u Srbiji u javnom i društvenom životu napredovali do najviših položaja i sticali velike zasluge i počasti.
U studiji "S ove i s one strane Dunava", 1885. godine, o Cincarima je pisao i belgijski naučnik Lavlej: “Van njihove zemlje porekla ima ih svuda po Orijentu. Nigde nisu toliko jaki da obrazuju grupu za sebe, sem u selu Slovik kod Tuzle, u Istri kod Monte Mađore i jezera Čespital, i ponegde drugo. Kakva šteta da ih nema u Bosni nekoliko hiljada. Oni više nego Jevreji doprinose povećanju bogatstva, jer su ne samo fini trgovci, već i izvanredni radnici.” (str. 24-25.)
Među Cincarima je bilo i mnogo pečalbara i zapaženo je od strane njihovih savremenika da sa lakoćom savlađuju jezike naroda u čijoj sredini rade i zarađuju. Neki su donedavno živeli nomadskim životom. Svi pokušaji rumunske vlade da im obrazuju rumunsku nacionalnu svest bili su neuspešni, a primećeno je da ih najlakše asimiluju Grci, a uostalom, u Grčkoj ih je najviše i bilo.
U Makedoniji su ih posle Drugog svetskog rata nasilno denacionalizovali, kao i Srbe. Na njihovu posebnu vezu sa Grcima ukazivao je 1921. godine Jovan Cvijić: “Aromunske oaze Balkanskog poluostrva mogu imati izvestan nacionalno politički značaj samo ako ostanu u vezi sa Grcima, u čijoj su blizini i pod čijim su kulturnim uticajem. Rumunska propaganda nije napravila velikih uspeha, ali je ipak grčki uticaj njome unekoliko oslabljen. Pored nje i protiv nje Aromuni se ipak u Makedoniji pretapaju u Grke. Osim toga ima u poslednjim decenijama slučajeva da Aromuni i u Makedoniji gube svoju narodnost prelazeći u Slovene. Međutim, poslednji je redovan slučaj sa onim Aromunima, koji ostanu dugo godina u gubertluku ili se stalno nastane u Srbiji i Bugarskoj. Naročito ih nestaje mešovitim ženidbama. Naposletku, Cincari su često bez dece ili s malo dece.” (str. 25.)
Mnogi autori tvrde da su Cincari nekada predstavljali najkulturniji etnički element Balkana, mada nikada nisu imali neku svoju posebnu kulturu. Cvijić kaže da su oni u nekim delovima Balkana bili glavni nosioci vizantijske kulture, dajući joj i svoj sopstveni pečat. Za njih Kostić zaključuje: “Uopšte je to jedan jako pozitivan narod, kome mi imamo mnogo šta da zahvalimo. Veliki deo naših književnika je cincarskog porekla i cincarske krvi, među njima svi naši satiričari (Sterija, Nušić itd.), da o diplomatama i političarima ne govorimo. Bilo je i vanrednih junaka među njima. Dosta je spomenuti Janka od Ohrida, koji “svijetom ide, svuđe kavgu traži, đe je kavge da se onđe nađe.” Zove se još i Cincar-Janko. Nije se sklanjao od kavge i mejdana." (str. 26.)
Interesantno je da u srpskom narodu samo neki levičari i kasnije komunisti nisu bili naklonjeni Cincarima. Pojedini levičarski književnici su čak prema njima pokazivali veliku netrpeljivost, poput dr Mirka Kosića čiju je studiju “Južnoslovensko pitanje”, štampanu 1918. godine u Cirihu na nemačkom jeziku, pronašao Lazo Kostić pretražujući švajcarske biblioteke. U svojoj ideološkoj zaslepljenosti, robujući marksističkom pogledu na svet i komunističkim predrasudama, Kosić je pisao da balkanska buržoazija “ima jedan znatan deo cincarske krvi, one mešetarske i zelenaške klase koja je u vidu gradskih Kucovlaha ili Aromuna zarazila gotovo čitavu balkansku buržoaziju. Ona nosi i tako mnogobrojne poslovne političare i pirate koji su se okomili na koncesije balkanskih parlamenata. Takva buržoazija, željna pljačke nalazi se u najvećem delu balkanskih država.” (str. 26.) Veće pljačke od levičarske ipak balkanski narodi ni pod Turcima nisu doživeli.
Poseban fenomen predstavljaju Kucovlasi ili Cincari kojih je u vreme turske okupacije bilo u svim delovima Srbije, a u slobodnoj srpskoj državi njihov broj se neprekidno povećavao teritorijalnim širenjem u južnom pravcu. Kucovlasi se poprilično razlikuju od Vlaha, ali su u osnovi istog porekla i jezika. U Makedoniji su ih još nazivali Arvanitima ili Arvanitovlasima. Naziv Kucovlasi je grčkog porekla. O njima piše i Konstantin Jireček: “Današnji Maćedorumuni nazivaju sebe Araman. Sloveni su ih, kao i Italijane, nazivali svagda Vlasima." (str. 22.)
Cincara je, kako piše Laza Kostić, “bilo i u prvobitnoj Srbiji, ali samo u gradovima, gde su se mešali sa Grcima, tako da ih je mestimično teško izdvojiti. Bilo ih je i u Vojvodini, možda procentualno više nego u Srbiji. Čak i u Bosni (Petrakis, Hadži-Kostić, Jeremić itd.), ali su oni svi posrbljeni. Čak su davali Srbiji decenijama državnike i diplomate najvećeg dometa. O njima detaljno piše bivši profesor istorije i sociologije na Beogradskom univerzitetu dr Dušan J. Popović u knjizi “O Cincarima” (dva izdanja između ratova).” (str. 22-23.)
Danas Cincara, jasno identifikovanih, ima samo u južnim srpskim zemljama i zato ih Kostić naziva Južnim Vlasima. Iako su zvanične jugoslovenske statistike sve Vlahe uključivale u jednu kategoriju, Kostić insistira da su se Cincari po jeziku “dosta razlikovali od srpskih Vlaha, po nacionalnoj svesti još više. Ne može biti govora o nekoj zajedničkoj nacionalnoj koheziji, o osećanju etničkog jedinstva. Nikad u istoriji nije među njima postojala nikakva povezanost, najmanje etnička.” (str. 24.) Po svim popisima stanovništva u XXveku, broj građana koji se izjašnjavao da govori vlaški jezik u Južnoj Srbiji iznosio je do 10.000.
O njihovom etničkom supstratu, poreklu i nazivu Kostić daje jedan vrlo pregledan i jasan rezime: “Južni Vlasi su svuda u svetu poznati ili pod imenom Vlah sa nekim adjektivom, ili pod imenom Rumun, opet sa bližom oznakom. Kucovlah znači Vlah koji hramlje, koji se klati, a druge se reči već lakše razumeju. Cincarima, pak, taj svet zovu samo Srbi (neki susedi su to od Srba preuzeli). Verovatno to dolazi od broja cinc tj. pet, koji se tako često od njih čuje, a koji srpskom uhu neobično zvuči. Tako Italijane u Nemačkoj i Švajcarskoj zovu činkeli (“mali činkve”), jer taj isti broj pet (it. činkve) tako često čuju od njih. Cincari su ostaci starih rimskih kolonista i ima ih sporadično po celom Balkanu. Ali grupisani su bili najviše u onom delu Turske koji sada čini tromeđu Srpske Makedonije, Grčke Makedonije i arbanaškog Epira (Bitolj, Struga, Korča, Kostur, Voden). Odatle su se selili mahom u gradove i tu brzo denacionalizovali (postajući Grci u Turskoj i Grčkoj, a Srbi i Bugari u slobodnim državama Srbije i Bugarske). Praktično, njih više nema u tim gradovima. Ali u nekim naseljima Makedonije oni su se zadržali u prvobitnom obliku, grupisani. Doskora je bilo i nomada Cincara u samoj srpskoj Makedoniji. To su tzv. Gromočlije (doseljeni sa Gromoča u južnoj Albaniji). Živeli su u našoj istočnoj Makedoniji, baveći se uglavnom stočarstvom. Nisu imali nikakve veze sa svojim sunarodnicima u zapadnoj Makedoniji. Jugoslovenske vlasti su ih posle oba rata trajno naselile po zapadnoj Makedoniji. Svi se ti Cincari zvanično, tj. statistički označuju kao Vlasi.” (str. 23.)
Lingvističkom analizom Kostić dolazi do zaključka da “ne samo da se cincarski ili “južnorumunski” jezik znatno razlikuje od dako-rumunskog koji se govori u Rumuniji, nego i taj južnorumunski se račva na dva dosta različita dijalekta (jednako kao njima srodni Retoromani u Švajcarskoj). Taj jezik se deli na dva dijalekta: aromunski, čiji pripadnici žive u Makedoniji, Bugarskoj i Albaniji, i magleno-rumunski, čiji su pripadnici živeli u Grčkoj sve do posle Prvog svetskog rata, kada ih je rumunska vlada preselila u Dobrudžu.” (str. 24.) Cincari su “podeljeni i žive u svim balkanskim državama, svuda kao “iščezavajuća manjina”, bez veze između jednih i drugih.” (str. 24.)
Jovan Cvijić se poziva na verodostojne putopisce koji su tvrdili da ih je u prošlom veku bilo oko pola miliona, a u njegovom vremenu su se sveli na oko 150.000. On kaže da se Cincari javljaju “kao etnografska ostrva u osnovnoj slovenskoj i grčkoj masi stanovništva i to najviše u jugozapadnom delu Poluostrva, poglavito u Makedoniji, Epiru i Tesaliji.” (str. 24.) Sve donedavno ih je bilo najviše u Albaniji, a u Bugarskoj su, na isti način kao u Srbiji u javnom i društvenom životu napredovali do najviših položaja i sticali velike zasluge i počasti.
U studiji "S ove i s one strane Dunava", 1885. godine, o Cincarima je pisao i belgijski naučnik Lavlej: “Van njihove zemlje porekla ima ih svuda po Orijentu. Nigde nisu toliko jaki da obrazuju grupu za sebe, sem u selu Slovik kod Tuzle, u Istri kod Monte Mađore i jezera Čespital, i ponegde drugo. Kakva šteta da ih nema u Bosni nekoliko hiljada. Oni više nego Jevreji doprinose povećanju bogatstva, jer su ne samo fini trgovci, već i izvanredni radnici.” (str. 24-25.)
Među Cincarima je bilo i mnogo pečalbara i zapaženo je od strane njihovih savremenika da sa lakoćom savlađuju jezike naroda u čijoj sredini rade i zarađuju. Neki su donedavno živeli nomadskim životom. Svi pokušaji rumunske vlade da im obrazuju rumunsku nacionalnu svest bili su neuspešni, a primećeno je da ih najlakše asimiluju Grci, a uostalom, u Grčkoj ih je najviše i bilo.
U Makedoniji su ih posle Drugog svetskog rata nasilno denacionalizovali, kao i Srbe. Na njihovu posebnu vezu sa Grcima ukazivao je 1921. godine Jovan Cvijić: “Aromunske oaze Balkanskog poluostrva mogu imati izvestan nacionalno politički značaj samo ako ostanu u vezi sa Grcima, u čijoj su blizini i pod čijim su kulturnim uticajem. Rumunska propaganda nije napravila velikih uspeha, ali je ipak grčki uticaj njome unekoliko oslabljen. Pored nje i protiv nje Aromuni se ipak u Makedoniji pretapaju u Grke. Osim toga ima u poslednjim decenijama slučajeva da Aromuni i u Makedoniji gube svoju narodnost prelazeći u Slovene. Međutim, poslednji je redovan slučaj sa onim Aromunima, koji ostanu dugo godina u gubertluku ili se stalno nastane u Srbiji i Bugarskoj. Naročito ih nestaje mešovitim ženidbama. Naposletku, Cincari su često bez dece ili s malo dece.” (str. 25.)
Mnogi autori tvrde da su Cincari nekada predstavljali najkulturniji etnički element Balkana, mada nikada nisu imali neku svoju posebnu kulturu. Cvijić kaže da su oni u nekim delovima Balkana bili glavni nosioci vizantijske kulture, dajući joj i svoj sopstveni pečat. Za njih Kostić zaključuje: “Uopšte je to jedan jako pozitivan narod, kome mi imamo mnogo šta da zahvalimo. Veliki deo naših književnika je cincarskog porekla i cincarske krvi, među njima svi naši satiričari (Sterija, Nušić itd.), da o diplomatama i političarima ne govorimo. Bilo je i vanrednih junaka među njima. Dosta je spomenuti Janka od Ohrida, koji “svijetom ide, svuđe kavgu traži, đe je kavge da se onđe nađe.” Zove se još i Cincar-Janko. Nije se sklanjao od kavge i mejdana." (str. 26.)
Interesantno je da u srpskom narodu samo neki levičari i kasnije komunisti nisu bili naklonjeni Cincarima. Pojedini levičarski književnici su čak prema njima pokazivali veliku netrpeljivost, poput dr Mirka Kosića čiju je studiju “Južnoslovensko pitanje”, štampanu 1918. godine u Cirihu na nemačkom jeziku, pronašao Lazo Kostić pretražujući švajcarske biblioteke. U svojoj ideološkoj zaslepljenosti, robujući marksističkom pogledu na svet i komunističkim predrasudama, Kosić je pisao da balkanska buržoazija “ima jedan znatan deo cincarske krvi, one mešetarske i zelenaške klase koja je u vidu gradskih Kucovlaha ili Aromuna zarazila gotovo čitavu balkansku buržoaziju. Ona nosi i tako mnogobrojne poslovne političare i pirate koji su se okomili na koncesije balkanskih parlamenata. Takva buržoazija, željna pljačke nalazi se u najvećem delu balkanskih država.” (str. 26.) Veće pljačke od levičarske ipak balkanski narodi ni pod Turcima nisu doživeli.
- stanje