- Poruka
- 9.763
Владимир Карић, СРБИЈА, опис земље, народа и државе, Београд, 1887, стр. 91-96
Можда нема ни једне државе на свету, у којој би све становништво било једне и исте народности, само што има неких, у којима је број разних народности мањи и некиху којима је већи; за тим, једних у којима су све те разне народности заступљене више или мање великом бројном јачином и других, у којима је једна, главна народност далеко најача и у којима остале чине, више мање, незнатну количину. У ове друге земље може се с правом рачунати и Србија. У њој далеко највећи део становништва чине Срби, а на име 90•26°/о. [стр. 91]
Ми смо мало час на једноме месту поменули, када се и од куда Срби доселили у данашње своје земље. Овде ћемо се задржати само при имену њиховом и поменули им осталу родбину.
Име Србин заилази у врло далеку давнину. Оно се чада иије ограничавало само на данашње Србе, већ је обухватало све, и данас са њима тесно сродне народе, а поименце: Словенце, Бугаре, Русе, Пољаке, Словаке, Чехе и Лужичке Србе. У оној далекој давнини, када сви ови народи беху само племена српска, једно међу њима зваше се Словенима. У току времена и догађаја, ово се племе незнано како истаче испред осталих, и потисну им не само заједничко, српско име, него га још и својим замену. Та се племена, доцније, истина развише у засебне, јасније или слабије међу собом одвојене народе, али се и данас још, сва скупа, зову Словенима. Срби су дакле ша велике Словенске родбине. Они чине без мало тринаести део свих Словена, који већ прелазе преко 95.000.000. Срби пак у Србији чине нешто више од једне четвртине свих Срба, којих данас има преко 7.300.000.
Остале народности у Србији не чине ни пуних 10%, од укупнога њеног становништва, а мећу њима су далеко јаче заступљени Власи, који броје 7•47% од свега становиштва. Власи живе у североисточној Србији, између Мораве, Дунава и Тимока. Граница им је на југу пруга, која би састављала Велику Мораву са Тимоком, а била би повучена са запада правце на исток и то преко Ртња. Међу овим Власима тешко данас да има потомака оних староседелаца, које Срби затекоше, доселивши се овамо. Имена места, вода, брегова и планина у целоме томе крају, са веома малим изнимком сва су српска. Многа од тих места по имену своме и по предањима која око њих лебде, у свези су са чисто српском историјом. Морало је дакле протећи дуже време, у коме су Срби били [стр. 92] искључиви стаиовоици и овога краја, кад су му у свему тако јасан и неизгладив српски печат ударили. И заиста, и Кучево и Браничево били су пре најезде Турака густо Србима насељени, али су им ратови у другој четвртини петнаестога века знатно проредили становништо. Године 1481 пак, кад су кнез Паво и Змај деспот Вук превели преко 50.000 душа у Банат, ови су крајеви морали остати готово са свим пусти. Тако је створена могућност за насељавање народом из другихх крајева, тим пре, што су долине Мораве, Млаве, Пека и Тимока родношћу и питомином вазда имале довољно привлачне снаге за околне становнике.
У томе су се времену стали овамо насељавати и Власи из Румунске и Сибиња. Ту су сеобу доцније изазвале и велике незгоде, којима беху излагани у њиховој отаџбини. Из Сибиња су се почели нагло досељавати тек за време владе Франца Јосифа, пред Кочину Крајину, услед веома грознога свирепства, којим је угушнвана њихова тамошња побуна под Хоријом. Ови Власи одовуд населилн су се по Кучеву и Браничеву, а прешлн су по негде и одонуд водомеђе, у водопађу Тнмочку. Да је јаче досељавање ових Влаха падало у доцнија времена сведочи нам и извештај егзарха Максима, писан 1733 године, у коме су побројана сва села, што су онда у Браничеву п Кучеву постојала, па им поменут и број становника и њихова народност, али у коме нема никако многих села, што их данас у томе крају находимо, и са становништвом, готово искључиво влашким. Кучевски и Браничевски Власи зову се Унгурјани, што казује да су се доселили из Маџарске; они говоре и данас наречјем њихова језика, који се говори у Сибињу. Власи пак из Влашке почели су се јаче досељавати одмах ио ослобођењу Србије, а њихова најача сеоба пада тек иосле 1832 године, услед некаког регуламента, који је и онако бедно стање сељака у Румунске учинио још беднијим. Ово Власи из Румунске зову се Царани, [стр. 93] што значи да су из земље Влашке, а говоре инаречјем које тамо говори. Слободна Србија, у којој је сељак сам итежалац земље и ковач среће своје, мамила је и цније Влахе из суседних земаља, у којима стењу
под спахиским јармом. Има села по свима крајема североисточне Србије, па чак и у Морави, која су се доселила тек пре мало десетина година. Влашко је становништво најгушће у водопађи горњега Пека, за тим, у пределу, одонуд Голубиња, Стола и Мироча; идући одавде на запад и на југ оно је све јаче испробијано Србима и све ређе, тако да се у Морави већ са свим губи.
Осим ових, стално настањених Влаха има их, и ако само неколико стотина и таквих, који немају ни куће ни кућишта, него лети живе са својим стадима по планинама јужне Србије, на којима има сувата, а зими силазе у жупније пределе, поглавито у Добрич, и тамо презимљују. Они се зову Куцовласи, а народ их наш зове Црновунцима. То су потомци оних Влаха, који су и у доба старе српске државе живели ,по целоме Балканскоме полуострву и на исти начин као и данас овп што живе: држали овце и бавили се о преносу трговачке робе, пошто су вазда као и данас држали много и коња. После Влаха, у Србији је међу несрпским народностима највише Цигана, а на име 1•3% - Цигани су познато скитничко племе, пореклом из Инђије, одкуда су се у сразмерно недавно време иселили. Они су потомци једнога презреног - нечистог - тамошњег народа, говоре језиком сродним са осталим Инђиским језицима, и ако измешаним са речима народа, кроз које су пролазили док су до нас дошли. И наш народ гледа на њих са презрењем, као на последњи ред људи. У Јевропу су се почели насељавати преко Балканскога полуострва. Зна се да су били на Криту 1322 г. на Крфу 1346 и у Влашкој 1370 год. У Србији их има и стално настањених и скитница - чергара -. По томе, што многи, особито чергари, говоре Влашки, може се с разлогом узети, да су се к нама из Влашке доселили. Ово се тим пре може узети, што се они и код нас баве истим занатима, којим и у Влашким Карпатима, од куд су пренели и занат испирања злата нз песка златоносних река у источној Србији. Наш их народ и зове: Каравлашки Цигани. Цигани у Србији као и свуда [стр. 95] где их год има, клоне се рада који би их нагонио да се стално на једноме месту настане. После великих напора од стране власти једва се успело да их се настани тек незнатан део, а остали се скитају и дан дањи. Има их мухамеданаца и православних. Мухамедански Цигани настањени су већином по варошима, у засебноме крају и баве се о разним занатима. По селима баве се ковачким занатом, свирањем, грађењем разног посуђа од дрвета коритари), врачањем, џамбаслуком, крађом, а веома ретко земљорадњом.. О мало којој од тих радња да се не баве по варошима.
Арнаута има само мало и то у Топлици, где немају ни засебних села, већ живе измешано са Србима. Арнаути су потомци Илира, староседелаца Балканскога полустрва. Они су довде чак допрли тек у прошломе веку, када су се Срби, услед најезде Турака, почели исељавати Аустрију.
Израиљци, на целоме Балканском полуострву па и у Србији, јесу потомци оних њихових сународника, који беху прогнати из Шпаније под Филипом II. Код нас они живе само у неколиким варошима, и своје шпанско порекло доказују тиме, што у кући и у опште међу собом још и данас говоре шпански. Наш их народ зове Чивутима.
Бугара има у Зајечару и у два три околна села.
Осталих народа, а поименце, Немаца, Маџара, Италијана, Чеха, Пољака и т. д. има још мањи број. [Стр. 96]
_______________________________________________________________________________________________________________________________________
Допуна:
Посебну дијалектолошку црту имају говори Буфана у Мајданпеку и Влашких Рома у Бродици код Кучева и Лукову код Бољевца. Буфани су традиционални рудари, који су, почев од пада Баната под турску власт па све до XVIII века, етапно прелазили из Олтеније у банатске руднике, а одавде су, половином XIX века, прешли и у Мајданпек.. [4]
4. ^ Василије Симић, Изградња Мајданпека и његово насељавање 1849-1857. године, Музеј рударства и металургије Бор, Бор, 1982
_______________________________________________________________________________________________________________________________________
Можда нема ни једне државе на свету, у којој би све становништво било једне и исте народности, само што има неких, у којима је број разних народности мањи и некиху којима је већи; за тим, једних у којима су све те разне народности заступљене више или мање великом бројном јачином и других, у којима је једна, главна народност далеко најача и у којима остале чине, више мање, незнатну количину. У ове друге земље може се с правом рачунати и Србија. У њој далеко највећи део становништва чине Срби, а на име 90•26°/о. [стр. 91]
Ми смо мало час на једноме месту поменули, када се и од куда Срби доселили у данашње своје земље. Овде ћемо се задржати само при имену њиховом и поменули им осталу родбину.
Име Србин заилази у врло далеку давнину. Оно се чада иије ограничавало само на данашње Србе, већ је обухватало све, и данас са њима тесно сродне народе, а поименце: Словенце, Бугаре, Русе, Пољаке, Словаке, Чехе и Лужичке Србе. У оној далекој давнини, када сви ови народи беху само племена српска, једно међу њима зваше се Словенима. У току времена и догађаја, ово се племе незнано како истаче испред осталих, и потисну им не само заједничко, српско име, него га још и својим замену. Та се племена, доцније, истина развише у засебне, јасније или слабије међу собом одвојене народе, али се и данас још, сва скупа, зову Словенима. Срби су дакле ша велике Словенске родбине. Они чине без мало тринаести део свих Словена, који већ прелазе преко 95.000.000. Срби пак у Србији чине нешто више од једне четвртине свих Срба, којих данас има преко 7.300.000.
Остале народности у Србији не чине ни пуних 10%, од укупнога њеног становништва, а мећу њима су далеко јаче заступљени Власи, који броје 7•47% од свега становиштва. Власи живе у североисточној Србији, између Мораве, Дунава и Тимока. Граница им је на југу пруга, која би састављала Велику Мораву са Тимоком, а била би повучена са запада правце на исток и то преко Ртња. Међу овим Власима тешко данас да има потомака оних староседелаца, које Срби затекоше, доселивши се овамо. Имена места, вода, брегова и планина у целоме томе крају, са веома малим изнимком сва су српска. Многа од тих места по имену своме и по предањима која око њих лебде, у свези су са чисто српском историјом. Морало је дакле протећи дуже време, у коме су Срби били [стр. 92] искључиви стаиовоици и овога краја, кад су му у свему тако јасан и неизгладив српски печат ударили. И заиста, и Кучево и Браничево били су пре најезде Турака густо Србима насељени, али су им ратови у другој четвртини петнаестога века знатно проредили становништо. Године 1481 пак, кад су кнез Паво и Змај деспот Вук превели преко 50.000 душа у Банат, ови су крајеви морали остати готово са свим пусти. Тако је створена могућност за насељавање народом из другихх крајева, тим пре, што су долине Мораве, Млаве, Пека и Тимока родношћу и питомином вазда имале довољно привлачне снаге за околне становнике.
У томе су се времену стали овамо насељавати и Власи из Румунске и Сибиња. Ту су сеобу доцније изазвале и велике незгоде, којима беху излагани у њиховој отаџбини. Из Сибиња су се почели нагло досељавати тек за време владе Франца Јосифа, пред Кочину Крајину, услед веома грознога свирепства, којим је угушнвана њихова тамошња побуна под Хоријом. Ови Власи одовуд населилн су се по Кучеву и Браничеву, а прешлн су по негде и одонуд водомеђе, у водопађу Тнмочку. Да је јаче досељавање ових Влаха падало у доцнија времена сведочи нам и извештај егзарха Максима, писан 1733 године, у коме су побројана сва села, што су онда у Браничеву п Кучеву постојала, па им поменут и број становника и њихова народност, али у коме нема никако многих села, што их данас у томе крају находимо, и са становништвом, готово искључиво влашким. Кучевски и Браничевски Власи зову се Унгурјани, што казује да су се доселили из Маџарске; они говоре и данас наречјем њихова језика, који се говори у Сибињу. Власи пак из Влашке почели су се јаче досељавати одмах ио ослобођењу Србије, а њихова најача сеоба пада тек иосле 1832 године, услед некаког регуламента, који је и онако бедно стање сељака у Румунске учинио још беднијим. Ово Власи из Румунске зову се Царани, [стр. 93] што значи да су из земље Влашке, а говоре инаречјем које тамо говори. Слободна Србија, у којој је сељак сам итежалац земље и ковач среће своје, мамила је и цније Влахе из суседних земаља, у којима стењу
под спахиским јармом. Има села по свима крајема североисточне Србије, па чак и у Морави, која су се доселила тек пре мало десетина година. Влашко је становништво најгушће у водопађи горњега Пека, за тим, у пределу, одонуд Голубиња, Стола и Мироча; идући одавде на запад и на југ оно је све јаче испробијано Србима и све ређе, тако да се у Морави већ са свим губи.
Осим ових, стално настањених Влаха има их, и ако само неколико стотина и таквих, који немају ни куће ни кућишта, него лети живе са својим стадима по планинама јужне Србије, на којима има сувата, а зими силазе у жупније пределе, поглавито у Добрич, и тамо презимљују. Они се зову Куцовласи, а народ их наш зове Црновунцима. То су потомци оних Влаха, који су и у доба старе српске државе живели ,по целоме Балканскоме полуострву и на исти начин као и данас овп што живе: држали овце и бавили се о преносу трговачке робе, пошто су вазда као и данас држали много и коња. После Влаха, у Србији је међу несрпским народностима највише Цигана, а на име 1•3% - Цигани су познато скитничко племе, пореклом из Инђије, одкуда су се у сразмерно недавно време иселили. Они су потомци једнога презреног - нечистог - тамошњег народа, говоре језиком сродним са осталим Инђиским језицима, и ако измешаним са речима народа, кроз које су пролазили док су до нас дошли. И наш народ гледа на њих са презрењем, као на последњи ред људи. У Јевропу су се почели насељавати преко Балканскога полуострва. Зна се да су били на Криту 1322 г. на Крфу 1346 и у Влашкој 1370 год. У Србији их има и стално настањених и скитница - чергара -. По томе, што многи, особито чергари, говоре Влашки, може се с разлогом узети, да су се к нама из Влашке доселили. Ово се тим пре може узети, што се они и код нас баве истим занатима, којим и у Влашким Карпатима, од куд су пренели и занат испирања злата нз песка златоносних река у источној Србији. Наш их народ и зове: Каравлашки Цигани. Цигани у Србији као и свуда [стр. 95] где их год има, клоне се рада који би их нагонио да се стално на једноме месту настане. После великих напора од стране власти једва се успело да их се настани тек незнатан део, а остали се скитају и дан дањи. Има их мухамеданаца и православних. Мухамедански Цигани настањени су већином по варошима, у засебноме крају и баве се о разним занатима. По селима баве се ковачким занатом, свирањем, грађењем разног посуђа од дрвета коритари), врачањем, џамбаслуком, крађом, а веома ретко земљорадњом.. О мало којој од тих радња да се не баве по варошима.
Арнаута има само мало и то у Топлици, где немају ни засебних села, већ живе измешано са Србима. Арнаути су потомци Илира, староседелаца Балканскога полустрва. Они су довде чак допрли тек у прошломе веку, када су се Срби, услед најезде Турака, почели исељавати Аустрију.
Израиљци, на целоме Балканском полуострву па и у Србији, јесу потомци оних њихових сународника, који беху прогнати из Шпаније под Филипом II. Код нас они живе само у неколиким варошима, и своје шпанско порекло доказују тиме, што у кући и у опште међу собом још и данас говоре шпански. Наш их народ зове Чивутима.
Бугара има у Зајечару и у два три околна села.
Осталих народа, а поименце, Немаца, Маџара, Италијана, Чеха, Пољака и т. д. има још мањи број. [Стр. 96]
_______________________________________________________________________________________________________________________________________
Допуна:
Посебну дијалектолошку црту имају говори Буфана у Мајданпеку и Влашких Рома у Бродици код Кучева и Лукову код Бољевца. Буфани су традиционални рудари, који су, почев од пада Баната под турску власт па све до XVIII века, етапно прелазили из Олтеније у банатске руднике, а одавде су, половином XIX века, прешли и у Мајданпек.. [4]
4. ^ Василије Симић, Изградња Мајданпека и његово насељавање 1849-1857. године, Музеј рударства и металургије Бор, Бор, 1982
_______________________________________________________________________________________________________________________________________
Poslednja izmena:
