Кроз историју и данас имамо неколико колективитета који себе виде под именом Власи, некад са префиксом, а некад имамо под другим именом сродне колективитете, који су заправо огранци овог народа.
У колоквијалној употреби појам Влах/влах се користи за припаднике неког сталежа и у погрдном смислу, иако наравно нема ту ништа погрдно и говори само о робовању у стереотипима, па и малициозности, оних који га користе..
Појам Власи се кроз новију историју и данас употребљава и злоупотребљава зарад политичких мотива, но то је други пдф, одвје је пдф историја.
Када желимо сазнати о историји неког народа, најбоље је поћи од историчара тог народа, јер они ипак боље познају своју националну историју, а Румуњи који у својој историографији (на страну данашња супротна виђења око неких ствари Румуња и влашке мањине у Србији) поистовјећују влашки и румуњски етницитет, за њих су то синоними, су и поносни на своју историју и изучавали су своју историју.
Када је појам Власи први пута помиње? Румуњски историчар Овидију Печикан у свом дјелу
Историја Румуна, на стр.66 пише;
за времена Ираклија грчки мијења латински у званичној употреби, то прати хелениација, назив Ромеји се користи као политичка одредница, поданство, а за латинофоне, романизоване становнике (који говоре латински) царства користи се термин Власи, који је први пута помиње у VIII.вијеку.
И ту међу историчарима нема спора, Власи су назив за оне романизоване становнике Византије код којих се хеленизација није "примила" и који су зборили латинским (вулгарно латинским из којег ће се развити и данашњи румуњски и други романски језици).
У византијском царству Власи су груписани у енлклавама, једна од већих је у Тесалији. И ту иде неизбјежно питање, како се нису стопили у околно хеленизовано становништво, односно асимиловали.
Асимилације у некој мјери јесте било, она је неизбјежна, али опет гледајући и околности и да су се ту за превласт борили Византија и Бугарско царство, како се нису у значајнијој мјери стопили у ове народе. Посебно што их са већ хелекизованом Византијом спаја много тога, прије свега у политичком смислу.
И ту нам је "помогао" Кекавмен, један од одговора даје Овидију цитирајући Кекавмена;
Постојао је очигледно велики анимозитет хеленизованог византијског становништва према Власима, увијек слиједи реакција, и обрнута нетрпељивост, и то је увијек сметња неким интегративним процесима које ће пратити асимилација а поспјешује се диференцијација.
У сваком случају Власи су свих тих вијекова задржали снажан осјећај припадности етницитету, присутне су честе миграције и ту су показали способност прилагођавања новим околностима, увјетима, поднебљу, а на простору сјеверно од Дунава формирали су и респектабилну државу, која ће потпасти под Османску власт, и по ослобађању бити темељом савремене румуњске државе.