Vlasi — balkanski fenomen

[Pumpaj Dinstanović]

Podržavam Šarića u svemu u čemu se sa njim slažem, a to je većina onog što izlaže.

Jes' baš si izmerio tu većinu...

 

[Mrkalj]

Између балканских Влаха и Валонаца у Белгији дефинитивно постоји веза и у етимолошком смислу и што се тиче припадности истој (романској) културној сфери а не треба искључити ни могућу етничку повезаност иако код овог задњег ваља бити баш опрезан.
Сами Валонци (енгл.википедија овдје)

Spojler: Walloons

Walloons

Total population
Regions with significant populations
Languages
Religion
Related ethnic groups
c. 3.5–4 million
Belgium	3,240,000[1]
United States	Indeterminable[a] (352,630 Belgians)[2]
Canada	176,615https://en.wikipedia.org/wiki/Walloons#endnote_b (Belgians)[3]

[TR]
[TH]

France[/TH]
[TD]133,066[4][5][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Belgian French
Regional Langues d'oïl

• • (Walloon
  • Picard
  • Lorrain
  • Champenois)

[/TD]

[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Historically Roman Catholic majority
Protestant minority (see also Walloon church)
Increasingly irreligious[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Other Romance and Germanic peoples

• (French
• Dutch
• Flemish
• Germans
• Luxembourgers)

[/TD]

[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]^a U.S. population census does not differentiate between Belgians and Walloons, therefore the number of the latter is unknown. Walloons might also identify as French, of which there were as many as 8.2 million.
^b Canadian census does not differentiate between Belgians and Walloons, therefore the number of the latter is unknown and indeterminable. In 2011, 176,615 respondents stated Belgian ethnic origin; this figure definitely includes a substantial number of ethnic Flemings who may also identify as Belgian even though the census differentiates between the two. They may also be inclined to identify as French, of which there were as many as 7 million.[/TD]
[TD][/TD]
[/TR]


Walloons (/wɒˈluːnz/; French: Wallons [walɔ̃] (listen); Walloon: Walons) are a Romance[6][7] ethnic group native to Belgium, principally its southern region of Wallonia, who primarily speak langues d'oïl such as Belgian French, Picard and Walloon. Walloons are a distinctive ethnic community within Belgium.[8] Important historical and anthropological criteria (ancestry, religion, language, traditions, folklore) bind Walloons to the French people.[9][10]
More generally, the term is also extended to refer to the inhabitants of the Walloon region in general, regardless of ethnicity or descent.

Etymology

The term Walloon is derived from *walha, a Proto-Germanic term used to refer to Celtic and Latin speakers.[11]

Walloon originated in Romance languages alongside other related terms, but it supplanted them. Its oldest written trace is found in Jean de Haynin's Mémoires de Jean, sire de Haynin et de Louvignies in 1465,[disputed – discuss] where it refers to Roman populations of the Burgundian Netherlands. Its meaning narrowed yet again during the French and Dutch periods and, at Belgian independence, the term designated only Belgians speaking a Romance language (French, Walloon, Picard, etc.) The linguistic cleavage in the politics of Belgium adds a political content to "the emotional cultural, and linguistic concept".[12] The words Walloon and Wallons can be seen in the book of Charles White, The Belgic Revolution (1835): "The restless Wallons, with that adventurous daring which is their historical characteristic, abandoned their occupations, and eagerly seizing the pike and the musket marched towards the centre of the commotion.".[13][14][15] The Spanish terms of Walon and Walona from the 17th century referred to a Royal Guard Corps recruited in the Spanish Flanders. They were involved in many of the most significant battles of the Spanish Empire.

Albert Henry wrote that although in 1988 the word Walloon evoked a constitutional reality, it originally referred to Roman populations of the Burgundian Netherlands and was also used to designate a territory by the terms provinces wallonnes or Walloon country (Pays wallon), from the 16th century to the Belgian revolution, and later Wallonia.[16] The term 'Walloon country' was also used in Dutch viz. Walsch land.[17][18] The term existed also in German, perhaps Wulland in Hans Heyst's book (1571) where Wulland is translated by Wallonia in English (1814).[19] In German it is however generally Wallonenland : Le païs de Valons, Belgolalia, Wallonenland, in "Le Grand Dictionnaire Royal" Augsbourg, 1767;[20][21] The name of the churches' consecration is in Touraine assemblées, in Brittany pardons, in the northern Departments sometimes kermesses, sometimes as in the Walloon country, ducasses (from dedicatio) [22] In English, it is Walloon country (see further James Shaw).[23] In French (and France (Wand)), it is le Pays wallon: The Walloon country included the greatest part of to-day's Belgium, the Province of Flandre orientale, the Province of Flandre occidentale both named Flandre wallonne, the Province of Namur, the Hainaut, the Limbourg, the pays de Liège and even the Luxembourg[24][25] For Félix Rousseau, Walloon country is, after le Roman pays the old name of the country of the Walloons[26] and the nickname Romande was commonly used to describe Walloons until the late 19th century.[citation needed]

Institutional aspects
Main articles: Wallonia and State reform in Belgium

The term "state reform" in the Belgian context indicates a process towards finding constitutional and legal solutions for the problems and tensions among the different segments of the Belgian population, mostly Dutch-speakers of Flanders and French-speakers of Wallonia. In general, Belgium evolved from a unitary state to a federal state with communities, regions and language areas.[27]

Conceptual and emotional aspects
Wallonia
The extent of Wallonia, the area defined by the use of the language, has shifted through the ages. The low-lying area of Flanders and the hilly region of the Ardennes have been under the control of many city-states and external powers. Such changing rule brought variations to borders, culture, and language. The Walloon language, widespread in use up until the Second World War, has been dying out of common use due to growing internationalisation. Although official educational systems do not include it as a language, the French government continues to support the use of French within the "Francophonie" commonwealth.

This is complicated by the federal structure of Belgium, which splits Belgium into three communities with the privilege of using their own tongues in official correspondence, but also into three autonomous regions. The communities are: French community (though not Walloon, but sometimes controversially called Wallonia-Brussels),[28] Flemish community (which uses Dutch), and German-speaking community. The division into political regions does not correspond with the communities: Flemish Region, Walloon Region (including the German community but generally called Wallonia), and the bilingual (French-Dutch) Brussels-Capital Region.

Brussels - not Walloon but mostly French-speaking
Many non-French-speaking observers (over)generalize Walloons as a term of convenience for all Belgian French-speakers (even those born and living in the Brussels-Capital Region). The mixing of the population over the centuries means that most families can trace ancestors on both sides of the linguistic divide. But, the fact that Brussels is around 85% French-speaking, but is located in Dutch-speaking Flanders, has led to friction between the regions and communities. The local dialect in Brussels, Brussels Vloms, is a Brabantic dialect, reflecting the Dutch heritage of the city.

Walloons are historically credited with pioneering the industrial revolution in Continental Europe in the early 19th century.[29] In modern history, Brussels has been the major town or the capital of the region. Because of long Spanish and minor French rule, French became the sole official language. After a brief period with Dutch as the official language while the region was part of the United Kingdom of the Netherlands, the people reinstated French after achieving independence in 1830. The Walloon region, a major coal and steel-producing area, developed rapidly into the economic powerhouse of the country. Walloons (in fact French-speaking elites who were called Walloons) became politically dominant. Many Flemish immigrants came to work in Wallonia. Between the 1930s and the 1970s, the gradual decline of steel and more especially coal, coupled with too little investment in service industries and light industry (which came to predominate in Flanders), started to tip the balance in the other direction. Flanders became gradually politically and economically dominant. In their turn, Walloon families have moved to Flanders in search of jobs.[citation needed] This evolution has not been without political repercussions.

Walloon identity
The heartland of Walloon culture are the Meuse river and Sambre valleys, Charleroi, Dinant, Namur (the regional capital), Huy, Verviers, and Liège.

Regional language statistics
The Walloon language is an element of Walloon identity. However, the entire French-speaking population of Wallonia cannot be culturally considered Walloon, since a significant portion in the west (around Tournai and Mons) and smaller portions in the extreme south (around Arlon) possess other languages as mother tongues (namely, Picard, Champenois, Luxembourgish, and Lorrain). All of them can speak French as well or better.

A survey of the Centre liégeois d'étude de l'opinion[30] pointed out in 1989 that 71.8% of the younger people of Wallonia understand and speak only a little or no Walloon language; 17.4% speak it well; and only 10.4% speak it exclusively.[31] Based on other surveys and figures, Laurent Hendschel wrote in 1999 that between 30 and 40% people were bilingual in Wallonia (Walloon, Picard), among them 10% of the younger population (18–30 years old). According to Hendschel, there are 36 to 58% of young people have a passive knowledge of the regional languages.[32] On the other hand, Givet commune, several villages in the Ardennes département in France, which publishes the journal Causons wallon (Let us speak Walloon);[33] and two villages in Luxembourg are historically Walloon-speaking.

Walloons in the Middle Ages
Since the 11th century, the great towns along the river Meuse, for example, Dinant, Huy, and Liège, traded with Germany, where Wallengassen (Walloons' neighborhoods) were founded in certain cities.[34] In Cologne, the Walloons were the most important foreign community, as noted by three roads named Walloonstreet in the city.[35] The Walloons traded for materials they lacked, such as copper, found in Germany, especially at Goslar.

In the 13th century, the medieval German colonization of Transylvania (central and North-Western Romania) also included numerous Walloons. Place names such as Wallendorf (Walloon Village) and family names such as Valendorfean (Wallon peasant) can be found among the Romanian citizens of Transylvania.[36]

Walloons in the Renaissance
In 1572 Jean Bodin made a funny play on words which has been well known in Wallonia to the present:

Translation: "We are called Walloons by the Belgians because when the ancient people of Gallia were travelling the length and breadth of the earth, it happened that they asked each other: 'Où allons-nous?' [Where are we going? : the pronunciation of these French words is the same as the French word Wallons (plus 'us')], i.e. 'To which goal are we walking?.' It is probable they took from it the name Ouallons (Wallons), which the Latin speaking are not able to pronounce without changing the word by the use of the letter G." One of the best translations of his (humorous) sayings used daily in Wallonia[38] is "These are strange times we are living in."

Shakespeare used the word Walloon: "A base Walloon, to win the Dauphin's grace/Thrust Talbot with a spear in the back." A note in Henry VI, Part I says, "At this time, the Walloons [were] the inhabitants of the area, now in south Belgium, still known as the 'Pays wallon'."[39] Albert Henry agrees, quoting Maurice Piron,[40] also quoted by A.J. Hoenselaars:[41] "'Walloon' meaning 'Walloon country' in Shakespeare's 'Henry VI'..."[42]

Walloons in Sweden
Starting from the 1620s, numerous Walloon miners and iron-workers, with their families, settled in Sweden to work in iron mining and refining.[43] Walloon methods of iron production were incorporated into Swedish practice, to supplement the existing German techniques. Many Walloon workers settled around the mine at Dannemora producing Öregrund iron which represented 15 per cent of Sweden's iron production at that time.[44]

They were originally led by the entrepreneur Louis de Geer, who commissioned them to work in the iron mines of Uppland and Östergötland. The wave of migration continued substantially into the 18th century. Walloons became gradually integrated into Swedish society, but it was not until the end quarter of the 20th century when they were fully integrated, when the Swedish legislation allowed Catholics to become civil servants.[citation needed] Walloon ancestry is traceable through Walloon surnames. Some people of Walloon descent belong to the Sällskapet Vallonättlingar (Society of Walloon Descendants).[45]

Walloons and the Enlightenment
A 1786 history of the Netherlands noted, "[The] Haynault and Namur, with Artois, now no longer an Austrian Province, compose the Walloon country. The Walloon name and language are also extended into the adjacent districts of the neighbouring Provinces. A large part of Brabant, where that Province borders on Haynault and Namur, is named Walloon Brabant. The affinity of language seems also on some occasions to have wrought a nearer relation."[46]

The Belgian revolution of 1830
The Belgian revolution was recently described as firstly a conflict between the Brussels municipality which was secondly disseminated in the rest of the country, "particularly in the Walloon provinces".[47] We read the nearly same opinion in Edmundson's book:

Jacques Logie wrote: "On the 6th October, the whole Wallonia was under the Provisional Government's control. In the Flemish part of the country the collapse of the Royal Government was as total and quick as in Wallonia, except Ghent and Antwerp."[49] Robert Demoulin, who was Professor at the University of Liège, wrote: "Liège is in the forefront of the battle for liberty",[50] more than Brussels but with Brussels. He wrote the same thing for Leuven. According to Demoulin, these three cities are the républiques municipales at the head of the Belgian revolution. In this chapter VI of his book, Le soulèvement national (pp. 93–117), before writing "On the 6th October, the whole Wallonia is free",[51] he quotes the following municipalities from which volunteers were going to Brussels, the "centre of the commotion", in order to take part in the battle against the Dutch troops: Tournai, Namur, Wavre (p. 105) Braine-l'Alleud, Genappe, Jodoigne, Perwez, Rebecq, Grez-Doiceau, Limelette [fr], Nivelles (p. 106), Charleroi (and its region), Gosselies, Lodelinsart (p. 107), Soignies, Leuze, Thuin, Jemappes (p. 108), Dour, Saint-Ghislain, Pâturages [fr] (p. 109) and he concluded: "So, from the Walloon little towns and countryside, people came to the capital.."[52] The Dutch fortresses were liberated in Ath ( 27 September), Mons (29 September), Tournai (2 October), Namur (4 October) (with the help of people coming from Andenne, Fosses, Gembloux), Charleroi (5 October) (with people who came in their thousands).The same day that was also the case for Philippeville, Mariembourg [fr], Dinant, Bouillon.[53] In Flanders, the Dutch troops capitulated at the same time in Brugge, Ieper, Oostende, Menen, Oudenaarde, Geeraardsbergen (pp. 113–114), but nor in Ghent nor in Antwerp (only liberated on 17 October and 27 October). Against these interpretation, in any case for the troubles in Brussels, John W. Rooney Jr wrote:

In the Belgian State
A few years after the Belgian revolution in 1830, the historian Louis Dewez underlined that "Belgium is shared into two people, Walloons and Flemings. The former are speaking French, the latter are speaking Flemish. The border is clear (...) The provinces which are back the Walloon line, i.e.: the Province of Liège, the Brabant wallon, the Province of Namur, the Province of Hainaut are Walloon [...] And the other provinces throughout the line [...] are Flemish. It is not an arbitrarian division or an imagined combination in order to support an opinion or create a system: it is a fact..."[55] Jules Michelet traveled in Wallonia in 1840 and we can read many times in his History of France his interest for Wallonia and the Walloons pp 35,120,139,172, 287, 297,300, 347,401, 439, 455, 468 (this page on the Culture of Wallonia), 476 (1851 edition published online)[56]

Relationship with the German-speaking community
The Walloon Region institutionally comprises also the German-speaking community of Belgium around Eupen, in the east of the region, next to Germany which ceded the area to Belgium after the First World War. Many of the 60,000 or so inhabitants of this very small community reject being considered as Walloon and – with their community executive leader Karl-Heinz Lambertz want to remain a federating unit, and to have all the powers of the Belgian Regions and Communities. Even if they do not want them absolutely and immediately (10 July 2008, official speech for the Flanders' national holiday).[57]

као и Румуњи припадају породици романских народа.
Само име Валонци потиче од имена "Walhaz", старогерманског израза за романизоване Келте.
Само име "Walhaz" готово сигурно потиче од имена келтског племена (или племенског савеза) које је Римљанима било познато као Волке/"Volcae" (помиње их у списима и извјесни Јулије Цезар), а Грци (Страбон и Птоломеј) га помињу као Οὐόλκαι / Ouólkai.

Сами Волке/"Volcae" (енгл.википедија овдје)

Spojler: Volcae

Volcae

The Volcae (Latin pronunciation: [ˈwɔɫkae̯]) were a tribal confederation constituted before the raid of combined Gauls that invaded Macedonia c. 270 BC and fought the assembled Greeks at the Battle of Thermopylae in 279 BC. Tribes known by the name Volcae were found simultaneously in southern Gaul, Moravia, the Ebro valley of the Iberian Peninsula, and Galatia in Anatolia. The Volcae appear to have been part of the late La Tène material culture, and a Celtic identity has been attributed to the Volcae, based on mentions in Greek and Latin sources as well as onomastic evidence. Driven by highly mobile groups operating outside the tribal system and comprising diverse elements, the Volcae were one of the new ethnic entities formed during the Celtic military expansion at the beginning of the 3rd century BC.[1] Collecting in the famous excursion into the Balkans, ostensibly, from the Hellene point of view, to raid Delphi, a branch of the Volcae split from the main group on the way into the Balkans and joined two other tribes, the Tolistobogii and the Trocmi, to settle in central Anatolia and establish a new identity as the Galatians.
The Tectosagii were a group of the Volcae who moved through Macedonia into Anatolia c. 277 BC. Strabo says the Tectosagii came originally from the region near modern Toulouse, in France.

Etymology
Most modern Celticists regard the tribal name Uolcae as being related to Welsh: gwalch (hawk); perhaps related at the Proto-Indo-European level to Latin falco (hawk). Compare the Gaulish personal name Catuuolcus to Welsh cadwalch 'hero', literally 'battle-hawk', though some prefer to translate Gaulish *uolco- as 'wolf' and, by semantic extension, 'errant warrior'.[2]

The name Tectosages, literally 'possession-seekers', meant 'claim-stakers', perhaps closer in sense to 'claim-jumper' or 'land grabber', and a direct cognate is found in Old Irish techtaigidir 'he/she seeks to (re)establish a land claim'.[3]

Volcae of the Danube

Caesar's ethnogenesis and migrations of the Volcae.

Julius Caesar was convinced that the Volcae had originally been settled east of the Rhine, for he mentioned the Volcae Tectosages as a Gaulish tribe which still remained in western Germany in his day (Gallic Wars 6.24):



Caesar related a tradition associating the Celtic tribe of the Volcae to the vast Hercynian Forest, though they were more probably to be located in the eastern range of the České Středohoří;[citation needed] yet, Volcae of his time were settled in Moravia, east of the Boii. Their apparent movement may indicate that the Volcae were newcomers to the region. Caesar's remark about the wealth of this region may have referred not only to agriculture but also to the mineral deposits there, while the renown attributed to the Volcae "in peace and in war" resulted from their metallurgical skills and the quality of their weapons, both attracting the attention of their northern neighbors.[4] Together with the Boii in the upper basin of the Elbe river to the west and the Cotini in Slovakia to the east, this area of Celtic settlement in oppida led to the exploitation of natural resources on a grand scale and the concentration of skilled craftsmen under the patronage of strong and wealthy chieftains. This culture flourished from the mid second to the mid-1st century BCE, until it buckled under the combined pressure of the Germanic peoples from the North and the Dacians from the East.

Allowance must be made for Julius Caesar's usual equation of primitive poverty with admirable hardihood and military prowess and his connection of luxurious imports and the proximity of "civilization", meaning his own, with softness and decadence. In fact, long-established trading connections furnished Gaulish elites with Baltic amber and Greek and Etruscan wares.

Caesar took it as a given that the Celts in the Hercynian Forest were emigrant settlers from Gaul who had "seized" the land, but modern archeology identifies the region as part of the La Tène homeland. As Henry Howarth noted a century ago, "The Tectosages reported by Caesar as still being around the Hercynian forest were in fact living in the old homes of their race, whence a portion of them set out on their great expedition against Greece, and eventually settled in Galatia, in Asia Minor, where one of the tribes was called Tectosages."[5]

Volcae of Gaul

Map showing the relative position of the Volcae and Tectosages.
Volcae Arecomici
The Volcae Arecomici (Οὐόλκαι Ἀρικόμιοι of Ptolemy's Geography ii), according to Strabo,[6] dwelt on the western side of the lower Rhône, with their metropolis[7] at Narbo (Narbonne): "Narbo is spoken of as the naval-station of these people alone, though it would be fairer to add 'and of the rest of Celtica', so greatly has it surpassed the others in the number of people who use it as a trade-centre." They were not alone in occupying their territory,[8] with its capital at Nemausus (Nîmes).

The Volcae Arecomici of their own accord surrendered to the Roman Republic in 121 BC. They occupied the district between the Garonne (Garumna), the Cévennes (Cebenna mons),[9] and the Rhône.[10][11] This area covered most of the western part of the Roman province of Gallia Narbonensis. They held their assemblies in the sacred wood of Nemausus, the site of modern Nîmes.

In Gaul they were divided into two tribes in widely separated regions, the Arecomici on the east, living among the Ligures, and the Tectosages (whose territory included that of the Tolosates) on the west, living among the Aquitani; the territories were separated by the Hérault (Arauris) or a line between the Hérault and the Orb (Orbis).[10]

Volcae Tectosages


Tectosages coins, Southern France, 5th-1st century BC.


Coin of the Volcae Tectosages, silver 3.58g. Monnaie de Paris.

West of the Arecomici the Volcae Tectosages (whose territory included that of the Tolosates) lived among the Aquitani; the territories were separated by the Hérault (Arauris) or a line between the Hérault River and the Orb (Orbis). Strabo says the Volcae Tectosages came originally from the region near modern Toulouse and were part of the Volcae.[12]

The territory of the Volcae Tectosages (Οὐόλκαι Τεκτόσαγες of Ptolemy's Geography ii) in Gaul lay outside the Roman Republic, to the southwest of the Volcae Arecomici. From the 3rd century BC, the capital city of the Volcae Tectosages was Tolosa (Toulouse). When the Cimbri and Teutones invaded Gaul, the Tectosages allied themselves with them, and their town Tolosa was sacked in retribution by Quintus Servilius Caepio in 106 BC.[13] Tolosa was incorporated into the Roman Republic as part of the province of Gallia Aquitania with the conquest of Gaul by Julius Caesar in 52 BC. The Roman conquest of Tolosa ended the cultural identity of the Volcae Tectosages.

According to Ptolemy's Geography, their inland towns were Illiberis,[14] Ruscino, Tolosa colonia, Cessero, Carcaso, Baetirae, and Narbo colonia.

The Volcae Tectosages were among the successful raiders of the Delphi expedition and were said to have transported their booty to Tolosa. A significant part of these raiders however did not return and crossed the Bosporus instead. As a result, Tectosages was also the name of one of the three great communities of Gauls who invaded and settled in Anatolia in the country called after them "Galatia".[10]

Venceslas Kruta suggests that their movement into this region was probably motivated by a Carthaginian recruiting post situated close by, a main attraction of the region for Celtic mercenaries eager for more campaigning.[15] Indeed, after crossing the Pyrenees in 218 BC, Hannibal in travelling through southern Gaul was greeted by warlike tribes: the Volcae, the Arverni, the Allobroges, and the Gaesatae of the Rhône Valley, who rose to prominence around the middle of the 3rd century BC. From around that time, this part of Gaul underwent a process of stabilization buttressed by the formation of new and powerful tribal confederations as well as the development of new-style settlements resembling the urban centers of the Mediterranean world, of which Tolosa and Nemausus (Nîmes) were no exception.[16]

In 107, the Volcae, allies of the Tigurini, a branch of the Helvetii who belonged to a coalition that formed around the Cimbri and the Teutons, defeated a Roman army at Tolosa.[17] In 106-5, Q. Servilius Caepio was sent with an army to put down the revolt, and as a result, Tolosa was sacked, and thereafter the town and its territory were absorbed into Gallia Narbonensis, thereby establishing firm control over the western Gallic trade corridor along the Carcassonne Gap and the Garonne.[18]

били су како написах келтско племе или конфедерација келтских племена основана прије похода на Македонију почетком III вијека п.н.е., грчки војни савез их побјеђује у бици код Термопила 279. године п.н.е., након чега разбијени се враћају и на простору око Дунава племе Скордиска успоставиће своју власт потискујући Трибале и друга трачка племена.
Племена позната под именом Волке пронађена су истовремено у јужној Галији, Моравској, долини Ебра на Пиринејском полуострву, те и Галатији (крак који се одвојио прије бирке код Термопила и прешао у Анадолију).
Pogledajte prilog 789052
Цезаров приказ етногенезе и миграције Волка.

Е сад, из германске ријечи Walhaz, дефинитивно су се развила бројна имена, укљулујући и име Власи које су у Византији користили од VIII вијека за латинофоне и романизоване становнике царства, без обзира на етничко поријекло. Да ли постоји и етничка веза са овим келтским племеном (или племеснким савезом) ваља бити опрезан прије коначног става.

Dakle, isto se može reći i za Kelte Velšane - i oni su "Vlasi":

Welsh (adj.)
Old English Wielisc, Wylisc (West Saxon), Welisc, Wælisc (Anglian and Kentish) "foreign; British (not Anglo-Saxon), Welsh; not free, servile," from Wealh, Walh "Celt, Briton, Welshman, non-Germanic foreigner;" in Tolkien's definition, "common Gmc. name for a man of what we should call Celtic speech," but also applied in Germanic languages to speakers of Latin, hence Old High German Walh, Walah "Celt, Roman, Gaulish," and Old Norse Val-land "France," Valir "Gauls, non-Germanic inhabitants of France" (Danish vælsk "Italian, French, southern"); from Proto-Germanic *Walkhiskaz, from a Celtic tribal name represented by Latin Volcæ (Caesar) "ancient Celtic tribe in southern Gaul."

As a noun, "the Britons," also "the Welsh language," both from Old English. The word survives in Wales, Cornwall, Walloon, walnut, and in surnames Walsh and Wallace. Borrowed in Old Church Slavonic as vlachu, and applied to the Rumanians, hence Wallachia. Among the English, Welsh was used disparagingly of inferior or substitute things (such as Welsh cricket "louse" (1590s); Welsh comb "thumb and four fingers" (1796), and compare welch (v.)). Welsh rabbit is from 1725, also perverted by folk-etymology as Welsh rarebit (1785).

Ovde se videlo i da sam sa semantikom sužanjstva (Vlah od vlak "težak, sužanj, sluga, rob") bio na ispravnom putu.

 

[Mrkalj]

Jes' baš si izmerio tu većinu...

Da imaš više mozga znao bi da je većinu mnogo lakše odrediti nego celost.

 

[Khal Drogo]

Lep elaborat. Da li možeš na isti način da obradiš i Velšane?

Мислим да нема потребе, више него добро је обрађено у чланку из енглеске википедије чији си линк приложио у посту.
Баш као и Валонци и Велшани су име изведено из "Walhōz", старогерманског назива које су (Англи и Саксонци) користили за романизоане Келте (Бритонце).
Англи, Јути и Саксонци су експанзију почели са истока, потискивали су келтска племена на запад, тај териториј се све више смањивао, етноним (за множину Wealh, Wēalas) се све више користи за териториј који је одржао културни континуитет са преданглосаксонском Британијом.
У питању је ипак (англосаксонски) егзоним, сами становници Велса су себе другачије звали.
Наравно као и у случају Валонаца, постоји веза етнонима Велшани са балканским Власима прије свега у етимолошком (преко имена "Walhōz") смислу.

 

[Mrkalj]

У питању је ипак (англосаксонски) егзоним, сами Велшани себе другачије зову.
Наравно као и у случају Валонаца, постоји веза етнонима Велшани са балканским Власима прије свега у етимолошком (преко имена "Walhōz") смислу.

Vlah je uvek egzonim, tako je bilo i u slučaju Vlaha istočne Srbije, Bugarske i Dakije.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Vlah je uvek egzonim, tako je bilo i u slučaju Vlaha istočne Srbije, Bugarske i Dakije.

Ja se ubi' svojevremeno pokušavajući da ti objasnim, a sada doslovno to citiraš.

 

[Mrkalj]

Мислим да нема потребе, више него добро је обрађено у чланку из енглеске википедије чији си линк приложио у посту.
Баш као и Валонци и Велшани су име изведено из "Walhōz", старогерманског назива које су (Англи и Саксонци) користили за романизоане Келте (Бритонце).
Англи, Јути и Саксонци су експанзију почели са истока, потискивали су келтска племена на запад, тај териториј се све више смањивао, етноним (за множину Wealh, Wēalas) се све више користи за териториј који је одржао културни континуитет са преданглосаксонском Британијом.
У питању је ипак (англосаксонски) егзоним, сами становници Велса су себе другачије звали.
Наравно као и у случају Валонаца, постоји веза етнонима Велшани са балканским Власима прије свега у етимолошком (преко имена "Walhōz") смислу.

Prema tome, možemo li se makar ti i ja složiti u tome da Vlah, u istorijskoj i semantičkoj suštini, ne znači romanofonog čoveka?

 

[Mrkalj]

Ja se ubi' svojevremeno pokušavajući da ti objasnim, a sada doslovno to citiraš.

To samo govori o tome da si netalentovan.

Ono što si ti pokušavao da objasniš nije ovo što ja sada kažem, jer si ti tvrdio da je Vlah reč germanskog porekla, što dijametralno menja koncept tvrdnje. Ja tvrdim da je Vlah reč slovenskog porekla i znači sluga (vlak - težak).

 

[Pumpaj Dinstanović]

To samo govori o tome da si netalentovan.

Ono što si ti pokušavao da objasniš nije ovo što ja sada kažem, jer si ti tvrdio da je Vlah reč germanskog porekla, što dijametralno menja koncept tvrdnje.

Ja to nikada nisam tvrdio, samo sam kopirao mišljenje...koje ako se ne varam uopšte nije ni jedino.

Dakle, zapravo si i dalje pri tome da su Vlasi vlci, težaci?

 

[Mrkalj]

Ja to nikada nisam tvrdio, samo sam kopirao mišljenje...koje ako se ne varam uopšte nije ni jedino.

A što si ga kopirao ako se ne slažeš sa tim?

 

[Pumpaj Dinstanović]

A što si ga kopirao ako se ne slažeš sa tim?

Gospode kako glup komentar.

 

[Mrkalj]

Gospode kako glup komentar.

Je li, jesi ti ikada merio svoj aj kju?

 

[Cro_čvarak]

To samo govori o tome da si netalentovan.

Ono što si ti pokušavao da objasniš nije ovo što ja sada kažem, jer si ti tvrdio da je Vlah reč germanskog porekla, što dijametralno menja koncept tvrdnje. Ja tvrdim da je Vlah reč slovenskog porekla i znači sluga (vlak - težak).

I znači Slaveni bili u Belgiji i Britaniji?

Svako logično promišljanje vodi do zaključka o germanskom porijeklu tog naziva....

 

[Mrkalj]

I znači Slaveni bili u Belgiji i Britaniji?

Svako logično promišljanje vodi do zaključka o germanskom porijeklu tog naziva....

As ti Gospe, vidi šimije i mulca... Umiš li ti čitat?

 

[Cro_čvarak]

As ti Gospe, vidi šimije i mulca... Umiš li ti čitat?

Umim, umim, i čitati i pojmiti pročitano mnogo bolje od tebe koji se napaja Deretićem i Šarićem.

 

[Mrkalj]

Umim, umim, i čitati i pojmiti pročitano mnogo bolje od tebe koji se napaja Deretićem i Šarićem.

A ča si ga ondaj priskočija?

Slušaj, Vlasi su svuda Rimljani, ali ne u etničkom nego u administrativno-političkom smislu.

Vlasi su, nauka je potvrdila:

1. Sloveni iz Rimskog Carstva
2. Kelti iz Rimskog Carstva
3. Romani iz Rimskog Carstva

... a ja uspešno objašnjavam zašto ih zovu "Vlasi" (Volke, Velš, Valon). Zato što dolaze iz Rimskog Carstva.

Možda sam zaboravio neku etničku grupu, ali dodao viška sigurno nisam.

Sam naziv Vlah je slovenske etimologije (vlak - sluga) i originalno označava pojam kojim su izvanrimski Sloveni označavali rimske Slovene.

Ovo u pojašnjenju:

Mrkalj:


Ja sam takođe došao do zaključka - i pisao ovde već o tome - da su ovi "Starosrbi" u sastavu Rimske imperije Slovenima nazivali ove severno od Dunava Slovenima jer su ih razumeli (znači, sloviti=govoriti), a taj naziv kasnije postaje sinonim za roblje jer ti "transdanubijalni" "Starosrbi" su bili najčešće odvođeni u roblje. Istovremeno, ovi Rimski Starosrbi bili su od transdanubijalnih Starosrba nazivani Vlasima (od vlak - rob), a taj je naziv vremenom počeo da označava i druge narode koji žive u Rimu - Kelte, Romane, ali i nadalje Srbe.

(Druga eventualna etimologija naziva vlasi, a u semantičkoj opoziciji sa rob-sloven bila bi vlastni - "oni koji imaju vlast nad svojom slobodom (nisu robovi)" ili, "oni koji pripadaju vlasti carstva". Onda bi se iz množinskog oblika vlasi gradio singular vlah, ali ovo je malo teži put s obzirom na reflekse, iako ne nemoguć. Mislim da se kod Fortisa (Viaggio...) govori upravo o toj etimologiji.)

 

[Mrkalj]

Inače, kao kuroiozitet, mogu da navedem mišljenje dum Ivana Stojanovića koji smatra da su Kelti - Selti i da im naziv dolazi od slovenskog "seliti", jerbo su bili nomadi.

Born	17 December 1829 Dubrovnik
Died	December 1900 Dubrovnik, Austria-Hungary
Occupation	catholic priest, writer
Literary movement	Serb-Catholics
Notable works	Dubrovačka literature

 

[Khal Drogo]

Vlah je uvek egzonim, tako je bilo i u slučaju Vlaha istočne Srbije, Bugarske i Dakije.

То није спорно.

Prema tome, možemo li se makar ti i ja složiti u tome da Vlah, u istorijskoj i semantičkoj suštini, ne znači romanofonog čoveka?

Ух, овдје ваља бити баш опрезан да и мислећи исправно не промашимо цео фудбал.
Сви ови етноними (Власи, Валонци и Велшани) су изведени из старогерманског израза (Walhōz) за романизоване Келте, временом се то, барем када су Власи у питању користи и за све романизоване становнике Балкана и Византије од VIII (могуће и раније али у списима се тада јавља) вијека.

Још нешто је важно имати на уму. И за времена древног Рима док је још било јединствено царство, постојао је тај сукоб и ривалитет хеленске и романске културе, грчког и латинског језика, од VII вијека имамо у Византији процесе хеленизације, грчки замјењује латински који се настоји потиснути, а романски утицај истиснути, и ту се према романизованим становницима (за које се већ користи израз Власи) који би имали отклон према том процесу хеленизације ствара временом анимозитет. И ту сам појам Власи све више има негативну конотацију што је итекако римјетно и у рукопису Кекавмена у XI вијеку.

 

[Mrkalj]

То није спорно.Ух, овдје ваља бити баш опрезан да и мислећи исправно не промашимо цео фудбал.
Сви ови етноними (Власи, Валонци и Велшани) су изведени из старогерманског израза (Walhōz) за романизоване Келте, временом се то, барем када су Власи у питању користи и за све романизоване становнике Балкана и Византије од VIII (могуће и раније али у списима се тада јавља) вијека.

Још нешто је важно имати на уму. И за времена древног Рима док је још било јединствено царство, постојао је тај сукоб и ривалитет хеленске и романске културе, грчког и латинског језика, од VII вијека имамо у Византији процесе хеленизације, грчки замјењује латински који се настоји потиснути, а романски утицај истиснути, и ту се према романизованим становницима (за које се већ користи израз Власи) који би имали отклон према том процесу хеленизације ствара временом анимозитет. И ту сам појам Власи све више има негативну конотацију што је итекако римјетно и у рукопису Кекавмена у XI вијеку.

Ja samo želim da konstatujem da se izraz dokazano koristi za Romane, Kelte i Slovene, te prema tome, u svojoj suštini ne označava romanofone, već one iz Rimskog Carstva od kojih neki jesu romanofoni, dok drugi apsolutno nisu romanofoni.

Ne razumem potrebu za oprezom u tome.

 

[ИгарЈ]

Reč Vlah etimološki najverovatnije dolazi od slovenske reči vlak (jednakog kratkosilaznog akcenta) gde se završno k prelazi u h. Vlahija je "sužanjstvo", a vlah - sužanj u osnovnom značenju.

Нема никаквога основа за твоју непоткрепљену тврдњу о промени k > h и то је већ довољно за одбацивање твојега даљега довођења у вези с глаголом вући. Такође се може одбацити на основу акцента (упоредити срхр. влȁх - влȃк; рус. воло́х - во́лок), те и на основу тога што се глас х у речи не може објаснити словенским гласовним законима (у домаћим слов. речима може бити само после изворних гласова р, у, к, и - такозвано руки правило)

Речи које обликом и значењем одговарају словенскима налазимо само још у германским језицима, а у њима не наилазимо на раније наведене проблеме; стога се с великом поузданошћу може говорити о речи германискога порекла у прасловенском језику.

 

[Mrkalj]

Нема никаквога основа за твоју непоткрепљену тврдњу о промени k > h и то је већ довољно за одбацивање твојега даљега довођења у вези с глаголом вући. Такође се може одбацити на основу акцента (упоредити срхр. влȁх - влȃк; рус. воло́х - во́лок), те и на основу тога што се глас х у речи не може објаснити словенским гласовним законима (у домаћим слов. речима може бити само после изворних гласова р, у, к, и - такозвано руки правило)

Речи које обликом и значењем одговарају словенскима налазимо само још у германским језицима, а у њима не наилазимо на раније наведене проблеме; стога се с великом поузданошћу може говорити о речи германискога порекла у прасловенском језику.

Jali nerazboritosti i nesuvisla beslovesja... što reče Slaven - Gospode pobogu.

Нема никаквога основа за твоју непоткрепљену тврдњу о промени k > h и то је већ довољно за одбацивање твојега даљега довођења у вези с глаголом вући.

Kako nepotkrepljeno? Pa imaš desetine primera obezvučenja korenskog konsonanta na zadnjoj poziciji ako je deo kratkog završnog sloga. Samo što mi pada sada na pamet, da ne kažem "iznebuha" - Dodig postaje Dodik, ćevab (kebab) postaje ćevap, trbuk postaje trbuh, nebuk postaje nebuh... sigurno da ima još - kasnije ću negde dopisati. To, što ti to nisi negde našao zavedeno u knjizi, ne znači da ne postoji i to, kao što vidiš, na kilo. Ostavljen je ogroman prostor za mlade nade - eto Klajn ne zna odakle dolazi itekako, pa predlaže pisanje "i te kako". Kažem, prazan prostor je pred tobom - kladim se da imaš već tuce originalnih radova iza sebe.... inspiracija frca na sve strane, a?

PS. Kanab : kanap, rogobad : rogobat...

Kasnije.

 

[Mrkalj]

те и на основу тога што се глас х у речи не може објаснити словенским гласовним законима (у домаћим слов. речима може бити само после изворних гласова р, у, к, и - такозвано руки правило)

To pravilo nekako ne funkcioniše ako uzmemo reči kao strah, na primer. Ili nisi ti tu nešto pravilno interpretirao...

 

[Mrkalj]

https://core.ac.uk/download/pdf/197910206.pdf

 

[Carlin15]

 

[NickFreakyrgios]

Кекавмен

Такође обавештавам вас и вашу децу о следећем. Будући да се племе Влаха одликује крајном неверством и изопаченошћу, оно не задржава истинску верност ни Богу, ни Басилеју, ни рођаку ни пријатељу, већ настоји да надмудри све, често лаже, још више краде, свакодневно полаже страшне заклетве и лако крши заклетве, договара братимљење и улази у непотизам, мислећи на овај начин да превари простодушне, никада није приметио оданост никоме, укључујући и древне римске цареве, стога се цар Трајан борио с њима и, крајње поразивши, заробио их; њихов басилеус по имену Декавал је убијен, а глава му је подигнута на копље усред града Римљана. Напокон, Власи су такозвани Дачани и Бесае. Некада су живели у близини река Дунав и Саос, које данас зовемо река Сава, где Срби данас живе на сигурним и неприступачним местима. У нади за тим претварали су се да су пријатељи и робови древних римских царева и, напуштајући своја утврђења, пустошили су земље Римљана. Због тога су их, како се каже, Римљани, љутећи се на њих, победили. Напустивши тамошња места, Власи су се расули по Епиру и Македонији, а већина их се населила у Хелади. Они су кукавички, срце им је зец, али дрскост потиче и од кукавичлука. Стога вас молим да им ни најмање не верујете. Ако се једног дана догоди побуна, а Власи се играју љубазности и оданости, заклињући се Богом да је поштује, не верујте им. Боље ти је да уопште не тражиш заклетве од њих и да се не заклињеш сам, боље је да се чуваш од њих као негативца, него да са њима размењујеш заклетве. Дакле, уопште им не можете веровати, већ се претварајте да сте им пријатељ. Ако икада избије побуна у Бугарској, као што је горе описано, и ако почну да се уверавају или чак заклињу да су вам пријатељи, не верујте им. Ако доведу своје жене и децу у неку од румунских тврђава, нека их уведу. Али док су унутар утврђења, нека [Власи - људи] остану напољу. Ако желе да посете своје породице, нека дођу у двоје или троје. Кад оду, нека уђу и други. Пажљиво чувајте зидове и капије. На тај начин ћете бити сигурни. А ако им дозволите да улазе у своје породице у великим групама, тада ће тврђаву издати и вас, попут змије, убости. Тада ћете се сетити мог упозорења! Али ако ћете се чувати овога, онда ћете их држати у рукама и сами нећете имати бриге.

Да је ово тачно потврђује чињеница да је сам Кекавмен и његов отац прављао влашком темом која је у једном периоду постала архонтија.


Идентично као и словенске раније чак су прве влашке теме задржале словенска имена у латинизованом облику.
Помен први присуства латинског у тим крајевима је у МСД-у о неком свештенику који је Италион или Итал овде се не зна да ли је тако назван због латинског или зато што стварно потиче из Италије јер одлазак Ломбарда у Италију није толико удаљен догађај.
Да је ово тачно потврђују многи византијски стратегикони 0д 10. века.
Али овде се једноставно није знало када се та сеоба са саве и Динава десила и када су населили Епир и Тесалију међутим да тема настаје на бившим словенским темама које с почетка задржавају име већ говори када би се то могло десити али расветлиле су мађарске хронике.
Живели су у Панонији имали су веће центре у Ердељу , Банату и још неким местима. Оданде их протерују Мађари доласко у Панонију у 9. веку.
Више хроника то потврђује као и летопис Нестора Кијевског, Мађари су затекли Словене и римске пастире Влахе.
Није познат разлог зашто Мађари протерују Влахе а не Словене врло вероватно да су затекли остатке аварског каганата и уређења на којем су успоставили своју власт осим тога страфдла је од Мађара Великоморавска кнежевина.
Нестор Кијевски говори како су Власи протерали одатле Словене који живе ту од вајкада и потчинили их некако својој вољи у Панонији.
Опет касније Мађарске хронике повезују Атилу са Арпадовићима настојећи да докажу као и Нестор Кијевски да полажу историјско право и да су ту пре Влаха.
Један талас је сигурно протеран досељавањем Бугара о чему говори Орбин конкретно о Бесима.
Да је ова влашка тема била са посебним статутом на етничкој основи али су као и Словени ратовати на страни Византије у виу не професионалне већ народне војске која се регрутује.
Слична тема је настала на етничком принципу је тема Миртаида. То је био уређен политички систем и реформаија када су узели грчки за службени углавном су на овај начин пресекли словенски етнички простор у намери да све теме интегришу у царство и погрче.
Опстали су Словени на Балкану , Власи и Албанци живели су вероватно номадски на уобчајен начин нису марили за писање и сличне ствари.
Присутни су као одреди Драчких Стратега помињу се и код Ане Комнине као Бугаре који су Власи.
У Мађарским хроникама такође стоју да су Власи који су учествовали у мађарским освајањима могла по сопственој вољи да се населе и многи одреди су се населили на Балкану и источној Србији

Оно што је феномен и мистерија одакле су дошли у Панонију и кад што такође важи за Словене и друге неке народе.
Начин на који се интерпретира историја је феномен и када ми покушавамо надоместити аутохтону тезу Власима и свима звучи смешно а имамо једнако право што се тиче крвне слике не и што се тиче језика иако је трачански и дачански и илирски остао непознаница никакв документ извор , споменик немамо.,
Свакако Кекавмен има тезу од Дачана и Беса са Дунава и Саве.Али да воле да криво интерпретирају историју и да подмећу такође сведочи.
Оно што је мени пало на памет везано за Моровлахе и Комани- Кроја културу која отприлике од тада датира запађено је да носе оружије из меровиђке епохе значи да потичу са запада.
Пала ми је на памет Нитринска кнежевина која се развила на територији Самове државе мало касније. Упада у очи да име Мораваца записују на латинском слично као Моровлаки пишу на више начина. Само име Нитринска кнежевина ми звучи несолвенски.

Кнежевина се активно укључује у сукоб Карла Великог са Аварима, који коначно бивају сломљени око 800. године. Непосредно иза тога се у историјским изворима појављује једини познати кнез Прибина (825–833), који 828. године у Нитри подиже прву цркву међу Западним и Источним Словенима, као и друге грађевине, како у самој Нитри, тако и у долини Ваха, Орави и Спишу.

Sukob između moravskog kneza Mojmira I. (830.-846.) i Pribine okončava se 833. godine Mojmirovom pobjedom. On je tada ujedinio dvije kneževine i stvorio Velikomoravsku kneževinu, dok je Pribina prebjegao Francima, od kojih je na upravu dobio prostore južno od Nitranske kneževine, tzv. Blatno kneževstvo sa sjedištem u Blatnom gradu na Blatnom jezeru u današnjoj Mađarskoj.

Ову грогмарку је добио од Немачког краља у Панонији. Извора нема пуно али археологија је пронашла на мађарској територији балсзику цркве св Марије као и много утврђених центара које је подигао нагло је и посрастао број становника у овој области које није само словенско.
Овде ми пда на памет да је неки Франкофони народ кјоји је живео на територији Мораве или се тамо населио у долини Ваха рецимо који би овде дошао са њим у Панонију или је можда одреде добо од франачког краља свакако не би могао предузети тако крупне архитектонске захвате за тако кратко време да са собом није имао обучене људе за то и неку војну пратњу.

На овај начин би име Моровлаха било повезано за обе Мораве а донекле објаснило њихово присуство и делегације из Паноније као етнички елемент и уападне Моравие. Овде треба имати у виду да је одбегао из Нитрине у Панонију и морао би имати неку врсту заштите.

Сад ово су моја наклапања да ли је тако не знам......
Сасвим могуће да се Власи боре и истичу на страни Великоморавске кнеђевине од које су Мађари претрпели неколико тешких пораза.
То би могао бити разлог протеривања из Паноније.