Vladimir Iljič Uljanov "Lenjin"

Лекизан:

Поређење животног стандарда у СФРЈ и Краљевини – куповна моћ отпорна на идеологије​


Михаило Гајић
February 11, 2022

Када се говори о животу у социјалистичкој Југославији, често се може чути уверење да какав год да је био живот у социјализму, живело се барем много боље него за време Краљевине. Међутим до које мере је уопште могуће извести једно овакво поређење? Већ самим протоком времена долази до техничких промена које мењају наш начин живота. И у САД-у, тада најбогатијој земљи на свету, живело се много боље 1985. него 1925.
Какав је заправо био раст животног стандарда запослених у социјализму, а колики је удео у томе имала политичка пропаганда? Колико је времена привреди у СФРЈ-у било потребно да се развије и какав је био тачно раст дохотка? Одређена опипљива поређања, утемељена у подацима, ипак су могућа.

Које године узимамо као полазне – условност временског поређења​

Изузетно је тешко поредити животни стандард унутар једног друштва након протока дужег низа година. Живот 1928. и 1988. нимало није сличан. И то не због социјализма, него због општег научног и технолошког напретка: током тих више од пола века креирани су готови сви кућни апарати које данас има свако домаћинство – од веш машине, до телевизора у боји.
Неки од ових апарата, као на пример електрични шпорет или фрижидер, већ су постојали, али су били веома скупи и доступни само малом броју домаћинстава. Да не спомињемо раст квалитета наизглед сличних производа – мали црно-бели телевизор није исто што и онај са великим екраном у боји. Али поред технолошких и економских, постоји и цео низ других промена које су се десиле током овог периода – пеницилин јесте почео да се производи 1920-их, али је било потребно неколико деценија да би различити антибиотици били успешно и широко коришћени у лечењу бројних болести, које су до тада биле практично неизлечиве.


Социјалистичка Југославија потрајала је знатно дуже од Краљевине. Када се живот у њима пореди није јасно ни то који временски период се пореди – да ли се мисли на СФРЈ из 1950. када се још увек опорављала од разарања у Другом светском рату и суочавала се са могућом инвазијом СССР-а или 1985. када је живот у земљи био релаксиранији, са џинсом и Мекдоналдсом који ће се ускоро отворити у Београду.

Исто је и са Краљевином, на почетку заједничке југословенске државе био је опоравак од веома разорног рата у коме је погинула готово трећина становништва у Краљевини Србији (од ратних дејстава, глади и болести), а касније и највећа светска економска криза 1929-1933, док се привредно стање пред Други светски рат већ доста поправило. Зависно коју годину узмемо као полазну и наша оцена ће бити знатно другачија.

Поређење преко корпе добара
Са свим овим претходним методолошким напоменама, неки економисти се ипак труде да пореде вредност производње или животни стандард током дужег низа година; некада неколико деценија а некада чак и неколико векова у прошлост. По овоме је посебно познат британско-амерички економиста Ангус Дитон, чије таблице дохотка показују вредност производње по становнику за велики број земаља (али углавном Европу, Кину и Индију) све до античког доба.

Овакво поређење кроз време најчешће се ради поређењем тога колика је била реална куповна моћ надница, то јест шта се са просечном платом могло купити од производа. Пажња се ставља на један производ (на пример, житарице као основну храну), или на мању корпу добара (поред житарица, и другу храну као што су млеко, месо или јаја, одевни предмети и слично). Преко овакве корпе добара ипак можемо да донекле упоредимо животни стандард индустријских радника у Краљевини Југославији и СФРЈ.

Количина робе које се могла купити за једну просечну радничку зараду у Југославији:​

jedan-1.png

(Извор: ’’Историја и статистика о три Југославије’’, Републички завод за статистику, 2020.)


Као што се види из табеле, подаци не показују баш једнозначан раст животног стандарда радника током социјализма. Две деценије након Другог светског рата и успостављања новог друштвено-економског поретка, радници су за просечну плату могли да купе вишу количину само четири производа из ове корпе (белог брашна, уља, шећера и памучног платна), али су зато могли да приуште много мању количину преосталих десет производа.

Наредне деценије се стање нешто поправило, па се сада могло купити више седам ових врста производа, а седам мање него 1939. Ово је посебно поразно имајући у виду да су 1970-е године биле последња деценија економског узлета у СФРЈ: већ почетком наредне деценије земља упада у економску кризу изазвану немогућношћу отплаћивања спољног дуга. Тада наступа продужена стагнација током целе деценије, све до распада земље.

Видимо да је велики раст стандарда радника током социјализма највероватније само пропаганда, јер да је он заиста био значајан то би се јасно видело тиме што би се могло купити више већине ако не баш свих ових производа за просечну плату. Међутим, не видимо јасно какве су ове размере, јер то што можемо да купимо мање кромпира и јаја, а више белог брашна и уља нам није јасан параметар ко је лошије прошао. Али зато то можемо учинити на основу корпе добара за коју постоје тачне цене.

Корпа добара у Југославији:​

dva.png

(Извор: ’’Историја и статистика о три Југославије’’, Републички завод за статистику, 2020.)

Нема сврхе поредити овакве корпе добара преко номиналних цена – динар је у међувремену пролазио кроз неколико великих промена (повучен је из оптицаја након немачке окупације и замењен окупационим новцем, потом замењен новим динаром након Другог светског рата, а то је пратила и каснија девалвација због сталне инфлације). Али зато имамо податке о просечној заради радника, па можемо да видимо колико оваквих корпи добара се могло купити за једну просечну зараду.

Куповна моћ просечне зараде у Југославији:​

tri.png

(Извор: ’’Историја и статистика о три Југославије’’, Републички завод за статистику, 2020.)

Оваквим поређењем испада да су привреди СФРЈ биле потребне целе две деценије да би омогућила исти животни стандард радницима који су они имали пре Другог светског рата за време Краљевине. Поређење куповне моћи могло се обавити и неком другачијом корпом добара – са мање или више њих, или са њеним другачијим саставом (количином појединачних добара), битно је само да су корпе истоветне кроз године тј. да се пореде истоветне корпе по саставу.

Наравно да је овакво поређење само делимично исправно имајући у виду горе показане методолошке проблеме, али и неке друге факторе: пре Другог светског рата, породице су углавном имале само један приход у домаћинству јер су жене биле знатно мање укључене на тржиште рада, док две деценије касније то већ није био случај; а дошло је до повећања удела непољопривредног становништва у земљи, што значи и веће учешће радника у укупној популацији: док је 1939. пољопривредно становништво чинило 73% становништва земље, то је 1971. било 38% укупног становништва.

Али и ова ограђивања не мењају превише слику. Иако је социјализам давао велика обећања, њихова реализација била је знатно другачија. Изгледа да се показала тачном она песничка сентенца да ’’никада слобода неће умети да пева онако као што су сужњи певали о њој’’.

Раст дохотка био је прилично слаб, чак и у поређењу са Краљевином Југославијом која је била међу најсиромашнијим земљама Европе пре Другог светског рата, уз Албанију, Румунију и Бугарску. Другим речима, раст дохотка није био последица социјализма, него се десио поред или чак упркос њега, када је напокон време дошло да се индустријализација појави и на Балкану.

Овакав закључак подржава и искуство Грчке, Шпаније и Португала, који су такође биле сиромашне, заостале привреде након Другог светског рата са ауторитарним политичким режимима, али које нису експериментисале са социјализмом. Све ове привреде су се развијале брже од социјалистичке Југославије – Грчка је имала исти ниво дохотка као Југославија 1945. да би је престигла већ 1970-их.
https://talas.rs/2022/02/11/poreden...kraljevini-kupovna-moc-otporna-na-ideologije/
Kliknite za proširenje...
Autor Mihajlo Gajic moze da se uhvati pod ruku sa Samardzicem i Sotirovicem.
Gde si ti ziveo u SFRJ ili si bio negde u drugom delu sveta ?

Da se u Kraljevini Jugoslaviji zivelo bolje nego u SFRJ ?
Radnici u SFRJ su imali placenu markicu za prevoz, dorucak i rucak u fabrici, dobiju stan od firme, leti idu u radnicka odmaralista. Naravno sve to Gajic ne spominje nego prica kako je kila krompira kostala manje 1939 nego 1965 od Kraljevine do SFRJ, a u Americi nije poskupla kila kromipra od 1939 do 1965 ?

Po ""logici'' koju koristi Gajic ispada da se za vreme Prvog srpskog ustanka jos bolje zivelo jer je kila krompira bila jos jeftinija.
Kakva propaganda....
Kako je bilo u SFRJ
273522962_1228692474323774_4961673375121962784_n.jpg
 
Nikita Kulganov:
Autor Mihajlo Gajic moze da se uhvati pod ruku sa Samardzicem i Sotirovicem.
Gde si ti ziveo u SFRJ ili si bio negde u drugom delu sveta ?

Da se u Kraljevini Jugoslaviji zivelo bolje nego u SFRJ ?
Radnici u SFRJ su imali placenu markicu za prevoz, dorucak i rucak u fabrici, dobiju stan od firme, leti idu u radnicka odmaralista. Naravno sve to Gajic ne spominje nego prica kako je kila krompira kostala manje 1939 nego 1965 od Kraljevine do SFRJ, a u Americi nije poskupla kila kromipra od 1939 do 1965 ?

Po ""logici'' koju koristi Gajic ispada da se za vreme Prvog srpskog ustanka jos bolje zivelo jer je kila krompira bila jos jeftinija.
Kakva propaganda....
Kako je bilo u SFRJ
Pogledajte prilog 1101433
Kliknite za proširenje...
Волим када се овако копрцаш, другарски те поздрављам.
 

Hoće li Putin ukloniti Lenjinov mauzolej?​

Dragan Bisenić 25.03.2022.
rtrl50l-1024x683.jpg

Posle oštrih kritika koje je Putin uputio Lenjinu, postavlja se pitanje hoće li boljševički vođa biti izbačen iz mauzoleja na Crvenom trgu gde počiva skoro sto godina, ili će sam odatle da izađe?
Ruski predsednik Vladimir Putin je više puta za mnoga zla koja su snašla Rusiju okrivio vođu Oktobarske revolucije Vladimira Iljiča Uljanova Lenjina. Poslednji put učinio je to u svom opširnom obrazloženju akcija u Ukrajini 22. februara. „Lenjinski principi nisu samo greška, nego su gore od greške. Zapravo, kao što sam već rekao, sovjetska Ukrajina nastala je kao rezultat boljševičke politike i danas se s razlogom može nazvati ‘Ukrajina Vladimira Iljiča Lenjina’. On je njen autor i arhitekta. To u potpunosti potvrđuju i arhivski dokumenti, uključujući i Lenjinove oštre direktive o Donbasu, koji je bukvalno utisnut u Ukrajinu“, rekao je ruski predsednik. On je ranije optužio Lenjina i da je postavio bombu u temelje „ruske državnosti“.
Očekivalo bi se da će posle ovakvih Putinovih kritika balsamovani Lenjin koji još uvek nepomično leži u mauzoleju na Crvenom trgu biti uklonjen, kao što to očekuje i redovno zahteva veliki deo ruske javnosti. Uskoro, za dve godine, stiže 100. godišnjica Lenjinove smrti i mnogi veruju da je to prilika da vođa prve socijalističke reovolucije najzad bude naglavačke izbačen iz Mauzoleja na Crvenom trgu.
Da li da bude izbačen ili sam da ode?
Pitanje za Lenjinove saborce uopšte nije bilo tako besmisleno, pošto su najozbiljnije činili sve kako bi Lenjin u jednom trenutku oživeo i sam na svojim nogama išetao iz Mauzoleja.
Oni su, naime, planirali da Lenjin u mauzoleju provede najviše 20 godina, dok se ne pronađe metod kako da se osnivač sovjetske države oživi. Lenjinova supruga Nadežda Krupskaja čak je dolazila i govorila: „Volođa, za 20 godina ja ću biti starica, a ti ćeš i dalje biti mlad.“

Posmrtna maska​

Nepokolebljivi boljševički materijalisti hteli su da preokrenu svet. Sproveli su i zatvorene eksperimente ukrštanja majmuna sa ljudima u rasadniku u Suhumiju.
U zgradi francuske ambasade na Velikoj Jakimanki u Moskvi stvorili su zatvoreni Institut za transfuziju krvi, na čijem čelu je bio Aleksandar Bogdanov, Lenjinov prijatelj. Hteli su da promene biohemijski sastav krvi za transfuziju prilikom Lenjinovog oživljavanja. Mislili su da bi tako živeo najmanje 200 godina.
Prema dokumentima, Vladimir Iljič Lenjin preminuo je u Gorkom 21. januara 1924. godine u 18.50. Već u 22 časa u Kremlju, uz učešće najviših rukovodilaca, Đeržinskog, Kujbiševa, Avanesova, Jenukidzea, Jaroslavskog i drugih, održan je sastanak na kome se razmatralo pitanje organizovanja sahrane.

Hitni plenum Centralnog komiteta odobrio je prve mere. U 3.30 časova održan je sastanak Centralnog izvršnog komiteta na kome je izabrana Komisija za organizovanje sahrane, a za predsedavajućeg je postavljen šef ČEKA (Črezvičajna komisija – preteča KGB), Feliks Đeržinski.
U četiri sata ujutru, vajar Sergej Merkurov skinuo je gipsanu posmrtnu masku sa Lenjinovog lica i ruku. U podne je profesor patološke anatomije Aleksej Abrikosov obavio balsamovanje tela.
U noći obdukcije, iz Lenjinovog tela su uklonjeni mozak, srce i deo drugih organa. Svi su bili položeni u posebne posude. Pored toga, napravljeni su specijalni odlivci mozga, koji su takođe bili uključeni u zbirku sovjetskih relikvija.

Odluka o mauzoleju​

Drugi Svesavezni kongres Sovjeta održan je 24. januara i na njemu je, između ostalih, usvojena rezolucija o izgradnji kripte za smeštaj Lenjinovog tela. Kripta je značila mesto za sahranu, ali ne i budući mauzolej u samom srcu Moskve. Odlučeno je da se privremeno balsamovano telo koristi samo za organizovanje sahrane. Odluka Prezidijuma Centralnog izvršnog komiteta od 25. januara govorila je o kripti dostupnoj za posetu.
I odjednom se dešava nešto čudno. Vladimir Bonč-Brujevič u svojim memoarima piše: „Ujutru, u jedanaest sati, 23. januara 1924. godine, okupio sam prvi sastanak stručnjaka po pitanju uređenja groba za Vladimira Iljiča. Odlučeno da je se sahrani na Crvenom trgu u blizini Kremaljskih zidina, a da se nad grobom izgradi mauzolej.“
Arhitekta Aleksej Ščusev je u noći između 23. i 24. januara dobio zadatak da projektuje i izgradi privremeni mauzolej, a već ujutru 24. januara navodno je idejni projekat odobren, čak i od vladine komisije. Istovremeno, Bonč-Brujevič dodaje da tokom ubrzane izgradnje mauzoleja nisu vođeni nikakvi protokoli, a konstrukcija je podignuta za samo četiri dana.

Kasniji sovjetski izvori na ovu temu izvestili su da je samo od 23. do 25. januara primljeno na hiljade pisama i telegrama od radnika u kojima se traži da se Lenjinovo telo sačuva. Uskoro, 27. januara, telegrafske agencije Sovjetskog Saveza izvestile su: „Ustajte, drugovi, Iljiča spuštaju u grob!“ Opet, u zvaničnom izveštaju – ni reči o balsamovanju tela u mauzoleju.
Zaključak se nameće sam od sebe: ideja o balsamovanju Lenjinovog tela nastala je u veoma uskoj grupi ljudi još pre smrti vođe, a javnosti je izneta retroaktivno – kao inicijativa same javnosti.

Lenjinove „mošti“​

Profesor Aleksej Abrikosov, neupitni autoritet u oblasti anatomije, smatrao je besmislenom borbu za očuvanje Lenjinovog tela, jer se na njemu pojavila pigmentacija i počeo proces sušenja tkiva. On je rekao da nauka nema metode za dugotrajno očuvanje ljudskog tela.
Sekretar Prezidijuma Sveruskog centralnog izvršnog komiteta Avelj Jenukidze zvanično je izjavio da od Lenjinovog tela neće praviti „mošti“. O neprihvatljivosti ovoga otvoreno su govorili i Nadežda Krupskaja i Kliment Vorošilov.
I ovde se u tok događaja meša Feliks Đeržinski, sa predlogom da se u sve uključi moderna nauka. Vodeći sovjetski pregovarač, diplomata i privredni rukovodilac tog vremena Leonid Borisovič Krasin, sa posebno značajnom ulogom u Lenjinovoj sahrani, 4. februara 1924. predlaže korišćenje metode niske temperature. Prema njegovom projektu, ohlađeni vazduh iz rashladne komore treba da uđe u sarkofag sa telom.
Krasin je bio potpuno zaražen idejama Aleksandra Bogdanova, ranije Lenjinovog bliskog druga iz predratnog vremena kada su zajedno rukovodili ruskim komunistima. Krasin je bio siguran da bi Lenjin uz pomoć Bogdanovljevih metoda mogao da vaskrsne, ako ne sutra, onda u daljoj budućnosti. Stoga je, prema Vladimiru Mališevu, autoru knjige Mitovi i misterije naše istorije, Krasin predložio zamrzavanje Iljičevog tela.
Leonid Krasin se bavio idejom Lenjinovog „vaskrsnuća“ kao opsednut čovek. Očigledno je uspeo da ubedi druge boljševike u realnost svog plana, jer su i oni počeli ozbiljno da razmišljaju o zamrzavanju vođinog tela.

Tajna mumifikacije​

Ovaj projekat je započet, ali je zbog tehničkih problema napušten. I onda, 26. marta 1924. počinje mumifikacija po metodi o kojoj se u Rusiji samo nejasno nagađalo po analogiji sa fragmentarnim saznanjima o mumijama staroegipatskih faraona.
Na to su, po svemu sudeći, uticali živopisni novinarski izveštaji o otkriću Tutankamonove grobnice, koje se dogodilo petnaest meseci ranije. Dopisnici raznih časopisa objavljivali su slike njenih ukrasa i divili se veštini starih Egipćana da pošalju svog faraona na putovanje kroz vekove i milenijume.
Troje ljudi sišlo je u privremeni drveni mauzolej: patolog Vladimir Vorobjov, biohemičar Boris Zbarski i anatom Arnoljd Šabadaš. Ništa se ne zna o sadržaju njihovog rada na telu, međutim, glavna tehnička ideja pripadala je Zbarskom.

Do 26. maja sve je bilo gotovo. Kada su delegati 13. partijskog kongresa posetili mauzolej, Dmitrij Uljanov, Lenjinov brat, istrčao je iz njega i uzviknuo: „Ne mogu sada ništa da kažem, veoma sam uzbuđen! On leži kako sam ga video odmah posle smrti!“
I to je bilo tačno. Uprkos prethodnim izjavama stručnjaka o početku raspadanja, telo pokojnika posle četiri meseca se osvežilo i podmladilo. Narodni komesar zdravlja Nikolaj Semaško saopštio je zaključak vladine komisije: „Opšti izgled se značajno poboljšao u poređenju sa onim što je primećeno pre balsamovanja i u velikoj meri se približava izgledu nedavno preminulog.“ Sve ovo izazivalo je osećaj prisustva neke misterije.

Smrt i besmrtnost​

Istraživač Vadim Avdejev je pokazao da su osnove manipulacija kojima je Lenjinovo telo podvrgnuto već bile izložene u knjizi austrijskog biologa Pola Kamerera Smrt i besmrtnost.
Knjiga je objavljena u Beču februara 1923. godine, a posle Lenjinove smrti autor je odmah pozvan u sovjetsku Rusiju. Knjiga ovog „parabiologa“ sadrži ogroman broj okultnih termina, uključujući i one koji jasno datiraju iz magije i procesa mumifikacije u starom Egiptu.
Velika sovjetska enciklopedija posvetila je Kamereru upečatljiv panegirički članak, nazvavši ga „vodećim progresivnim naučnikom“ koji je nezasluženo na udaru reakcionarne buržoaske nauke. Pet njegovih knjiga objavljeno je na ruskom jeziku, što ukazuje na određeni protekcionizam Kamererovih ideja od strane sovjetske vlasti. U tome nema ničeg iznenađujućeg, jer su one prilično saglasne sa idejama Aleksandra Bogdanova, koje su već bile uklesane u temelje nove ideologije.
Neke od Kamererovih ideja bile su krajnje bizarne. Tako, na primer, u knjizi Podmlađivanje i produženje ličnog života (1922) on detaljno razmatra pitanje presađivanja genitalija sa svežih leševa živim ljudima u cilju podmlađivanja ovih poslednjih. Ipak, najzanimljivija je knjiga Smrt i besmrtnost, koja je na ruskom jeziku objavljena 1925. godine.
Sama knjiga počinje najavom da se u njoj radi „o smrti i njenoj svetloj strani koja daje nadu – organskoj besmrtnosti“.
..........................
 

Skleroza habanja​

Akademik Jurij Lopuhin u svojoj knjizi Bolest, smrt i balsamovanje V. I. Lenjina (1997) navodi kako je nakon obdukcije Lenjinovog tela lekarska komisija postavila neobičnu dijagnozu: „skleroza habanja“. Isti termin sreće se i u Kamererovoj knjizi na čelu liste uzroka smrti.
U Kamererovoj knjizi, navodi Lopuhin, postoji poglavlje „Smrt rasa i vrsta“, u kome se otkrivaju metafizički principi koncepta organske besmrtnosti: „Ako izumiranje vrsta prepoznamo kao jedan od oblika umiranja koji, kao najvišu kategoriju, u sebe uključuje zbirne slučajeve smrti pripadnika vrste, onda i niže faze individualne smrti moramo prepoznati kao proces malih periodičnih odumiranja koji uzrokuju postepeno umiranje tela sve dok se njegov životni kapacitet konačno ne iscrpi.“
Lopuhin u svojoj knjizi ističe još dve zanimljive činjenice. Prvo, Lenjinovo telo je nakon smrti bilo krišom otvoreno i podvrgnuto intervencijama koje bi mogle da ukažu na prikrivanje pravih uzroka smrti, ali i na moguće „magijske manipulacije sa lešom“. Drugo, na nerazumljiv način svi brojni testovi Lenjinove krvi nestali su iz njegove medicinske istorije. „Krv je, kako se sećamo iz dela Bogdanova-Malinovskog, glavni pokazatelj životnih procesa“, piše Lopuhin. „Nije zato slučajno što zauzima posebno mesto i u svim okultnim radnjama.“
Ruski istraživači tako zaključuju: Boris Iljič Zbarski, potonji direktor laboratorije pri Lenjinovom mauzoleju, koristeći misteriozni biohemijski metod, očigledno poznat „parabiologu“ Polu Kamereru, izvršio je operaciju „podmlađivanja“ Lenjinovih posmrtnih ostataka.
U svojoj više puta preštampavanoj knjizi Lenjinov mauzolej (1946), Boris Zbarski piše: „Egipćani i Feničani su se bavili balsamovanjima koja su vršili posebni ljudi koji su činili svojevrsnu kastu i čuvali svoje metode u tajnosti.“ Naravno, autor je implicirao da i on sam, prvosveštenik pogrebnog kulta vođe prve proleterske revolucije, takođe pripada ovoj drevnoj kasti.
Vadim Avdejev ovim povodom piše: „Očigledna je analogija sa praksom drevnog Egipta, gde je faraonova mumija služila kao okultni izvor za prenošenje moći, kojom je faraon bio obdaren za života, svim ljudima. Konkretno, specijalni sveštenik je kontrolisao funkcije plodnosti egipatskog gospodara za njegovog života. Kada bi one oslabile, on bi bio svrgnut da se njegova neplodnost ne bi mogla preneti na celu zemlju.“

Crveni mistik​

Lenjinova smrt naterala je rukovodstvo sovjetske države da ozbiljno razmisli i o problemu veštačkog podmlađivanja svojih redova. Prema zvaničnoj verziji, Vladimir Iljič je umro od preranog starenja tela – takozvane „skleroze habanja“. U rešavanje ovog problema bili su uključeni najbolji sovjetski naučnici. Među njima je bio i revolucionarni mistik Aleksandar Aleksandrovič Bogdanov (Malinovski), opsednut idejom o večnoj mladosti i u potrazi za besmrtnošću.
Još 1908. godine Bogdanov je objavio naučnofantastični roman Crvena zvezda, o tome kako je na Marsu osnovano komunističko društvo besmrtnika, čija je besmrtnost postignuta direktnom transfuzijom krvi od mladih ljudi do starih i obrnuto, pošto krv jednog čoveka pomešana sa krvlju drugog dovodi do obnavljanja celog organizma, a to vodi u besmrtnost.
Kao primer navodio je slučaj ostarelih plemića starog Rima, koji su hrlili u arenu da piju svežu krv ubijenih mladih gladijatora, jer se verovalo da to produžava život i podmlađuje telo, a naučno je potkrepio i fenomen vampira: oni piju krv svojih žrtava preuzimajući tako njihovu životnu snagu, i stoga žive zauvek.
Godine 1924. Bogdanov je započeo eksperimente sa transfuzijom krvi. O svojim jedinstvenim iskustvima izvestio je kasnije i Staljina. Novi proleterski vođa pristaje na stvaranje Instituta za transfuziju krvi u Moskvi, a Bogdanov je postavljen za njegovog direktora.
Novi institut je počeo da sprovodi tajne eksperimente o podmlađivanju, traženju dugovečnosti i besmrtnosti. Upražnjavana je, navodno, razmena krvi starih i bolesnih članova partije i mladih zdravih ljudi, punih snage; da bi sačuvao „duh revolucije“, Bogdanov je obavljao i transfuzije krvi veterana KPSS(b) mladim revolucionarima. Po Moskvi su se širile sumorne glasine da boljševici vade krv iz mladih ljudi kako bi je prelili u mrtvog Lenjina i oživeli ga.
Sam Bogdanov nije, međutim, bio predodređen da živi dugo – tokom jednog od eksperimenata crveni mistik je 1928. umro. Zamenio je krv sa dvadesetogodišnjim momkom ne vodeći računa o Rh faktoru, koji će se otkriti tek 12 godina kasnije.

Kloniranje vođe​

Eksperimenti su obavljani i s Lenjinovim mozgom. Cilj je bio da proučavanja na njemu dovedu do stvaranja savršenog proleterskog natčoveka koji bi bio nadograđen intelektu „najgenijalnijeg pojedinca u celokupnom čovečanstvu“, kako su boljševički lideri ocenjivali Vladimira Iljiča Lenjina.
Skoro 100 godina kasnije, proleterski vođa, međutim, nije uspeo da oživi. „Mauzolej Vladimira Iljiča Lenjina draga je svetinja sovjetskog naroda i čitavog progresivnog čovečanstva“, pisali su propagandisti osamdesetih. „Svakog dana u nepreglednoj povorci ovde dolaze radni ljudi naše zemlje i brojni strani gosti. Svake godine, tokom obeležavanja godišnjice Velike oktobarske revolucije i prvomajskih demonstracija, radni ljudi Moskve prolaze pored Mauzoleja da kažu osnivaču naše države: ‘Lepo spavaj, dragi Vladimire Iljiču. Ispunićemo sve tvoje zapovesti!’“
Borba za Lenjinovo telo traje i danas. Zaposleni u Istraživačkom centru za biomedicinske tehnologije prate održavanje vitalnog izgleda Vladimira Lenjina, a u Mauzoleju postoji posebna jedinica koja brine o stanju Lenjinovih posmrtnih ostataka. Na godinu i po, stručnjaci spuštaju ostatke u kadu sa posebnim rastvorom, koristeći za to posebne instalacije i uređaje, kako bi telo ostalo očuvano.
Nakon poslednjeg proučavanja tela Vladimira Iljiča 2011. godine, naučnici su u novinama objavili senzacionalno otkriće. Uz pomoć najsavremenijih sredstava radijacione dijagnostike, naučnici su prvi put uspeli da zavire u delove tela vođe koji su ranije bili nedostupni. Na svoje iznenađenje, otkrili su da je nekoliko ćelija u Lenjinovom telu još uvek živo. To, prema istraživačima, otvara mogućnosti za kloniranje vođe svetskog proletarijata. Ali, na tome više niko ne radi.

Lenjin opstaje u Mauzoleju zahvaljujući upornosti ruske Komunističke partije koja još uvek postiže začuđujuće dobre izborne rezultate i koja je neophodna za stabilnost vlasti u Rusiji. Cena za tu podršku je opstanak Lenjina u Mauzoleju. Ukoliko on sam ne odluči da otud izađe.

Naslovna fotografija: Reuters/Sergei Karpukhin
https://standard.rs/2022/03/25/hoce...lQZVJBfWRvmBHhxLfRh_It90#.Yj4OAk33i5g.twitter
Izvor oko.rts.rs
 
koju god temu otvorim samo fabrikovane lazi koje nemaju ni 3% istine...lenjin je bio nemac ..ubacen da napravi oktobarsku brevoluciju da bi se oslobodili porodice romanov..u tome je uspeo...a usput putin je po majcinoj strani lenjinov unuk...putinova baka je bila kuvarica kod lenjina...tako se rodila putinova majka..itd..toliko o tome...sve sto se upravo desava je planirano stotinama godina...bas sve..
 
Лекизан:

Срђан Граовац - „ЛЕЊИН – ВОЂА ЦРВЕНОГ ТЕРОРА“​

Kliknite za proširenje...

Dobro i zanimljivo predavanje, ali Lenjin nije bio samo pod uticajem Marksa, već prvenstveno "jakobinizma" revolucionarnog teoretičara Čačeva, koji se zalagao za preuzimanje vlasti i uspostavljanje diktature od strane disciplinovane i visoko centralizovane avangarde 1870-ih. Drugim rečima, socijalni preokret je bilo nemoguće postići demokratskim putem, jer su zakoni kapitalističkog razvoja govorili da će bogatiji seljaci podržati status kuo. Takođe je uneo nepogrešivu rusku dozu prikrivene političke misli u marksističku dijalektiku koja bi inače ostala pasivna. Ali ni u našoj literaturi se gotovo nikada ne pominje da je svoj "završni deo zanata" dobio od marksističkog teoretičara Plehanova u švajcarskom egzilu. On je prvi izložio dvostepenu revolucionarnu strategiju. Preko njih su ruski marksisti konačno dobili "odgovor" na pitanje kako društvo koje tek ulazi u kapitalističku fazu može da pređe u postkapitalističku fazu.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top