Šta je misao?
Znaš li ti otkud ona u tvojoj glavi?
Serija neurona, kojima određenim putevima putuje električni impuls izazivajući oslobađanje određenih neurotransmitera, hormona itd.
E, a otkud sad pa ti svi elektroni nama u vuglama?
Šta ih je postavilo tu, i šta prouzrokuje njih da se pojavljuju?
Znaš li zbog čega ti elektroni (koji se stvaraju fizičkim stimulusom) putuju do mozga, gde bivaju prosleđivani? To je zbog funkcije pamćenja.
Dakle, tvoja sposobnost da misliš je ograničena onim što si proživeo, sa onim neuronskim putevima koji se pale da bi ti mogao da se setiš nečega onakog kako se dogodilo.
Emocije, moj druže, nisu ništa drugačije od misli, barem ne po svojoj konstituciji unutar mozga. Različite su jedino po manifestaciji.
Mozak, štaviše, za kojeg verovatno smatraš da je izvor misli, sam po sebi ne ume da prepozna šta je pozitivni fizički stimulus, a šta loš. Mozak recimo bol može da doživljava sasvim drugačije, međutim, naše fizičko telo (mozak excluded) je zapravo ono što diktira mozgu šta je šta. Tako recimo da bi se telo razvijalo, mi stvaramo osećaj prijatnosti za sve ono što potpomaže telu da se razvija, dalje taj predmet koji pobuđuje osećaj se kategoriše, dobija određen naziv u mozgu od mozga (ne od nas, nego ga mozak stavlja u katalog), i od tad, on u mozgu postoji kao apstrakna stvar (ne apstraktna za nas, nego za mozak), i on može da dovodi tu stvar u vezu sa drugim stvarima, takođe metnute u taj katalog što je u stvari samo put kojim je nekad elektron prolazio. I rastom neuronskih puteva, koji se dešava sa iskustvima, bili oni apstraktni, nerealni ili realni, fizički, mozak spaja dve misli, jednu sa drugom.
Pomoću tih spojeva, mi smo sposobni da imamo sled logičkih zaključaka, kao i recimo nešto što nije logički određeno, mašta npr, sposobnost imaginacije, tj spajanja dve proživljene, tj memorisane misli unutar mozga sa drugom.
Emocije se rađaju kao odgovor na doživljaj, i služe da pokažu njihovo efektno dejstvo na samo telo, koje je stvorilo um.
Emocije doduše imaju propratno fizičko dejstvo, koje takođe može uticati na stvaranje misli, koja će se vrteti u tvom mozgu u krug, pobuđujući razne druge misli, koje pobuđuju opet druge, i tako u nedogled. Zbog tog je mozak uvek uključen. Zato što je napaćen, pa voli non stop da sam sebe nadopunjuje, da se nadovezuje, i da radi. Misli, naravno nestaju sa izvršenjem svojeg uskladištenog naređenja, a vraćaju se, tj nestaju po izvršenju unutar naše sposobnosti memorije.
E sad, jedino je ta ljudska sposobnost da pamti, ono što je zapravo uzvišeno kod čoveka, što je zapravo prouzrokovalo celokupni pomak od životinje sa refleksima (da li si znao da refleksi zapravo ni ne dolaze do mozga, i ti shvatiš, tj tvoj mozak ako bi radio kao što radi i tvoj refleks, bi izdao naređenje koje je već tvoje telo izvršilo).
Dakle, čovek u svojoj maloj apstraktnoj glavici može da dobije ideju da je on, tj ta čudna anomalija postojanja i opažanja u kontroli nad njegovim telom, uz pomoću nekakvih nepostojećih misli, dok je zapravo njegovo telo tu glavno.
I da, prvo su se razvile emocije, a potom misli.
![re[ ]De](/data/avatars/m/223/223033.jpg?1299370416){kind=avatar}
Neće biti. Barem nije po mom shvatanju stvari i pojava. Onda je moja snaga i jacina karaktera upravo ogledana u mojoj najvecoj "slabosti", da volim i budem voljena. Onda sam ja ipak na pravom putu, jer kod mene je to nekako vidis, kako da ti kazem...Moja slabost je i moja najveca snaga. Ko razume, shvatiće. 
