VASKO POPA: PUT KA UNIVERZALNOM
Razgovori o pesničkom delu Vaska Pope veoma dugo su počinjali naglašavanjem činjenice da je on moderni pesnik, čime se, u isti mah, podrazumevala činjenica da Popom (i nekim drugim pesnicima) u istoriji naše posleratne književnosti počinje nešto što se iz ovih ili onih razloga može smatrati modernim književnim pokretom. To, razume se, nije podatak bez važnosti za sticanje kompletne predstave o ovom pesniku. Pogotovu nije bio bez važnosti u vreme dramatičnih estetskih (i ne samo takvih) konfrontacija na smeni pete i šeste i tokom šeste decenije veka. Oslobođene dogmatskog i normativnog duha, kao rezultat izvanredno značajnih promena u našem društvenom i političkom životu, umetnost u celini i književnost posebno doživele su tada neslućen procvat orijentacija i bujanje oblika, metoda i značenja. Treba, međutim, imati na umu da pitanje modernosti i avangardizma u evropskoj, pa i svetskoj, književnosti nalaže isticanje distinktivnih osobenosti, da se taj fenomen u raznim književnostima hronološki različito situira, tumači na različite načine i određuje različitim osobenostima, pa bi i podatak o Popinoj modernosti imao izvesnu relativnu vrednost. Posmatramo li pojave sa naše tadašnje situacije, i uopšte, sa stanovišta istorije naše poezije, gotovo svaki elemenat njegovog viđenja sveta i stvaralačkog postupka predstavlja nedeljivu komponentu jednog novog vremena i jednog novog duha. Neophodno je naglasiti da Vasko Popa, kao i svaki istinski veliki pesnik, na neki način reprezentuje svoje vreme. Međutim, najvažnije je utvrditi u čemu je veličina i novina Popinog pesništva (a prvo gotovo uvek podrazumeva i drugo), utvrditi kako Popa stvara i zašto je to što on stvara u kreativnom smislu te reči toliko značajno i toliko dobro.
Bez obzira naziva li se ono o čemu se u njima piše etapama, strujama ili talasima, naraštajima ili generacijama, i bez obzira na to da li se spominju različite ili iste "sporedne" struje ili "rezervne" generacije, postojeće književno-istorijske periodizacije počivaju na četiri glavne etape posleratne srpske poezije. U prvoj, poslednjih godina pete decenije, uporedo deluju egzaltirani pesnici borbe i obnove i pesnici elegičnog lirskog subjektivizma, jesenjinske tugovanke i melanholičnog solipsizma; u drugoj, prvih godnia šeste decenije, kao i u prethodnoj, stvara prva posleratna generacija pesnika, ali se ta etapa obeležava i kao vreme pobede moderne poezije koja bi trebalo da podrazumeva i potvrdu jednog novog pesničkog senzibiliteta... Šta sve sadrži uslovni i osporavani pojam novi pesnički senzibilitet? Pod pretpostavkom da verujemo u promene koje se u svetu dešavaju, verovaćemo da se čovek dvadesetog stoleća kreće u bitno izmenjenoj inscenaciji, da se suočava sa istorijskim, naučnim, ideološkim, pa i egzistencijaliim problemima među kojima su neki i fundamentalni, da drukčije živi i misli nego, recimo, čovek devetnaestog veka i da, dakle, ima izmenjenu sliku sveta. Ne bi trebalo da budemo daleko od uverenja da su se izmenile veze između ljudske individue i sredine koja se dostignućima nauke korenito promenila. Uhvaćene čulima umetnika te promene su neizbežno unele nove kvalitete i relacije unutar sredstava izražavanja. Rečju, govoreći iz ovog vremena i o svom vremenu moderni pesnik govori jezikom koji mu to vreme nameće, pri čemu forma nije neka datost već funkcija značenja. Tome treba dodati kvalitet eksperimenta tako svojstven pesničkom opredeljenju, kvalitet traganja za novim oblicima pesničke sugestivnosti koji je neretko bivao dominantan, pa nije ni čudo što se modernost veoma često tražila i otkrivala u stilu i formi, u prirodi pesničkog jezika, više no u predmetu kojim se pesnik bavio, u celovitom značenju koje je saopštavao. Sasvim je, međutim, izvesno da je u našim konkretnim okolnostima u vremenu/ u kojem se Vasko Popa pojavio, takva otpšta platforma vrlo verovatno živela u svesti tzv. modernih pesnika. Ali, podjednako je izvesno da je znatno življa bila svest o neophodnosti suprotstavljanja patetičnim temama i retoričnim metodima o neophodnosti suprotstavlanja sveprisutnom i večno postojećem prototipu našeg pseudoromantičnog pesnika i pesništva sa prenaglašenom, na sebe i ka sebi usmerenom osećajnošću i o neophodnosti proširenja spektra pesničkih tema, značenja i metoda.
Vasko Popa je u srpsku poeziju ušao kao formiran pesnik. Čini nam se da je pred sobom imao jedan formulisan pesnički program, da je taj program stopu po stopu ostvarivao i proširivao i da ga još ostvaruje i proširuje. Kada on danas spominje krugove svoje poezije, to za nas odista ima višestruko značenje. Reč je, nesumnjivo, o tematskim krugovima ali, isto tako, i o zaokruženosti i celovitosti svakog ciklusa i svake njegove knjige. Reč je o sposobnosti vrsnog majstora da svakom svom pesničkom mikroorganizmu udahne život i životnost, ali i da ga učini celovitim i "završenim", o njegovoj snazi da svakom od tih mikroorganizama predodredi funkciju i dejstvo u okvirima opsežnijih projekata, pa i u okvirima pesničke vizije i pesništva u celosti. Reč je, očevidno, i o stvaralačkom metodu, o pesničkoj imaginaciji koja se u svakoj od njegovih stvaralačkih sfera ostvaruje osobenim umetničkim realnostima sa sopstvenim pravilima i zakonima. Pored toga, često pomišljamo da se pesništvo Vaska Pope, poput koncentričnih krugova u vodi, neprestano proširuje zahvatajući sve veća prostranstva. Popa, bez sumnje, širi svoju viziju sa opšteg čovekovog položaja u svetu, na bitne odnose kojima se taj položaj podvrgava, a sa njih na vladajuće principe čitavog nebeskog prostranstva. I to širenje koncentričnih krugova, ma koliko sveobuhvatno izgledalo, tek je jedna komponenta Popinog stvaralaštva. Posmatramo li ga kao patriotskog pesnika, kao pesnika koji je u toj sferi našeg pevanja izveo čitavu jednu malu metodološku revoluciju, koncentrični krugovi njegove poezije kreću se obrnutim smerom — ka početku, ka iskonu, ka samim izvorima našeg nacionalnog duhovnog iskustva.
Vasko Popa je dosad objavio sedam knjiga pesama. Hronološki redosled po kojem su objavljivane ne bi, može biti, u čitaocu proizveo utisak o takvoj organizaciji jer je pesnik, sasvim razumljivo, stvarao po svojim unutrašnjim imperativima, po zakonima sopstvenih podsticaja. Ta organizacija ksristalizuje se, međutim, u našoj svesti uporedo sa našim naporom da pesnika doživimo u celosti, da se saobrazimo sa njegovim metodom, sa njegovom pesničkom vizijom. On nam se tad "otvara", tad utvrđujemo mesto pojedinih njegovih tema i značenja, funkciju izvesnih manjih projekata, shvatamo da se nešto započeto, recimo, u drugoj knjizi, značenjem proširuje u četvrtoj, a potpuno se "zaokružuje" u petoj itd. U svakom slučaju, da bi se Popinom delu pravilno pristupalo mislim da je neophodno u svesti imati neke opšte odredbe njegovog metoda: 1. svoju prenosnu moć Popini poetski "pejzaži", "projekti", "krugovi", ili kako nam već drago, duguju isključivo svojoj celovitosti, u njima deluju svi elementi pesnikove fikcije jer je svi i određuju, pa stoga ne treba tražiti značenja pojedinih verbalnih kombinacija već otkrivati principe i razloge života i životnosti; 2. Popin je pesnički jezik nesumnjivo krajnje kondenzovan i, u jednom istorijskojm smislu, odista revolucionaran, ali njegov "asketski" jezik, njegova "uzdržana" sintaksa ne ostvaruju životnost njegovih umetničkih realnosti zato što su takvi kakvi su (asketski i uzdržani), već stoga što pesnik jezik napinje značenjem, neslućeno ga ekstenzivira, na imagitativan način ugrađuje životne relacije u asketski jednostavne poredmete; 3. relevantnost Popinog mišljenja — iako ne treba na račun njegovog mišljenja, misaonosti i diskurzivnosti zapostavljati njegovu izuzetnu sposobnost da stvori osobeni život i da ga dočarava — pre svega pronalazimo u njegovoj opštosti, u snazi uopštavanja pesničkog mišljenja, u sposobnosti da se pojave sagledavaju u njihovoj krajnjoj kondenzovanosti i suštastvenosti; 4. odgovarajući sebi na postavljeno pitanje kakav je postupak u pojedinim Popinim ciklusima sagledaćemo i ono šta se njima saopštava, ali punu meru odgovora na pitanje kakav je taj postupak dobićemo tek ako pokušamo da odgovorimo zašto je pesnički predmet u pojedinim ciklusima ili knjigama baš takav kakav je.
* * *
Svojom prvom zbirkom Kora (1953) Vasko Popa je u posleratnu srpsku poeziju uveo traumatizovanu ličnost svog vremena kroz čiju su se psihu prelamali apokaliptični istorijski sudari, nacionalne katastrofe, politički obrti. Upravljajući svoje svetlo na jedinku, Popin jezik pesničkih slika je dotad neslućenom sugestivnošću izrazio unutarnji, psihički profil te jedinke i elemente spoljašnje, opšte situacije koji su taj profil formirali. U isti mah, pred nama je čovek (u ciklusu "Opsednuta vedrina") koji je napustio granice vremena i prostora, humano biće od iskoni do danas suočeno sa silama koje mu kao jedinu mogućnost opstanka ostavljaju aktivistički princip. To nisu nikakve natprirodne sile, već one oduvek svojstvene prirodi ljudskog bića, svojstvene prirodi života uopšte. Popa slika večnim tenzijama rastrzanu ličnost ("Razgovor"), istorijskim apokalipsama prepuštenu, na jezivu usamljenost predodređenu. Ali, i čoveka koji se ne da zavarati, koji brani svoj položaj u svetu, koji se takvoj jednoj cikličnoj igri suprotstavlja sposobnošću da shvati njen preteći smisao, sopstvenim integritetom ("Poznanstvo"). Predstavljajući u ciklusu "Daleko u nama" svest bića koje pokušava da se otme opsesiji koju je rat stvorio u njemu, da je zameni snagom ljubavi, Popa spominje "nepozvano, strano prisustvo". Iako ga pesnik uvodi u svoju pesmu nečujno, kao "treću senku u našoj izmišljenoj šetnji", ono je za nas opipljiva stvarnost, ono dejstvuje veoma dramatično. Mi čujemo jezivi zvuk "bezobzirnih testera" koje prete idiličnim trenucima, vidimo "nevidljivu rešetku" koja se isprečila između zaljubljenih, osećamo da je vazduh kojim se oni kreću "neprohodan". Pesnik, očevidno, računa sa aktivizacijom kompletnog čitaočevog senzibiliteta, a njegov kondenzovani jezik oživotvorava prisustvo rata semantički, može biti, i posredno, ali zato emocionalno savršeno neposredno. Njegove su slike upotrebljene strogo funkcionalno, podvrgnute su pesnikovoj zamisli, njegovom centralnom doživljaju. "Veče" koje "nas pod pazuhom nosi", "kiša" koja "pada na kolena", "dvorišta" koja "izlaze iz kapija" i slične slike nisu namenjene da deluju šokantno, već su deo pesnikovog doživljaja pomerenog sveta u pomerenom vremenu u kome je čovek prepušten bespućima, a komunikacije sa okružujućim životom prekinute.
Možda najradikalnije osveženje našim tadanjim poetskim preokupacijama doneli su ciklusi "Predeli" i "Spisak" (u vezi sa ovim ciklusima treba naglasiti da je Popa pesnik koji strogo vodi računa ne samo o rasporedu pesama u pojedinačnim ciklusima, već i o rasporedu ciklusa u zbirci, da je, dakle, pesnik koji računa sa značenjem konteksta unutar ciklusa pa i između njih; stoga nam i ne izgleda čudno, niti mislimo da je stvar proizvoljnih promena to što on u novim izdanjima svojih zbirki menja raspored ciklusa; ako su, na primer, u prvom izdanju Kore ciklusi "Predeli" i "Spisak" dolazili posle uvodnog ciklusa "Daleko u nama", koji je poput prologa i ekspozicije na scenu doveo konkretnu, aktuelnu situaciju — psihozu rata — onda je traženje jedne nove realnosti u "Predelima" i "Spisku" neposredna posledica odnosa prema toj aktuelnosti; u novim izdanjima tu uvodnu situaciju kvalifikuje bitno drugačiji ciklus "Opsednuta vedrina", pa i ova dva ciklusa, dolazeći posle njega, menjaju značenje i doimaju se kao ustupanje pred jednom daleko univerzalnijom situacijom, vremenskim međama neomeđenom i tako dobijaju dublju dimenziju). Pesnik je u tim ciklusima odista kreirao novu stvarnost, otvorio je i proširio granice poetskog, udahnuo predmetnoj stvarnosti emocionalni i duhovni život, najprostiju i najsvakodnevniju česticu prirode pretvorio u scenu na kojoj život igra svoju složenu, dramatičnu i, čak, humornu igru, potvrdio je iskonsku, orfejsku pesničku moć da sebi podvrgne prirodu i ne samo nju. Nema predmeta koji ne bi mogao postati poezija i nema oblasti koje su nedokučive pesničkoj reči. Čak i uzdah, recimo ("U uzdahu"), taj toliko eksploatisani izraz prenaglašene osećajnosti, sam sobom je postao pesnički predmet. Sugestivna moć Popinih slika — koje ljudski uzdah dočaravaju kao drumove iz dubine duše" okružene mrtvom, okopnelom prirodom, prirodom u kojoj je ubijena plodnost — veoma ubedljivo kvalifikuje emocionalnu temperaturu uzdaha. Ona otvara nove vidike u pesničkom doživljaju sveta, vidike do kojih dolazi zaobilaženjem neprirodno intenziviranog tona i glomazne verbalne aparature. Popa vidi svet i njegove pojave u pokretu, u večoj dinamici, jer jedna statična situacija ne bi mogla da obuhvati prošlost, sadašnjost i budućnost, da izrazi sudbinu predmeta u pesmi i da, u isti mah, tako oskudnim sredstvima obelodani pesnikov emocionalni odnos prema njemu "Konj").
Upitaćemo se, sva je prilika, zašto je pesnik u pepeljari, na stolu, na čiviluku, u zaboravu, u osmehu itd., otkrivao i stvarao čitave predele i zašto je patki, magarcu, kestenu, mahovini, stolici itd., darovao živog ljudskog duha i emocija i otkrivao njihovu sudbinu? Ako ne i potpun odgovor, a ono svakako dovoljno dobar da nas može usmeriti ka suštini problema možemo naći u poetskim prozama "Društvo predmeta" njegove druge knjige Nepočin polje (prvo izdanje). Govoreći o predmetima, veoma široko shvaćenim, koji danas vladaju čovekom, nameću mu tehnokratski način mišljenja i osećanja a izmišljeni su da bi olakšali život, pesnik kaže:
"... Izmišljam ih iznova, uvek s istom nadom i uvek drukčije. I čini mi se da nikada neću prestati s tim poslom kome ne vidim kraja. Nikako da ti predmeti budu ono što ja hoću: čisti i odani oblici moga nemira, moga umora, moga sna. Da budu samo to i ništa drugo. Dosta mi je bdenja nad iznenađenjima u samome sebi da bih mogao stalno bdeti i nad onima koje predmeti u sebi kriju. Potkresaću ih, zaokrugliću ih, doteraću ja njih. Ko školjke da se otvaraju mojoj samoći, ko talasi da se prilagođavaju mome položaju, ko alge da odgovaraju na moje pokrete!"
Šta je, dakle, osnovni motiv Popinog prodora u svet van humanog? U izvesnom smislu — protest, odbijanje aktuelne stvarnosti, pokušaj da se ona izmeni, unekoliko tragikomično traganje za jednom novom čije smo motive, maločas, razgovorom o značenju konteksta i rasporeda ciklusa pokušali da nagovestimo. Dopuna ovom tumačenju bilo bi i uverenje nekih kritičara da je u Popinom slučaju reč o antropomorfnoj ili mitskoj imaginaciji i da je u Kori dominantna tendencija da se pojedinačni predmeti, pojave i sudbine sagledaju u odnosu na suštinske i postojane zakonitosti sveopšte egzistencije, kao delovi i vidovi jedne univerzalne celine".
* * *
Čitajući bilo koju pesmu u ciklusu "Igre" u drugoj Popinoj knjizi Nepočin polje (1956) mi, u stvari, prevazilazimo razumevanje sadržaja pesme i percipiramo osovinu čitave te dinamične strukture, tih igara sa svim njihovim tenzijama i suprotnostima koje čine osnovu pesme. Domašamo tako tačku iznad onoga što je izloženo, domašamo elipsu koju pesma teži da nagovesti, a ona je iznad vremena i prostora, ona je večnost, sveobuhvatajući naš svet u kome egzistiramo i koji egzistira u nama. U tim pesmama čitalac percipira igre koje su, u stvari, bitni odnosi u životu... Ali, zašto su to baš igre? U određenom kontekstu (igrati se rada, na primer) ta reč daje ironičnu dimenziju reči na koju se odnosi, otkriva u njenoj prividnoj ozbiljnosti komičnu crtu. Čovek se, u izvesnom smislu, igra života kad se, uprkos svesti o sveopštoj konačnosti, upinje u ostvarivanju svojih nastojanja. A pesnik, iako dobro zna zakone dijalektike i permanentnog trajanja, u određenim pojavama života karikaturalno naglašava upravo tu komičnost. Reč je, dakako, o univerzalnim pojavama kojima humanost oduvek teži da se suprotstavi. U ciklusu "Igre" Popa se baš takvim pojavama bavi.
Ko nije otkrio ključ za Popinu poeziju i nije shvatio da su u pitanju igre koje nemaju kraja i u kojima se samo akteri i vreme menjaju i smenjuju, da su to igre u kojima nema smisla ali one ipak traju, tražiće u njima modelirane sadržaje i simbolične situacije. Moći će, recimo, u igri "Jurke" da nađe referencije na večite ratne histerije, u igri "Pepela" da otkrije simboličnu sliku nagona ka samouništenju koji se u realnom životu tako često ispoljava kao smio svake akcije i t. sl. Iako, vrlo verovatno, ima određene ideje na umu, iako u ovim pesmama ništa nije slučajno, Popi one nisu primarne. Primarno je osećanje besmislenosti koje se, dok igre traju, razvija i koje, posle igara, ostaje. To osećanje svaka od ovih groteski izvanredno sugestivio izaziva u nama. To je, u stvari, sukcesija besmisla, u kojoj jedan besmisao ("Igre"), rađa drugi ("Kost kosti"), još veći, a ovaj — treći ("Belutak"), najveći... Jer, kad se, u ciklusu "Kost kosti", oslobođene mesa, kosti baškare na suncu ili igraju svoju tragikomediju života, to je ipak nekakva, kakva-takva, posledica egzistencije humanih bića na zemlji. ALi, kad u ciklusu "Belutak", jedan mrtav predmet počne sam sobom da znači život, kad se u njemu i njime počnu dokazivati zakoni jedne nove dijalektike, zakoni inercije kotoj je nemogućno suprotstaviti se i u koju je vrlo teško razumski proniknuti, to je onda nastajanje arhetipa jedne nove realnosti koja, sa ljudskog stanovišta, ne deluje osobito ohrabrujuće.
Već i sama vizuelna dimenzija ovakvih pejzaža mogla bi biti dovoljno sugestivna posledica pesnikovog odnosa prema izvesnim dominantnim osobenostima života koji je, razvijajući se iz "Predela", dobio komponente sablasne strave, crne slutnje, mudre opomene. Pesnik, međutim, ide još dalje: da bi bila još sugestivnija ta, nazovimo ih tako, bića moraju da žive, ili da, okrenuta jedna drugima, osuđena sama na sebe, uspostave nekakav kontakt, nekakav odnos. A taj odnos je već dovoljan uslov za dramski konflikt humornih, grotesknih razmera. Zašto baš takvih?
"Duhovito je — kaže pesnik u uvodu svog zbornika pesničkog humora Urnebesnik (1960) — golicati stvari. Posle toga, nikom ništa. Humorno je: skinuti prosto stvarima kožu. Posle toga nekom koža, nekom sve zvezde... Uništavajući, na naše zadovoljstvo, jedan besmisleni svet, humor ga zamenjuje, na naše zaprepašćenje, drugim isto tako besmislenim. Humor nam omogućuje da vidimo kako bi izgledalo kada bi sve bilo drugačije, ali nas ne pušta da se time zanosimo. U tome se krije njegova opasna draž, njegov tamni alem kamen, njegov najdublji nauk."
Omađijavši nas životnošću besmisla i realnim njegovim mogućnostima postignutim jednom izuzetnom kreativnom snagom, Popa nas podstiče da mu se, spoznavši ga, suprotstavljamo. Iako izgleda da je u ciklusima "Kost kosti" i "Belutak" domašio krajnje granice apsurda, izvesno je da on nije bio sam sebi cilj, a još manje princip jednog gledanja na život. Da bi ta igra života, uvek ista uprkos promenama koje vreme i razvoj civilizacije donose, jer nastaje zbog sukobljenosti elementarnih sila, bila potpuna, u njoj" mora da postoji i protivteža besmislu. Ta protivteža je humanistički aktivizam, negacija, protest, skepsa iz kojih se rađaju nova kretanja.
Najintenzivniji i, ujedno, najsloženiji poklič nepristajanja na igre, na takav životni perpetuum mobile, predstavlja ciklus "Vrati mi moje krpice". Najintenzivniji, zato što ni u jednom ciklusu, ni pre ni posle njega, nema toliko ritma koji, takođe, ima funkciju značenja, otkriva dinamičnu prirodu čovekovog neprestanog opiranja silama u sebi i van sebe. Najsloženiji, zato što saopštava jednu situaciju kojom se može argumentovati i braniti ceo niz drugih, podjednako značajnih. Nigde Popa, kao u ovom ciklusu, nije izrazio dostojanstveno odbijanje nemuštih pravila kojima čovek mora da se potčinjava, nigde nije toliko slavio integritet i nezavisnost ljudske ličnosti. I nigde to odbijanje nije bilo čarolija i kletva po iskustvu nacionalnog folklora i govor urbanizovanog čoveka u isti mah, jedna razvijena dinamična situacija i više njih. Sasvim je svejedno hoćemo li "Vrati mi moje krpice" tumačiti kao definitivan raskol sa religijom, sa ljubavlju, sa idealima, sa poezijom, ili ćemo taj ciklus shvatiti kao odbijanje stanja besprizivnog verovanja uopšte. Za svako od ovih razumevanja dopoljan je broj argumenata u Popinim stihovima, svako se i celinom i delovima može dokazivati.
* * *
Da bi formulisao vladajuće principe čitavog kosmosa, suočen sa jednim od svojih najambicioznijih zadataka, Vasko Popa je morao da odabere medijum koji će mu omogućiti najopštiju ravan opserviranja. Njegova treća knjiga Sporedno nebo (1968) tematski je jedinstvena, komponovana kao niz ciklusa koji proističu jedan iz drugog, u njoj se o svetu govori oblikom legende, jezikom i tonom današnjeg čoveka, a simbolima koji pripadaju nacionalnom, i ne samo nacionalnom iskustvu.
Dovodeći nas na prag jednog svog novog miljea, pesnik nam omogućuje vrlo karakterističan utisak: pristupamo, učiniće nam se, nečemu što odnekud već poznajemo. Taj utisak potiče otud što nas pesnik uvodi ponovo u igre, samo što su one sad "na najvišem štvou", u igre koje su delovi jedne jedinstvene pesničke vizije. Ovom knjigom Popa, odista, sa pozicije četvrte dimenzije modelira život koji je u osnovi čovekove personalnosti i koji se neprestano otkriva u mitu, u legendi, pa i u ritualu. Takva je legenda i Sporedno nebo u kome otkrivamo jedan osobeni život sa sopstvenim formama, sopstvenim pravilima, sopstvenom etikom i sopstvenom dijalektikom. I, kao i kod svakog drugog života, sa konfliktom vodećih sila koji je i osnov tog kretanja, te dijalektike.
Svoju legendu o sporednom nebu, iskazanu rečima koje zadovoljavaju sve uslove večne trajnosti i istinitosti, zvezdoznanac iz početnog ciklusa "Zev nad zevovima" započinje pričom o "Zaboravnom broju". Neće biti potreban isuviše veliki napor mašte da se u ovoj aluzivnoj elipsi sagleda ideja o dubokoj tragičmosti akcija poteklih od besmislenih koncepcija. "Čist i okrugao" broj, koji je "sam mnogo sam", ne može biti ništa drugo do nula — broj koji je "čist" od svake vrednosti, okrugao oblikom, a sam jer uz njega ništa ne stoji. Dok se ta nula bavi sama sobom, nema naročitih posledica. Posledice nastaju kad se ideja njenih besmislenih računskih radnji počne, poput lančane reakcije, umnožavati i prostirati. Tad nastaje proces koji je nemogućno zaustaviti. Na sporednom nebu, u zvezdanom društvu, igraju se, dakle, igre veoma slične zemaljskim... Svaka od zvezdoznančevih priča o zakonima koji vladaju na sporednom nebu slična je na određeni način ovoj, svaka je celovita priča o jednoj pojavi, sa nizom primenjivih varijanata, sve zajedno zaklapaju bitne pokretačke snage života, a ujedinjuje ih ista sudbina kojom se bave. Evolucija promašenosti u njima je identična. Iz jedne greške, iz jednog uverenja, izrastaju čitavi pogrešni svetovi koji stoje na pogrešno izgrađenim temeljima, traju, razvijaju se i propadaju, potvrđuju svoju dijalektiku. Počinju od "okruglog broja", a skončavaju u "zevu" koji je "veći od svega", počinju od ništavila i završavaju u ništavilu.
"Podražavanje sunca", središni ciklus Sporednog neba uvodi nas u najviši rešon, u sferu maksimalnog sunčevog dejstva, dejstva sila koje mogu da se suprotstave silama mraka i ništavila koje je simbolizovao "okrugli broj". Ta sfera je jedna od matičnih imaginativnih celina, jedan od delova Popine pesničke vizije koji, po organizaciji, podseća na kreiranje specifičnih pesničkih realnosti u ciklusima "Kost kosti" i "Belutak", s tim što poseduje osobenu simboličnu dramatiku. Naime, dezintegracija zakona, normi, verovanja, poretka koji bi tom sferom dejstva pozitivnih, životodavnih sila, tom umetničkom realnošću, trebalo da vladaju, nosi u svojoj osnovi ideju o slabljenju pozitivnih sila uopšte. Ono pravo, moćno sunce, razočarano valjda neuspehom svoje misije, na domaku ideala vraća se svome ishodu ("Smrt sunčevog oca"). Umesto sunčevića koji, po drevnoj legendi čija je varijanta aktuelna i na sporednom (nebu, treba da donese spasenje, dolazi slepo sunce, a s njim i poremećaj u konstelaciji čitave te sfere kojom, umesto svetla, sada vlada noć ("Slepo sunce"). Verovanje u dolazak sunčevića ("Pripreme za doček") jedna je od grešaka koja je (kao u pesmi "Ohola greška" ciklusa "Zev nad zevovima") "izmislila prostor" "dokaze svoje u njega da smesti", to verovanje je takođe jedna od tragičnih akcija proizašlih iz pogrešnih ciljeva. Umesto sunčevića kotrlja se "po nebeskoj ledini" "kopile jednooko" ("Strano sunce").
Zvezdoznančeva zvezdana karta je, dabome, neuporedivo bogatija no što bi na osnovu ovih nekoliko komponenata moglo da se zaključi: na njoj uočavamo čitav splet simbola, predskazanja sukoba koji je u njenom centru (ciklus "Znamenja"), na njoj se, kroz zvezdanu masu, naziru tajnoviti putevi koji mogu da vode do sunca, do "starog neba" (ciklus "Lpa nasred srca"). I ti simboli, i ti okolišni putevi deo su legende o sporednom nebu, deo njenog života i njene životnosti. Iz njih, iz njihovog udruženog dejstva, jasno oblikovane izviru vodeće sukobljene sile. A njihov je sukob direktno izražen ciklusima "Razmirice" i "Raskol". Ako je, recimo, u ciklusu "Vrati mi moje krpice" predmet obraćanja bio sinteza nekolikih mogućnosti kojima se suprotstavljalo, u spomenutim ciklusnjma Sporednog neba sam sukob je najviša sinteza, čak — smisao dijalektike života. U tim ciklusima pesnik viziju apokaliptičnog sukoba sila svetla i mraka prilično često upućuje na ljudski plan, predstavljajući ga kao konflikt čovekovog duha sa materijalnim svetom, kao konflikt slobodne individualnosti sa mračnim stihijama. "Nula" koja se u njima spominje nije samo pra-princip ništavila — ona je simbol čije se značenje širi na mnoge situacije u kojima se čovek nalazi.
Kad smo, dakle, govorili o mitu i legendi, mislili smo i na "natprirodni život" Sporednog neba. Prilično je jasno da to nije izmišljeni, artificijelni mitološki svet koji bi, sam po sebi, nekakvim svojim granscendentalnim elementima koji se podrazumevaju mogao pomoći ovoj poeziji. To je umetnički jedinstven svet, punom merom sugestivan, problemima ljudskog duha bremenit. To je svet stvarnog dobra i zla, nevinosti i grešnosti, života i smrti, borbe sa životom i sa smrću, borbe čovekovog duha sa silama mraka i ništavila i afirmacija tog duha, njegovog aktivnog, stvaralačkog suprotstavljanja. Ali to je, isto tako — i tu bi trebalo tražiti odgovor na naše načelno zašto — naš realni, aktuelni život:
"Čas zadivljeni, čas zastrašeni — kaže pesnik — vidimo kako se ukida smrtonosna nesrazmera između nas i svekolikog svemira, očuhinski ravnodušnog prema nama. Izjednačujemo se sa samim neprekidnim svemirskim stvaranjem. Nije li svaki od ovih svetova koji ovde, pred našim očima nastaju, u stvari salik, ili nelik ili pralik ovog našeg sveta jave?" (Ponoćno sunce, zbornik pesničkih snoviđenja, 1962)
* * *
Šta je sve tradicija u poeziji, ili kakvi su oblici pesničkih intervencija u tradiciji, ili, kako se sve pesnik koristi tradicijom — pitanja su na koja znatan deo današnje kritike nastoji da da odgovore. To su, istovremeno, pitanja koja bi, s obzirom ma našu konkretnu situaciju i na neka nedavna kretanja u našoj poeziji, valjalo razmotriti ako ni zbog čega drugog a ono bar zato da bi se od nekreativnih odvojili kreativni postupci, da bi se od interpretacije odvojila kreacija, da bi se od pesnika koji u verbalni medijum prenose jednu već postojeću umetničku artikulaciju odvojili oni koji kreiraju primarnu. Da bi se — pre i iznad svega — od onih koji se samo vraćaju prošlosti odvojili oni koji na prošlosti grade budućnost, tj. oni koji zasnivajući svoju pesmu na tradiciji, prožimajući je njome, doprinose razvoju moderne poezije. Recimo u ovoj prilici da Vasko Popa, sasvim izvesno spada u ove poslednje i da u znatnom delu njegove poezije, koji je bez tradicije nezamisliv, možemo otkriti ceo niz "čežnji" modernih pesnika kojima se bavi današnja kritika. Hoćemo li ih zvati "čežnjom za mitom", "čežnjom za prapočetkom", za "fundamentalnim iskustvom", za "dokazima o perzistentnosti memorije", za "simbolima vekovnog trajanja" ili "čežnjom moderne poezije da nađe opet smisao koji je u svom trenutku rodio poeziju kao ljudsku nužnost" — pitanje je samo konkretnog primera i našeg razumevanja tog primera. Jedno, međutim, ne treba, gubiti iz vida kad je o Popi reč: "pesnikov je zadatak — rekao je jedan naš istaknuti savremeni pesnik u vezi sa Popom — da obavi čin prepoznavanja, spoji znakove u vremenu, sagleda celinu".
Patriotski tok Popine poezije (ili: krugovi njegovih patriotokih pesama), koja je patriotska ali i znatno više od toga, teško se može tumačiti bez analize njegovog odnosa prema tradiciji, bez njegovog prožimanja tradicijom, koje je prožimanje ali i znatno više od toga. Njegove tri novije knjige pesama, Uspravna zemlja, Vučja so i Kuća nasred druma predstavljaju impozantno zdanje jednog pesničkog majstorstva koliko sudeći po revolucionarnosti stvaralačkog postupka u toj sferi naše poezije, toliko po imaginativnom zamahu, po celovitosti pesničke vizije, po dužini kontinuiteta koji uspostavlja. Podjednako, ako se u prvim trima knjigama pojedinačnim ciklusima pesnik suprotstavljao opštoj situaciji koju je formulisao, ove tri u celosti predstavljaju traganje za uporišnim tačkama u iskustvu nacionalne tradicije, u iskustvu koje se vremenski prostire od praiskona do naših dana.
Svojom četvrtom knjigom pesama Uspravna zemlja (1972) Vasko Popa postavlja preda se jedan golem pesnički zadatak i delimično ga, kao da je reč o jednom pevanju velikog epa u nastajanju i rešava (potpuno rešenje dato je knjigama Vučja so i Kuća nasred druma). Uspravnom zemljom pesnik hodočasti jedan deo naše tradicije i obasipa nas darovima koje je sa tog puta doneo. Kao što je u Sporednom nebu zvezdoznanac kazivao legendu o jednom nebu na kome se čudne neke igre igraju, tako u ovoj zbirci (u uvodnim pesmama prvog i poslednjeg ciklusa, "Hodočašća" i "Povratak u Beograd") hodočasnik otkriva ciljeve svog hodočašća i njegove rezultate: on ne želi da prepusti zaboravu iskustvo praotaca, on nastoji da ga odgonetne i, pošto se vrati, da ga ugradi u svest o današnjosti. Rezultate svog pesničkog ispitivanja, nacionalnog iskustva Popa saopštava u ciklusima "Hodočašća", "Savin izvor", "Ćele-kula" (reč je, razume se, o nacionalnom istorijskom i duhovnom iskustvu), a njegovu vezu sa današnjim ostvaruje u ciklusu "Povratak u Beograd".
Shvatimo li da je ključni pesnikov zadatak da na raznorodnim temeljima nacionalnog iskustva podigne jedinstvenu građevinu i da poruku o njenoj trajnosti dovede u naše vreme — otkrićemo i smisao njegove svojevrsne "geografije tradicije" koja obuhvata duhovna svetilišta od Hilandara do Sentandreje, njegovo Pesničko obraćanje prosvetiteljskom liku Save Nemanjića i, najzad, njegovu koncentraciju na istorijske epohe koje simbolišu Kosovo polje i Ćele-kula. Hodočasnik će se kretati putevima kojima ga "vučje stope" vode (a pleme vukova — kako se po devet vekova starom pisanom predanju srpski narod naziva — prisutno je u njegovoj svesti dok hodočasti manastire, ono prati Savu koji ga poji "gustim kamenim mlekom", učestvuje vođeno "vučjim pastirom" u boju na Kosovu, nosi glavu Crnog Đorđa i podmlađeno se pojavljuje na beogradskom Vračar-polju), a vratiće se sa hodočašća "da sazrelo kamenje ovde na trgu razdeli" (kamenje, po svoj prilici, predstavlja simbol trajanja). U pitanju je, ukratko, jedan redosled duhovnih vrednosti i sinteza kojima sa današnjim, ili bar sa nekima od njih, treba obezbediti kontinuitet. Kako to Popa čini i šta su, sudeći po pesmama u ovoj knjizi, te sinteze?
Kada smo rekli da Popa rešava svoj zadatak delimično, mi svakako nismo imali na umu mogućnost da se, zbog postojećih i poznatih izvora inspiracije na koje se pesnik otvoreno oslanja (koliko su poznati manastiri, toliko su poznata i istorijska značenja o kojima je u ovim pesmama reč), autohtonost jednog umetničkog dela menja drugim. Popa, sasvim izvesno, iz hodočašća svetilištima duha i istorije izvlači i sopstvena pesnička značenja i sopstvene duhovne sinteze. Pa ipak, zbog same prirode ove zbirke — a ona je i svojim naslovom određena — treba imati u vidu da pesme u njoj nisu, kako se to kaže, proizvod čiste imaginacije, niti uobičajenom merom realizuju samosvojiu pesničku realnost. Pesnička realnost Popinih stihova u Uspravnoj zemlji, pri svemu, koordinira svoje dejstvo sa već postojećim duhovnim i istorijskim značenjima, ili, tačnije: ona ih mogućnostima svoje umetničke vrste dopunjuje. Jer, u pitanju je ipak svojevrstan vid obnove rodoljubive poezije koja se, hteli-nehteli, mora oslanjati na nešto istinito, na nešto čemu verujemo, na šta se podsećamo i što treba da nam služi kao primer. Upravo na taj način mi komuniciramo sa izvanrednim Popinim pesmama: svojom simboličkom snagom i sugestivnošću one oživljavaju samu srž našeg pamćenja.
Mi, tako, sa podjednakom prijemčivošću primamo preko dve decenije poznatu pesmu "Kalenić" (ciklus "Hodočašća"), kojom Popa iskazuje prirodu trajnosti kamenih dokaza snage i vitalnosti koji uvek mogu da nas nadahnu, i novu pesmu "Pastirstvo Svetog Save" (ciklus "Savin izvor") u kojoj Sava napaja vukove svešću o sopstvenom identitetu i o razlozima vekovnog trajanja. U nama podjednakom snagom zazvuči nova pesma "Boj na Kosovu" (ciklus "Kosovo polje"), u kojoj "Pobesnelo žedno oružje samo se nasred polja ujeda" i ostvaruje dinamiku permanentnog zla, a bojovnici se pridružuju "nebeskom konjaniku, vučjem pastiru" prelazeći iz života u legendu, i poznata pesma "Ćele-kula" (ciklus "Ćele-kula") koja pesnički oživotvoruje "strahovito pamćenje" ovog naroda. Zato, najzad, u nama tako odjekuje pesma "Terazije" (ciklus "Povratak u Beograd") koja, sasvim očito, zajedno sa ostalim pesmama tog ciklusa, kontinuitet trajanja dovodi do naših dana i sudbinom grada koji je poprište igara razornih sila, a za nas simbol snage i obnavljanja, zaokružuje hodočasnikovu priču o sudbini našeg naroda.
* * *
Svoju izvanrednu meru stvaralačka imaginacija Popina ispoljila je u zbirci Vučja so (1975), pored Sporednog neba dramski možda najkoherentnije komponovanoj njegovoj knjizi. Ovom se knjigom krugovi patriotskih pesama Popinih zapravo začinju na mitskim izvorima i u paganskim legendama koje su se tokom vremena manje ili više transformisale. Pravo saobraženje sa ovom Popinom knjigom — iako proučavanje poznatih naučnih dela koja se tom materijom bave može i treba da nas uputi u značenja pojedinih simbola, fetiša, atributa pa i kultova koji u njoj igraju dosta značajnu ulogu — možemo ostvariti samo ako je prihvatimo kao samosvojnu poetsku realnost, kao dinamičnu poetsku strukturu u kojoj prenosno dejstvo delova primarno počiva na prenosnom dejstvu celine, na pravilima njene stvaralačke osobenosti i životnosti. Kao i u Sporednom nebu, u knjizi Vučja so suočavamo se sa jednom izvanrednom pesničkom vizijom, sa životom koji se neprestano otkriva u mitu, legendi i ritualima, sa životom koji je u samim osnovama čovekove individualnosti. To znači da drevno slovensko božanstvo vuk, baš kao i vučica, vučji pastir, vučja zemlja, pa i vučje kopile, koji su u ovoj knjizi akteri svojevrsnog događanja, nisu tu da bismo se vratili vremenima sopstvenog iskona niti, uopšte, da bismo se bilo čemu vratili! Oni mogu biti sredstvo ostvarivanja neke od "čežnji" modernih pesnika — o kojima smo govorili — ali ne i njihov cilj, oni mogu dati izvesne odgovore na pitanje zašto je pesnik baš takav milje za oživotvorenje svog događanja izabrao, ali ih ne treba tumačiti kao delove jedne produžene metafore. Suočen sa sopstvenom sudbinom i sopstvenom istorijom čovek našeg vremena je gotovo prinuđen da ih neprestano ispituje i preispituje ne bi li pronašao neku konstantu za njihovo (razumevanje; pesnik to duhovno stanje, tu neprestanu potrebu za otkrivanjem istine ostvaruje komunicirajući sa pra-ocem vukom, sa pra-majkom vučicom (koja može biti i majka-zemlja), sa pastirom-učiteljem (Savom Nemanjićem) i dovodeći ih u situaciju da međusobno komuniciraju, da obnove čovekov pad i uspon, da odigraju svoju igru u kojoj otkrivamo igru sopstvenog i života uopšte; veliki pesnik kakav je Vasko Popa od te igre stvara delo izvanredne imaginativne snage, delo tragične vizije, ali i aktivnog čovekovog (i pesnikovog) odnosa prema životu, stvara, ukratko, jednu pesničku viziju koja svojom istinom kroz nacionalna vrata izlazi velikom svetu u susret.
Kad spominjemo aktivan odnos, mislimo na neprestano konfrontiranje situacija i stavova, na dramski dijalog koji u središnom, četvrtom ciklusu "Vučja zemlja" čini i kulminacionu tačku svojevrsnog "razvoja" događanja u ovom delu; mislimo, dabome, na oca i sina koji sučeljavaju sopstvena, polarizovana iskustva iz zbivanja oživotvorenog "sadržajem" ovog dela, ali i iskustva nacionalnog mita i legende, istorije i života uopšte... Ukratko, knjigom Vučja so, oživotvorenom, umetnički uobličenom samom suštinom nacionalnog istorijskog i duhovnog iskustva, suštinom koju doživljavamo posredstvom kompletnih poetskih organizama (ciklusa) sa sopstvenim značenjem i osobenom višestrukom funkcionalnošću, Vasko Popa je stvorio jedno od svojih najmonumentalnijih dela, jedan od kamena temeljaca na kojima počiva moderni nacionalni ep koji on gradi.
* * *
Veoma dugo imali smo dobre razloge da verujemo kako je Vasko Popa karakterističan predstavnik moderne, depersonalizovane poezije, koji je zarad stvaranja svojevrsnog epa o današnjem čoveku i današnjem večnosti čovekovog duha. Potpuno jedinstven u našoj savremenoj poeznji i, ništa manje, u našoj poeziji u celosti, Vasko Popa je taj delić večnosti sasvim sigurno već ostvario. Ostvario ga je svojim pesničkim delom koje je, danas, najčvršća spona između tradicije i našeg vremena najšire shvaćenih, delom kome po jedinstvenosti metoda i značenja gotovo da nema premca, delom koje se i različitim pojedinačnim projektima, artistički realizovanim i oživotvorenim pesničkim realnostima, i svojim projektima u delovitom nizu neprestano uspinje ka univerzalnom značenju. Ostvario ga je, najzad, pesnik koji zadovoljava sve uslove da bude smatran — velikim.
PESME | Predgovor Bogdan A. Popović | Prosveta | Beograd, 1976
