- Poruka
- 95.560
Pojava njegove prve zbirke pesama, Kora, 1953, izazvala je buku i pre nego što je objavljena. Kritičari i pesnici preovlađujućih socrealističkih ubeđenja, koji su već videli te pesme po književnim časopisima, napali su Popu. Jedan je postavio tipično pitanje: "Kako je moguće da te tekstove napiše mladi pesnik, a objavi ih poznati književni magazin?" - nagoveštavajući, naravno, da u tim pesmama nema ničeg komunističkog. To doba zahtevalo je peane u čast borbe radničke klase, a umesto toga dobilo je avangardnu poeziju. Drugi su kukali zbog Popinog hermetizma. Na primer, čak je i naslov knjige dvosmilen. Kora na srpskom znači i koru drveta i koricu hleba. Ipak, nekoliko kritičara i pisaca podržalo je Popu, pišući polemičke tekstove koji objašnjavaju tu poeziju, potkopavajući tokom tog procesa estetske principe svojih oponenata. Popa je imao najviše sreće od svih mladih pesnika: od dana kada je počeo da objavljuje, niko nije bio ravnodušan prema njegovoj poeziji. Pesme u Kori napisane su između 1943. i 1953, i neprestano su revidirane, sve do ponovljenog izdanja 1969. Prvo izdanje sadržalo je i jedan broj pesama u prozi, koje su tokom vremena izbačene. Danas su od toga preostala četiri ciklusa pesama. Oni služe kao vrsta predgovora za glavninu Popinog opusa. U njima su već prisutne mnoge osobenosti njegove poezije. Pesme su kratke, ali složene u sekvencama, dajući pojedinačnim ciklusima kvazinarativni kvalitet. S jedne strane, kako su to i njegovi rani kritičari primetili, te pesme poseduju svest i formalnu strogost koji su gotovo klasični, a s druge strane, u njima se otkriva neobuzdanost metafora ravna svemu o čemu su ikada sanjali romantičari i nadrealisti. Izuzev te prve knjige i poslednje, Popa je obično odsutan iz svojih pesama. Ovde su, međutim, iznete unutrašnje muke zaljubljenog mladića. Jedan od tih ciklusa, "Daleko u nama", predstavlja niz erotskih pesama u tradiciji Bretona i Elijara. Predmet ciklusa "Opsednuta vedrina" je egzistencijalna drama suočavanja pojedinca sa apsurdom. Kamijev Sizif, sa svojim "univerzumom koji je odsad bez gospodara", pljunuta je slika junaka ovih pesama. Njegova tema je jaz između svog "ja" i sveta. "... Kako živeti nerastrgnut između ta dva beskraja?..."1 piše Popa u jednoj od nekoliko kratkih beležaka o svojoj poeziji koju je ostavio. Njega zanima dostojanstvo i junačko trpljenje svakog sizifovskog pojedinca koji gura svoj kamen, ili — kako to Sol Štajnberg mudro predstavlja u jednoj svojoj staroj karikaturi - dok gura uzbrdo ogroman, veliki znak pitanja što liči na kamen. Pesme koje su izazvale najveću kontroverzu kada je knjiga izašla nalaze se u ciklusima "Predeli" i "Spisak". Evo jedne od njih: Na stolu Stolnjak se širi u nedogled Sablasna Senka čačkalice sledi Krvave tragove čaša Sunce oblači koske U novo zlatno meso Pegava Sitost vere se Uz vratolomne mrve Krunice dremeža Belu su koru probile2 Nadrealistička glupost, rekli su kritičari. Tu su se našle pesme o tanjiru, stolici, krompiru, pepeljari, čiviluku i drugim tako nepoetičnim stvarima. Ti kritičari su bili u pravu kada su za to okrivili Francuze. Nadrealisti su otkrili neživi predmet, pun misterije, usred naše uobičajene stvarnosti. Ipak, tamo gde su Breton, Elijar i Pere težili da kod čitaoca stvore stanje uzvišenog lirizma bombardujući ga nepovezanim i čudnim slikama, Popa, uprkos svom uzletu fantazije, ostaje usredsređen na predmet. Zagonetalice u njegovom "Spisku" su u osnovi opisi. On je jedan od najintelektualnijih, najsamosvesnijih pesnika. Njega prvenstveno interesuje fenomenologija imaginacije, način na koji ona obuhvata svet. Pretpostavljam da postoje tri tipa pesnika: oni koji pišu bez razmišljanja, oni koji misle dok pišu i oni koji su sve smislili pre nego što sednu da pišu. Prva grupa je najveća, a poslednja najmanja. Kao mlad pesnik, kada sam 1970. sreo Popu, poeziju sam još uvek shvatao kao prilično spontano davanje oduška nekom unutrašnjem nemiru. Poezija je vizionarska aktivnost, uveravali su me moji romantičarski i simbolistički majstori. U trenutku inspiracije, neko bi se nekako spotakao o neobične slike i metafore — i to je bilo to. Ove moje primedbe su koliko zabavljale Popu toliko mu i smetale. Nije verovao u slučaj. Poredio je pesnika sa rudarom, lovcem na bisere, čuvarem svetionika, ili nekim ko sklapa ručni sat. Za njega je pesma bila čin vrhunske kritičke inteligencije. Postoje stroga pravila o tome šta je dozvoljeno a šta ne. Pesnik radi unutar ograničenja duge tradicije poezije i unutar idiosinkrazija jezika u kome on ili ona piše. Pesnik je i sapet i slobodan. Dobru poeziju ne prave zaljubljeni tinejdžeri, već prevejani stari lisci. Sam Popa već je tada bio smislio sve što je nameravao da napiše do kraja života. Kasno jedne noći, posle dosta ispijenog vina, opisao mi je u opširnim detaljima svoje buduće pesme. Pretpostavio sam da to vino govori iz njega, ali nije bilo tako. U godinama koje su usledile, imao sam prilike da vidim njegove novoobjavljene pesme i sve su bile prilično nalik na one koje mi je opisao te noći. Njegova druga knjiga poezije, Nepočin-polje, koja je objavljena 1956, ponovo je imala četiri ciklusa pesama. Ovog puta, međutim, pesme su bile nepogrešivo originalne. Bilo je zabavno čitati ih, uprkos činjenici da nije uvek bilo lako isterati na videlo njihovo značenje. Zapažanje Volasa Stivensa da se često dugo divimo nečemu pre no što ga shvatimo odnosi se i na ovo. Ciklus pod imenom "Igre" najčuveniji je od njih. Neke od igara koje je Popa igrao su poznate, a neke su njegov vlastiti pronalazak, kao što su igre Klina, Zavodnika, Svadbe, Ružokradice, Semena, Trule kobile, Lovca, Pepela. Pesma pod imenom "Žmure" glasi ovako: Neko se sakrije od nekoga Sakrije mu se pod jezik Ovaj ga traži pod zemljom Sakrije mu se na čelo Ovaj ga traži na nebu Sakrije mu se u zaborav Ovaj ga traži u travi Traži ga traži Gde ga sve ne traži I tražeći njega izgubi sebe3 Igru obično asociramo sa detinjstvom i nevinošću, ali ovde nije tako. Popini igrači su tipovi: njihove uloge su fiksirane. Igre koje igraju su snažne i sveprožimajuće, ali je njihov cilj da zamagle stvari. U tim sumornim dečjim pesmicama, bol i patnja su realni. Tvorac igara, onaj ko nas je prvi put naveo da ih igramo, odsutan je. To su kružne igre pakla koje se igraju sa polomljenim igračkama, kako to reče Ivan Lalić. One su očito simboličke za naše živote. Nastavljamo da ih igramo u nadi da imaju smisla, uprkos našim sumnjama da je sve oprečno. Za Popu, najveća šala je to što nema džokera u špilu. Ciklus "Vrati mi moje krpice" personifikuje tog nepoznatog šaljivdžiju i pokušaje da istera svoju moć. Nepoznati govornik u pesmi buni se i odbija da igra tu igru: Koren ti i krv i krunu i sve u životu Žedne ti slike u mozgu I žar okca na vrhovima prstiju I svaku svoju stopu U tri kotla namćor-vode U tri peći znamen vatre U tri jame bez imena i bez mleka Hladan ti dah do grla Do kamena pod levom sisom Do ptice britve u tom kamenu U tutu tutinu u leglo praznine U gladne makaze početka i početka U nebesku matericu znam li je ja Seme ti i sok i sjaj I tamu i tačku na kraju mog života I sve na svetu.4 Ovde prevod ne odražava verno duh originala, a i kako bi? Fraza "vrati mi moje krpice" dolazi iz igara siromašne dece i ima brojne konotacije. Devojčice se igraju ostacima starog štofa, trampeći ih i zamišljajući da je to odeća za njihove lutkice, dok se ne posvađaju i zatraže ih natrag. Čitav ciklus je ta vrsta igre pretvaranja, sazdan od idioma i prikrivenih i višestrukih značenja koja izviruju iz njih. Svaki od Popinih ciklusa je samostalan univerzum u kome je kraj ujedno početak. Taj model je cikličan, sveti kalendar mita. Ideja je da se točak metafora i slika zavrti dok varnice asocijacija ne počnu da lete ka čitaocu. Poezija shvaćena na taj način je vrsta alhemije, jer joj je cilj da pretvori materiju u duh. "Pisanje je prvenstveno iskustvo jezika", rekao je Robert Krili za sebe, a isto važi i za Popu. On seže unazad do folklorne tradicije zagonetki, čini, poslovica, dečjih pesmica i egzorcizma tajanstvenih šifara, poput one o tome kako se prave pesme. Ono za čim Popa traga jesu oči i uši anonimnog narodnog pesnika koji je mogao da čuje kako drveće raste, kako kokoška leže jaja, kako se umnožavaju zvezde, a sunce govori ljudskim glasom. Očev srp preko majčine crne kecelje, tako srpska zagonetka opisuje mlad mesec. Šta to juri, a ne hoda — jeste reka. Da nema vetra, pauci bi nebo premrežili — kaže druga izreka. "Metafora je uspomena na Zlatno doba kada su svi bili sve", kaže Andrej Sinjavski negde u svojim dnevnicima. Popa je tragao za korenima mita u izvesnim kolokvijalnim obrtima fraza i potražio ih je u usmenoj književnosti. Pišući o pesniku s početka dvadesetog veka, Momčilu Nastasijeviću, koji je najviše uticao na njega i koji je imao slične ideje o korišćenju pripovedačke tradicije, on hvali te pesme govoreći da je svaka od njih verbalna ikona našeg bezgrešnog maternjeg jezika. Zadatak poezije je da pamti arhetipove, da ponovo otkriva simbole, da pronalazi zakone njihovog preobražaja, ne izučavanjem mitologije ili rečnika simbola, već slušajući, kao da je to prvi put, jezik koj dopire iz naših usta: Govoriš zidu. Govoriš mraku, govoriš u mrak. Govoriš vatruštini. Govoriš rugobama iz svojih ružnih snova. Govoriš svojoj smrti. Govoriš Njenoj smrti, govoriš smrti. Govoriš vodurini. Govoriš praznini, govoriš u prazno. |
