Ko voli, nek izvoli , priča je prilicno duga
"Kažu da će smrt posetiti svakoga, od okrutnog tiranina do najvelikodušnijeg čoveka na svetu. A baš to je bio Ivica Marinović, velikodušan i ljubazan mladi seljak i svi za njega kažu da nije zaslužio ništa drugo, nego samo najbolje u životu.
Živeo je sa svojom ženom, u koju je bio zaljubljen već od detinjstva, u jednom malom selu u brdima. Bili su poprilično siromašni, ali su bili veoma srecni i nisu se nikad žalili. Jedina stvar koju su želeli je ta da ostanu zajedno zauvek.
Jedne zime u selo je došla jedna teška bolest i njegova se žena razbolela. Svaki dan joj je bilo sve gore i gore. Nakon mesec dana borbe s bolescu, jednog jutra se nije probudila.
Seljani su pokopali njegovu ženu na mesnom groblju. Ivica je znao da ne može ostati u selu jer je puno njihovih uspomena. Nedugo nakon smrti, u proleće je Ivica spakovao stvari i otišao zauvek iz sela.
Išao je preko planina i dolina, prolazio kroz krajeve koje nikad nije video, prolazio je kroz šume, gde je često čuo zastrašujuće zvukove koji su dolazili od mračnog drveća. Na putovanju je jeo samo ono što je našao na putu, poput raznih životinja, šumskih plodova i slično. Nakon 3 meseca lutanja Ivica se zaželeo ljudskog društva. Jednoga dana je došao do jednog brda sa kojeg je video jednu prekrasnu dolinu u kojoj je bio jedan grad u kojem je video lepe nove kuće. Ivica je krenuo u grad i na ulazu je stajala ploča s natpisom:
”Svi su dobrodošli”. Ivica je ušao u grad i u gradu je video ono što svaki grad ima: crkva, trgovina, restoran i mali hotel. Ali se začudio kad je video da u gradu nedostaje nešto veoma važno. Groblje.
Došao je do jednog meštanina i pitao ga: ”Oprostite gospodine, možete li mi reći gde je vaše groblje?”
Na to pitanje čovek se počeo smejati i rekao ”U našem gradu nema groblja.”
Ivica se začudio kako u gradu nema groblja na šta mu je čovek odgovorio da ovom gradu ne treba groblje zato što ovde niko ne umire, svi su ljudi zdravi i srecni.
Čovek mu je pokazao rečicu i rekao je da je puna minerala koji su lekoviti, zato što reka dolazi iz jednog svetog izvora. I rekao je da u ovom gradu niko se ne razboljeva i niko ne umire! Čovek je pogledao Ivicu i rekao mu je: ”Sigurno si gladan, dođi danas u restoran na večeru, obećavam da će biti puno hrane za tebe.
Ivica nikad nije čuo tako ludu priču i razmišljao je da ne prihvati ponudu, ali je bio preumoran od puta i pregladan da odbije. I na kraju ipak je prihvatio ponudu.
Čovek je dao Ivici da se okupa i dao mu je neku svoju odeću da obuce, zato što je njegova bila pokidana od puta. Ivica je došao u restoran i bilo je baš kao što je rekao čovek, sto pun razne hrane: voća, povrća, hleba i mesa. Ivica se dobro najeo i rekao je da nikad nije jeo bolje meso od ovoga i pitao je od koje je to životinje, a niko mu nije hteo reći.
Ivica je odlučio da mu ovaj gradić postane novi dom. Našao je posao kod jednog farmera. Svako veče nakon posla, Ivica je išao u restoran i tamo ga je svaki dan čekao pun sto hrane. Nakon nekog vremena Ivica je počeo verovati da tu niko ne umire. Svi su izgledali srećni i zdravi. Ivica je čak pomislio da je tokom putovanja umro i da je ovo sve raj.
Ali jedne noći Ivica se probudio iz dubokog sna i čuo je neki čudan zvuk. Zvuk je dolazio iz mračne šume koja je okruživala grad. U početku on je samo čuo cvrčke i vukove, ali onda bi čuo nešto poput šaputanja. Mnogo glasova je dolazilo iz mračne šume. Ivica to nije mogao shvatiti. Nakon nekog vremena bi zvukovi prestali i on bi ponovno zaspao. To se ponavljalo svakog dana, nakon posla odlazio je na večeru i onda je otišao kući spavati gde je čuo zvukove. Nakon nekog vremena više nije ni mogao prestati jesti tu ukusnu hranu. Stravični, nerazumljivi glasovi dopirali su iz mračne šume, pojačavajući se kao da ga okružuju, i nestajali brzo kao što su i došli. Ivica je shvatio da mu nešto iz hrane daje te lude snove ali mu to nije puno smetalo zato što mu je ta hrana bila toliko neodoljiva da nije mogao prestati jesti.
Jedne noći kad se probudio čuo je glasove, ali sada iz kuće njegovog šefa. Pogledao je kroz prozor i kroz zavesu od šefove kuće je video tri sene. To mu je bilo veoma čudno, zbog toga što je šef bio budan tako kasno u noć, a još je imao i društvo. Ivica je čuo kako oni govore: ”Taj momak postaje sve bolesniji svaki dan”, rekao je njegov šef. ”Ako čekamo još puno, on će bit prebolestan za nas da jede.”
”Postao je dosta velik za sada”, rekao je drugi. ”Jesi li ga video nedavno? Od njega možemo dobiti 3-4 dobra ručka.” ”Samo gledajući ga kako radi, već počnem da budem gladan”, rekao je treći.
Ivičin šef je tada odgovorio: ”Dobro, ubiću ga sutra, ali mi vi morate pomoći ovaj put. Neću da opet moram ostati budan celu noć, kuvajući ga, kao prošli put.”
Kada je to čuo smučilo mu se i sada zna zašto u gradu nema groblja. On je jeo tela mrtvaca i što je najgore, on je sledeći!!!Znao je da nema izbora i da mora pobeći. Istrčao je iz kuće i otrčao je u šumu. Prolazio je u sred noći kroz mračnu šumu, nije ništa video, ali je samo trčao pravo da dođe do nekog ko mu može pomoći. Trčao je dokle je mogao. Nakon nekog vremena srušio se, u ušima je čuo otkucaje svog srca. Počeli su se čuti oni glasovi ponovo. Glasovi su postajali sve glasniji i glasniji, i napokon je uspeo čuti šta to glasovi govore: ”Iskopaj nam grob! Iskopaj nam grob! Iskopaj nam grob!” To je bilo u trenutku kada je mesečeva svetlost prodrla kroz grane drveća i tako na mesečini je mogao videti prizor od kojeg mu se krv sledila. Šuma je bila puna ljudskih kostiju, lobanja, ruka, nogu i prstiju. Možda su oni bili samo putnici poput Ivice. Šaputanje je postalo još glasnije:
” Iskopaj nam grob! Iskopaj nam grob! Iskopaj nam grob! Iskopaj nam grob!”
Ivica je bio dobar čovek i hteo je pomoći njihovim dušama. Bio prestravljen, umoran i bolestan, ali je znao šta treba učiniti. Našao je veliki kamen i iskopao je jedan veliki grob. Nakon nekoliko sati kopanja, njegove ruke su bile isečene i krvarile su. Stavio je kosti u grob i zatrpao ga je sa zemljom. Nakon što je pokrio sve kosti sa zemljom, glasovi su odjednom prestali i noć je postala ponovno tiha. Ivica je tada nastavio dalje trčati i nestao je u mraku šume.
Nakon nekoliko dana Ivica je stigao u jedan grad, gde je odmah potražio šerifa. Ispričao je celu priču jednom policajcu, koji mu naravno nije odmah poverovao, ali je posumnjao da bi to mogla biti istina zato što su i pre neki ljudi odlazili u taj grad, a niko se nikad nije vratio. Policajac je pristao s njim otići natrag u grad.
Kada su došli u grad, ulice grada su bile prazne. Pokušavali su nekoga dozvati, ali se niko nije javio. Kada su otvorili vrata restorana, videli su zastrašujući prizor. Bila je jedna večera odjednom smrznuta u vremenu. Stolovi su bili puni pokvarene, smrdljive hrane. Na stolcima su sedeli mrtvi građani, na njihovim licima se moglo videti da su umrli u velikim bolovima, njihova koža je bila ljubičaste boje.
Tada se policajac okrenuo prema Ivici i rekao: ”Ti su se ljudi sigurno otrovali hranom.”, i uzeo je jedan deo mesa da ga ispita u laboratoriji. Došlo je još ljudi iz drugog grada koji su pomogli da se zakopaju tela pokojnika da se ne bi širila bolest, stvorivši tako prvo groblje ovog grada. Ivica je znao da se nisu otrovali hranom, nego da pokopavši kosti iz šume, njihove duše su se osvetile njihovim ubicama pre odlaska na poslednje utočište.
Ivica se odselio u drugi grad, koji je imao groblje, i Ivica je shvatio da od smrti ne možeš pobeći i da svako od nas jednom mora umreti."
....pisem kako su drugi ispricali...
vi pa se odazovite
