КУДЕ РЕКНЕВ СТАРИ - ТУЈ ЋЕ БИДНЕ СВАДБА!
Слунце огрејало овуј недељу, д'н'с.
Ц'кли се Врање, птичке се распојале убаво, како Караминга порано, болес' и вируси турисмо ги од сабајле мал'ка под ћилимчики и крпарчики од бабе наше што останали , па еве, подсићав не теј шаре њине на оној што си беше, на севдах и аздисл'ци , веселење , пијење, на оној што си Врањанци најубаво работив - терав адети и мераци к'д се одавав, женив, викав сватови а дертови ги фрљав у реку, да не се врнев!
И нису се младенци питали хоће ли или неће, у коју кућу ће девојка отићи а момак из чије ће је куће довести! О томе су одлучивали њихови родитељи, рођаци, тетке, стрине и они који су "знали" шта је најбоље за њихову срећу. Е, сад - та се "срећа" скоро увек заснивала на материјалној основи и условима који би погодовали најпре посредницима, проводаџијама - јер су склапани посебни споразуми а у појединим случајевима момак и девојка се пре тога никад нису ни видели ни срели! Занимљиво, зар не? И неправедно, до бесвести!
Али.....то не би било Врање и не би били врањски сватови специфични у свему, да је бар мало другачије било!
И не би се веридбе догађале баш у недељу или у неки други важан празничан дан, да се, још тада - нису договарали да се "пијење" приликом успешно испрошене девојке деси у Божјем дану, за здравље младенаца, задовољни просидбом, па се момкова фамилија баш тад "вика да се дарујев" (прошевина и испит) а проводаџија има главну улогу и славу!
Јер се он шаље момку са подацима о девојци, њеној спреми и можда - наслеђу од родовске куће.
Сматрало се да син-јединац има предност за избор девојке
( девојке се и нису питале, оне су само чекале добру прилику и молиле Бога да се што пре удају да "ги време не прође и не закасав с'с године и изгубив такаат и убавињу" ) а није се обичавало да млађи брат прежени старијег. Ако се и деси, морао је да тражи одобрење старијег брата.
Иначе, кад је проси, момак даје девојци јабуку са забоденим дукатима па се тако знало да је прстенована, верена и дата. Три дана после просидбе, девојка је склањана у комшилук, да је поштеде сусрета, честитања и задиркивања. Кад је просидбена вечера завршена, старешина, свекар - дрешe кесу и на софру бацају паре намењене за "спремање" испрошенице.
Уочи свадбе, суботом, она иде да се бања у амам, са рођакама, сестрама, другарицама и тај чин је свечаног, ритуалног карактера, пропраћен је многим обредима и уз песме врањског краја, најчешће.
Пред свадбу, девојчини дарови ставе се на доксат (избочено место на кући, врста балкона или трема карактеристичан елемент исламске градње), да их народ види и да се девојка не обрука. Дарови за младожењу и његову родбину натоваре се на кола и уз пратњу свирача који иду позади кола - носе се у његову кућу уз велику грају.
Девојачку кућу осветле фењерима, свећама постављеним у чираке ( сталци, постоља за свећу, у православљу чирак држи свећу за време Крсне славе када чирак и свећа стоје на почасном месту у кући али и на свадбеној софри) па се поставе дугачке софре за сватове. Прво оро води мајка испрошене девојке носећи сито са леблебијом и бомбонама које расипа око себе, за благословен и срећан, сладак брак младенаца. Затим се хвата у оро, излази невестин отац и обилази ашчике (куварице које кувају јела за свадбу), па их награди дукатима за труд а затим дочекује сватове на капији. Најпознатија песма свадбена у старом Врању била је "Хаџи-Гајка девојку удава":
"Хаџи-Гајка , хаџи - Гајка девојку удава,
ем је дава, ем је дава, ем је - не удава!"
Певала се и кад су девојку из родитељске куће изводили( на дан свадбе у зору невесту облаче у невестињско одело) , чешљају је и плету јој густу косу , ките је њене другарице цвећем и манистрима и око руке јој стављају бразлетну (наруквицу) па се опраштају од ње , мада пре свих, с њом се опрашта њена мајка, уз жалосне песме и сузе.
Девер долази са сватовима и купује је, богато. Баца ковани новац онима који је не дају и траже више- да би је предали, по обичају.
Испред свадбене поворке, кад крену према цркви, иду најпре жене, играју се чочеци успут, пије се, галами, весели се уз старе врањске песме ("Гајтано, моме", "Кад'н Стана" , "Пишти, плаче Милица девојка" , " Шано, душо", "Широко је врањско поље"), Карамингин диван глас, трубаче, играорке, гочеве. Жене су имале посебну улогу у тим свадбеним ритуалима, своје место, своја задужења, ора, песме. Та подела на мушке и женске обавезе, ритуални дух - осећао се и тада али чак и дан-данас у неким срединама врањског краја имамо делиће митских схватања и обреда свесловенског начина живота из давнина, иако, посебно под Турцима , право жене није се ни помињало! Она је била ту да двори, попут слушкиње, рађа и извршава наређења мужа, свекрве и његове родбине а у сеоским срединама око Врања девојка се бирала по њеној снази (да је крупна стаса, снажна, развијена, да би могла да "диза снопје" при жетви и ради све пољопривредне послове, на опште задовољство мужевљеве родбине).
После венчања , по изласку из цркве, одвајају се свирачи и невестина родбина те одлазе кући невестиним родитељима а за младенцима иду сватови са младожењиним оцем. Испред капије стоји свекрва, снаја је љуби у руку и невеста прва улази у двориште а на прагу стоји корито са водом које невеста не сме да прекорачи док свекар у њега не баци дар у новцу. Уз то, обећава снаји који део имања јој поклања, да то буде само њена својина. Кад да откуп, свекар јој пружа руку и преводи је преко корита водећи је у кућу а сватови у корито и даље бацају новчиће.
Прву брачну ноћ младенци проводе , по обичају, и у невестиној кући, а другог дана свадбеног весеља бива виђење или чашћење а млада мора бити веселог расположења, мада и другог дана носи вео преко лица. Некад је свадба и по три дана трајала, пуцало се, играло , пило и даривало, нарочито у богаташким и хаџијским кућама а ретко свекар први проведе ноћ са невестом! (" Нечиста крв", Б. Станковић).
При одласку својим кућама, обичај је да сви дарују младенце, свираче и ашчике.
При крају свадбе игра се чувено "шарено" оро.
Иначе, удовачке свадбе биле су скромне, често без свирке и песме и удовац се жени у свом старом, празничном оделу. Ако је имао старије синове било је и срамота да се жени, а ако се жени - жени удовицу или старију девојку , богаташку слушкињу. Довођење девојке из села у град је било могуће, обрнуто не, да девојка из града оде у село за сељака (највећа срамота било је да се девојка из хаџијске куће уда за сељака, "Нечиста крв", Б. Станковић). Хаџијско и остало чорбаџијско врањско српско друштво није имало обичај да склапа бракове са "керпичима"(сељацима) и "мотикарима"(варошка сиротиња, надничари). Уколико се то и деси, само би мотикарка могла ући у чорбаџијску кућу, једва, а надничарима се није давала кћи хаџије или чорбаџије, већ им је могла припасти само нека богаташка "измећарка" (слушкиња).
Било како било, времена се мењају и некадашње "големашко" друштво Врања и његова свадбена правила на сву срећу, потиснули су она истинска љубав, поштовање, разумевање који су услови за срећу младенаца. Уз то, иду и вредноћа, одговорност, доброта. Зар постоји благо света и било шта материјално што може потиснути радост, песму и свирку, весеље сватова и младенаца новог доба који славе живот у миру и здрављу и где једина вредна ствар може бити љубав у топлини спокојног дома испуњеног децом и по неким сећањем на дане старог Врања и његове обичаје и традицију?
Да се не забораве, јер.....део су и овог новог времена кроз које понекад прохуји ветар прошлости, зањише травке, гране и раскошне цвећке наших авлија, увуче се под басамаке и чучи, као чувар доба о коме ће се, надаље, само - приповедати.