Quantcast

V R A N J E

mina68

Buduća legenda
Poruka
32.933
Борини књижевни дани пута 3, организује Цера, организује Град, организује Гимназија...прво сам се љутила, а онда сам схватила да то и није тако лоше после свега, искристалисаће се неке ствари.
 

proka

Buduća legenda
Moderator
Poruka
44.524
https://www.kurir.rs/vesti/beograd/3250859/beogradjanine-sve-ce-te-utepam-vranjanac-i-beogradjanin-se-slucajno-sreli-na-zeleznickoj-stanici-a-onda-je-usledio-sok-svadja-prekor-dreka-a-zatim-srdacan-rastanak-sever-i-jug-nikad-blizi-jedan-drugome


BEOGRAĐANINE, SVE ĆE TE UTEPAM! Vranjanac i Beograđanin se slučajno sreli na Železničkoj stanici, a onda je usledio ŠOK! Svađa, prekor, dreka, a zatim srdačan rastanak! SEVER I JUG nikad bliži jedan drugome!
BEOGRAD
12.05.2019. 21:25h


Pred vama je humoreska koja opisuje razgovor dvojice stranaca - sasvim slučajno Vranjanca i sasvim slučajno Beograđanina. Ono što su imali da kažu jedan drugome možda neki drugi Vranjanci i neki drugi Beograđani ne bi rekli. Ovo je samo jedna od mnogih sutuacija u kojoj su se našli Sever i Jug. Stoga, ne uzimajte ništa zdravo za gotovo. Sad kada se autor umešno ogradio, bacite se na posao!



Aprilsko jutro se stidljivo širi Beogradom. Sunce, tek oslobođeno stega sivih oblaka, obasjava krovove mokre od kiše. Pod nadstrešnicom, na peronu železničke stanice, u koritu neudobne hrastove klupe sede Beograd i Vranje. Sever i Jug nikad bliži jedan drugome.




Beograd, ugledni mladić od dvadeset i pet godina, visok, lep, preplanuo, prekriven sakoom i pantalonama satkanim od najfinijeg materijala.

Vranje, debeljko sličnih godina, u vunenom oker džemperu pod kojim pucaju kruti, radnički mišići, okruglog lica, bradat, s velikom kapljom znoja koja mu klizi niz obraz. Zrna peska pucketaju mu pod prljavim kaljačama.



Prema njima, elegantno prekrštenih nogu i s podebelom knjigom u rukama, otmeno sedi prelepa plavuša u ranim dvadesetim i čita.




- Kakva lepota - pomisli Beograd i duboko uzdahnu. - Njenoj bih majci ljubio ruke što je na svet donela nešto tako blisko savršenstvu. Prosto odiše čistotom čestite, naivne žene, pred kojom je život, lepši čak i od njenog lica.



S druge strane, na samo stopu od Beograda, čudesnoj devojačkoj lepoti, na neki svoj način, divilo se i Vranje.



- Lele, majke, kakva domaćica... Pa se još i edukuje, glej gu, čita... Kad bi gu dofatija, otresja bi gu ko ora' iz babinu mi bašču. Uuuff... ži' mi majka!



FOTO: PROFIMEDIA

Izgubljeni u mislima požude, Beograd i Vranje sada zajedno uzdahnuše. Vranje se potom nasloni na obojenu hrastovinu, zagrli je desnom rukom, blago se nagnu ka Beogradu i dubokim basom reče:



- Brate, da te pitam... Ti si... Beograđanin?

- Da - odgovori Beograd.

- Ekstra...



Tišina im ponovo zalepi flastere na usta, ali Vranje se uspaniči i odluči da ga skine.




- Druže, da te pitam još nešto... Kude ovde može da se moča?



Beograd se zbunjeno okrenu ka njemu i uputi mu ispitivački pogled.



- Molim? - upita tenorčićem.



- Vikam, kude mogu da se izmočam? Stiskam se već dva sata, brate, će mi pođe niz nogavicu. Da sam si kod mene u Vranje, č's bi toj obavija uz neko drvo, ali neću ovde da se brukam pred onuj lepoticu preko puta. Znajem si ja za red i kulturu - reče Vranje podižući kao prst debele tamne obrve.




- Nisam siguran da te sasvim razumem, ali pretpostavljam da ti se ide u toalet? - oprezno će Beograd.



- Ulčo, ne se pravi Toša, Englez, s'd kao ne me razbiraš... Tijao... Vi, be, Beograđani neste tačni, majku da ne'am. Sve se pravite da ne razumete južnjaci. A ja će ti kažem samo jedno, brače: Mi južnjaci možemo da zvučimo ko vi, ali vi ne možete ko mi. Eve, gledaj, s'd će pričam ko ti. Pazi s'd:



"E, matori, evo sa šljake, ono, da ne poveruješ koje smaranje. Idem sad gajbi da izblejim, da zakuntam, pa se čujemo kasnije. Zić, buraz, ljubi te brat" - uporno se kreveljeći i oponašajući akcenat, Vranje progovori slično kao Beograd.



- I, čuješ li, Beograđanine moj? Toj se vika dva u jedan! Aj ti prozbori južnjački. Aj da te vidim!

Tugo, tugo, će se umočam... - konstatova ponovo s namrštenim izrazom lica i stade da se klati napred-nazad.




- U Vranje nema laganje! - iznenada reče Beograd glasom "aha, šta ćeš sad?" i ceo svet se najednom zaustavi.



Oči Vranja se ukočiše i unezveriše i on zaboravi da mu se "moča", prelepa plavuša prestade da čita, vozovi se zalepiše za pruge, automobili se ukopaše u asfalt, sunce se pod nebeskom kapom ohladi, reke i mora se zalediše, zemlja prestade da se okreće oko svoje ose, mesec gadno opsova i pobeže unepovrat, a zvezde odlučno krenuše za njim.



- Lele... lele... Beograđanine, pa što napravi toj...?! Lele, kad dokačim s'd neko drvište, ima da ti ga iskršim od grbinu! Nesrećo! Pa znajete li, be, vi nešto drugo da kažete kad prozborite s Vranjanca?! Lele, popizdeja sam s'd! Frljija si mi sol na ranu, da ne'am sve, brače!



- A zašto vičeš, pobogu? - prekide ga Beograd i zajedljivo se nasmeja. - Na javnom smo mestu, ako nisi primetio. Ljudi nas posmatraju osuđivački - promuca kroz zube.




- Će primetiš ti šljakatarku kad ti gu zavržem preko oči! Ili kad te deganžiram na špiceraljku! Pa posle nek mi sudiv i nek me osudiv! Pa kako da ne se derem kad mi se obraćaš s tija klišeji?! Dobro je što ne počnem i da psujem! Jezik mi neje mnogo dugačak, poglej, aaaaa... - isplazi se Vranje. - Al' južnjačka psovka se daleko čuje, drugare! Jao, ajde, idi, begaj, da ne te gledam! Oči me pečev od tebe!



Zavlada petosekundna tišina.



- Slušaj - eto njega ponovo. - Idem s'd da se izmočam, a kad se vrnem, ako te zateknem tuj, sve će te utepam! - viknu ljutito i krenu u potragu za toaletom.



I nađe ga.




Međutim, na ulazu ga zaustavi neki čovek - po svoj prilici radnik - i reče mu da se usluge toaleta naplaćuju.



- Prike, i s tebe li s'd da se svađam? Pa močanje li će mi naplaćuješ?! - suprotstavi se zaposlenom, opet povišenim tonom, ali kad vide da ovaj ne popušta, upita za cenu.



- Pedeset dinara?! Pa ti ulav li si, be?! Pa za tej pare će ti se izmočam ovde ispred ulaz i će mi ostane kusur! Tugo, majke, kude dođo, da me bog vidi... - još nervozniji, uhvati se ispod stomaka i poče da skakuće.



Shvativši da ne može još dugo da izdrži, gurnu ruku u džep ofucanih pantalona, izvuče pedeset dinara u metalu i pruži ih radniku.




- Eve ti, na! Popi si nešto na moj račun! Bem te... - opsova ga nečujno, preko ramena, i kao konjić, skačući, ulete u toalet.



Unutra se zadrža oko deset minuta.



Izašavši, litar lakši, pokuša da pogledom pronađe Beograd. Klupa na kojoj su do maločas sedeli bila je usamljena.



- Begaš, tico, a?! Prpa! Znaš ti kako tepa seljačka ruka!




Ali na udaljenom peronu Vranje spazi voz, obasjan jutarnjim zracima, koji je najpre sporim, a potom sve bržim pokretima milovao prugu. Na prozoru, u jednom od vagona, nečija ruka sekla je vazduh. Levo-desno, levo-desno.



Bio je to Beograd, koji je krenuo put nekih još severnijih gradova.



Vranje se ovoga puta dobroćudno nasmeja i otpozdravi. Spustivši ruku, primeti da je i prelepa plavuša nekud otišla, iščezla.



- Svak na svoju stranu - reče tiho sebi u bradu. - Svak kude mu valja.
 

proka

Buduća legenda
Moderator
Poruka
44.524
Nekoliko minuta kasnije i on započe svoju plovidbu, ali ka dalekom, rodnom kraju. Tamo gde ga stara majka, ushićena i nasmejana, sa tek nekoliko zuba u glavi, dočeka raširenih ruku.



- Kude si, be, sinko?! Što se dešava po beli svet?! Ljubi ga majka!



- Eh, mamo, nesam ti ja za ovoj! Aj u kuću, pa će vi pričam.



Majka i sin, ruku podruku, preskočiše prag, a glava kuće, otac Vranje Stariji, oglasi se sa drvene stolice gurajući u filter jeftin i sasušen duvan.



- Ajde, be, mufljuzu! Poslamo te u Beograd i ti zabravi da imaš tatka i majku! - obrati se veselo svome sinu grohotom se smejući.



Vranje se zavali u stolicu kraj njega i položi mu ruku na rame.



- Eh, tato, tato, gore se više ne vrćam!



- Zašto, be, takoj, sinko? - upita ga otac radoznalo, mada je već znao odgovor.



- Golem je toj grad - poče Vranje da objašnjava, a pogled mu se izgubi u prostoriji tražeći odgovarajuće reči. Uzevši iz bifea domaću jabukovaču i dva čokanja, majka im se pridruži.



FOTO: PROFIMEDIA
- Neka vikav da sam seljak, da sam neobrazovan, ma neka vikav što 'oćev, ali ovaj južnjački duh ne bi menjaja ni za najveće bogatstvo na svet, života mi. Cveće iz bašču, ora' iz avliju, majkine sarme i ov'j mir ne bi daja ni da mi zapretiv s giljotinu. Tam si je lepo, ne poricam, ima svašta... al' neje moje... Kola brmčiv, vozači trubiv čim čekav duže od pet sekunde na raskrsnicu, ima poviše ljudi nego što grad može da primi, butav se znojavi po autobusi bez klime, a traživ devedes' dinara za kartu, i toj za jednu vožnju samo! Mislim se, eve vi ga na! Ne davam! Ma da ne poveruješ s kakve se muke suočavav.



Slušajući o zapažanjima i pustolovinama svog sina, otac i majka se samo smejaše i zadirkivaše ga, a on dobi snagu i nadahnuće da s njima podeli sav teret koji mu pritiska dušu.



- A da ne pričam za prirodu... Toj se tam retko nalazi. Od zgrade više nema mesto za livade i voćnjaci. Ako se uželiš da se izvališ negde na travu i obališ pivo s drugari, mora da ufatiš autobus da bi stigja do drugi autobus, koji će te onda odveze na neko mesto kude mož da zamišljaš da si na izlet. Plus, neje isključeno da čuvar će te namava ko kuče jer gi je na turisti neprijatno da te gledav kude legaš na zelenilo ko tele. Takoj si je toj, moji vi! Razumem ja, neje da sam glup, ako sam malograđanin, toj si je prestonica, u toj se ulaže, evropski grad, nema lošo. Al' opet, fali si mu... pa... kako da vi toj najbolje objasnim... da, fali si mu malka Srbije, koja ima mnogo da ponudi. Samo treba da pita! Mada, što pa ja znajem, "možda ga to i čini tako osobitim i jedinstvenim gradom", što bi oni rekli.



Vranje se nasmeja i namignu likujući.



- Al' ima ubave devojke, i za toj skidam kapu! Imaše gu jedna s'd na stanicu, vidi se da je pametna, plavuša, čitala je knjigu, ubavinja za oči! Al' ne bi gu menjaja za komšiku ni Anicu, ne, ne! Ona si je moja, nek sam seljak, ako, al' ne davam drukčije. I takoj, tamo sve neka jurnjava, da bog sačuva.



Al' pazite s'd: najviše se nasmeja kad vido pešaci da čekav na semafor... Ha-ha-ha, ludi ljudi, ej...



A na stanicu teše se potepam s jednoga Beograđanina što se pravi Englez i kao ne razbira što ga pitujem. Čuvaj bože, izbaci me iz takt opasno. Pobegna mi kad otidna da se izmočam u javni ve-ce. Lele, a tuj što se iznervira pa tek... A liiiii... Tražiše mi, be, pedes' dinara za močanje! Teše sve da pokršim na stanicu, ali reko aj, neću lošu reklamu da ni udaram. Će misliv ljudi da smo seljačine, divljaci. Pokaza si gi maniri kol'ko moga.



Vido ga posle u voz, ovoga Beograđanina što me iznervira. Otidna negde, koj će ga znaje. Mahna mu. Požele si mu srećan put. Neje on loš čovek, toj se vidi, u oči sam mu pročitaja. Samo neje navikja na nešto drugo, na nešto što neje on. Na nas.



I takoj vi zapriča... Usput sam odlučija da ne mrdam više odovde, ako ne moram. Nemamo mnogo, znam, al' si je moje, naše. I ne davam na nikoga, ni za šta!



Toj severnjaci nikad neće razumev. Mnogo imav, a jedva čekav da pobegnev.



Čudan su neki svet.



Aj živeli, tato. Da smo živi i zdravi!



(Kurir.rs / Dušan Stamenković)
 

proka

Buduća legenda
Moderator
Poruka
44.524
566454





Врање 1915 г. Раскрсница улица Цара Душана, Сутјескине и Саве Ковачевића. (Препознатљиво , није се нешто много изменило
:))

,,Деца се играју рата,, стоји испод доње слике пронађене у немачкој архиви.

Колор: С.Стојковић.
 
Top