JustinCase
Zainteresovan član
- Poruka
- 273
Нетачно.
На надгробном споменику Стефана Зовинића у Задру из прве половине 16-ог в. пише Stephano Zovinicho Serviano.
Србије у то доба није било (била је под Турцима), а поменути Зовинић се доселио у Задар из Босне. Јасно је да Serviano значи Србин.
Десно, испод Досељавање до краја 16. века
Pogledajte prilog 739762
О Србима католицима у Далмацији (1527):
Грб и надгробна плоча породице Зовинић у клаустру фрањевачког самостана Св. Фране у Задру...
„Живите морално!
Не брините колико година ћете живети, Већ да сте примјерно живјели.
Стефану Зовинићу, СРБИНУ, који је избјегао од турског насиља, одличном човјеку, најдражем оцу и добром сину, петом по реду брату и највољенијем потомку, ја, Јовин, четврти по реду брат, заједно с мајком Урсулом побожно поставих.
Престави се 27. августа 1527.“
(Извор: фб профил Marjan Jovanović Madža)
У вези с овом плочом могу се поставити многа интересантна питања:
1) Одакле је ова српска породица избјегла у Задар пред Турцима и када? Да ли је избјегла из далматинског залеђа у приморје (што је вјероватније), или из Босне у Далмацију (или можда с неког трећег подручја)?
2) Да ли је стигла као православна, па је покатоличена, или је ријеч о Србима католицима који су као такви стигли у Задар (можда чак и о бившим богумилима)?..
3) Да ли грб на плочи и сахрањивање у унутрашњем самостанском дворишту указује на њихово племићко поријекло, и о каквом је племству ријеч (млетачком, угарском, хрватском, босанском, српском)?
Услијед несигурности босанског становништва, због честих удара Турака, кроз цио 15. вијек продужавале су се појединачне миграције српског становништва из Босне у Далмацију. Према извјештају млетачког далматинског провидура Антонија Контарини прешло је између 1413. и 1417. ,,много народа из Босне, од кога је регрутовано 5.000 добрих војника”. Од половине овога вијека помиње се у сјеверној Далмацији цио низ православних цркава, у Кули Атлагића (1450), Пађенама (1456), Полачи (1458), Голубићу (1463), Книнском Пољу (1468) и другим мјестима.
Пошто су под Турке пале Босна (1463) и Херцеговина (1482), настала је у Далмацији велика несигурност. Турци су упадали и на ово подручје, пљачкали и пустошили. Сусједне области требало је сталним упадима, пљачком, робљењем и палежом застрашити и приморати становништво да само напушта своја огњишта, а затим су таква напуштена подручја лако падала под турску власт. Тако је то и у Далмацији било... Године 1475. побјегло је много народа из Цетињске крајине у Приморје... Православни Срби који су се од раније доселили у сјеверну Далмацију и саградили овдје своје скромне цркве и манастире, ријетко су их напуштали и пред Турцима одлазили у Приморје, него су већином давали отпор турским пљачкашким четама и бранили своје домове и цркве. За њих Турци нису били такво изненађење и страшило као за далматинске Хрвате, који слушајући о страхотама турских напада, нису имали смјелости да их сачекају, нити је ко постојао ко би организовао отпор. О томе Кончаревић пише: ,,При сих произшествијах народ наш православни мужествено сопротивљашесја Турком, особено же в зашчитје својих церквеј, и благодарја сеј јего мужествености, за малими излученијами сохранилисја оње невредими. Католики же всје своји мјеста оставиша и церкви их всје опустјеша.”
Др Душан Љ. Кашић, Срби и православље у сјеверној Далмацији (објављено у: Алманах Срби и православље у Далмацији и Дубровнику, Загреб 1971, стр. 13-14).
Читав Кашићев чланак:
http://balby.com/.../Srbi%20i%20pravoslavlje%20u...