Zastrašujuće je koliko smo otudjeni. I u toj osami mnogi su postali cinični i nepristupačni. Oni koji su da kazem normalni. Oni koji imaju neku nelečenu dijagnozu oni love žrtve svog ega na razne načine. Da li mladje koji nemaju pojma u šta su upali, da li ranjene duše. I nikad se više nije govorilo o narcisoidnom poremećaju ličnosti. Odavno su stasali produžeci onih koji se nisu snašli u godinama previranja koje se ne završavaju. I sami su se uveliko reprodukovali. Podmladak sa kapacitetom bi da pravi društvo po svojon meri. Kako medju onolikim obolelim kojima leka nema. Upoznavanje. Sa mojih 46 i svim preživljenim, hvala ne. Jer kako u pesmi "čovek peva posle rata", kaže pesnik "ja sam željan mleka i malo bele jutarnje rose". Kome treba nemir i ko se nije umorio taj neka se upoznaje. Ima nas venčanih za svoj mir i odanih svom miru. Strašno je koliko ljudi zazire od ljudi, i egzistira unutar svog mikro sveta. Napisao davno Zola, "čovek zver".
