РАТКО МЛАДИЋ ИЗМЕЂУ КАРАЏИЋА И МИЛОШЕВИЋА
("Република Српска", Др Драган Ђокановић)
- Ми ћемо подржати наше официре; ми ћемо подржати Ратка Младића и друге официре
који су стали у одбрану српског народа у Крајини! – говорио је Радован Караџић грађанима Дрвара, окупљеним на великом народном митингу, на градском фудбалском игралишту...
У Дрвару сам, тада, први пут чуо за Младића. Било је то неколико дана уочи одржавања плебисцита за останака Срба у Југославији...
Човјека кога је Караџић споменуо и похвалио, упознао сам, на састанку у предсједништву српске републике, јуна 1992., на Палама. Претходног мјесеца постао је командант Главног штаба српске војске у БиХ...
Дуго сам, том приликом, гледао у његову капу. Била је то капа југословенске армије, са које је неко скинуо петокраку и умјесто ње ставио српску заставу...
- Реците, ђенералу, да промијени капу – шалио сам се, након састанка, с људима из Младићевог окружења.
- Не жели он да буде ђенерал, а ни да мијења капу! – узвратио је крупан и тамнопут човјек, мислим да се звао Бранислав.
- Онда ђенерал неће ни постати, али ће капу сигурно промијенити – рекао сам му,
осмјехујући се...
У Зворнику, на састанку са општинским повјереницима те регије, посљедњег дана јуна 1992., Младић је имао исту капу на глави. Међутим, мени тај детаљ, иако сам га и том приликом запазио, није више био важан. Младића сам, од састанка у Зворнику, почео гледати другим очима. Био је то човјек с чврстом одлуком да све у Републици Српској што носи оружје, а није у полицији, буде под његовом контролом. Апсолутно сам га подржавао у томе и он је то знао...
На Пале, у Предсједништво, често је долазио и с Караџићем се, почетком рата, добро слагао...
Био нам је једном приликом и домаћин на вечери у војном хотелу на Јахорини. Дочекао нас је са својим најближим сарадницима. За округлим столом било је тачно онолико столица колико је домаћин позвао гостију.
- Предсједниче Караџићу, изволите овдје, потпредсједник Кољевић ће до Вас, а за
министра Ђокановића сам предвидио да сједне овдје – говорио је Ратко Младић, пратећи ме до мјеста гдје ћу сјести. Између Караџића и мене остале су празне три столице. Убрзо смо одгонетнули шта је посриједи. Генерал је на вечеру довео супругу Босиљку и кћерку Ану...
* * *
Ана је била слика и прилика свог оца. Отресита и врло луцидна... Те године постала је апсолвент на медицинском факултету у Београду...
Ратко је био врло везан за своју кћерку и њена изненадна смрт, која се десила кратко вријеме послије те јахоринске вечере, „из темеља“ је уздрмала овог војсковођу.
Шта се, у ствари, десило?
Ана је са својим колегама и колегиницама била на апсолвентском путовању у Русији. По повратку у Београд почела се жалити на главобоље и проблеме с памћењем... „Прочита страницу текста из медицинске књиге, понови је скоро у потпуности и онда ми се жали како ништа није запамтила“, причао је забринути Младић својим сарадницима... Психичке проблеме у којима се, нажалост, нашла није могла дуго да трпи па је, из очевог пиштоља, пуцала у себе...
* * *
Политички сукоб између Слободана Милошевића и Радована Караџића довео је Ратка
Младића у врло деликатну позицију. Пред Караџићем се заклео, а Милошевића је, такође, сматрао својим предсједником и у многим стварима зависио од њега...
„Сва тројица сте моји предсједници. И Ви, господине Караџићу, и Ви, господине
Милошевићу и Ви, господине Ћосићу“, говорио је Ратко Младић, током своје врло жустре и антимировне дискусије, на скупштинској сједници 1993., приликом одбацивања мировног плана „Венс–Овен“...
Раскол између Милошевића и Караџића, који је слиједио послије одбацивања мировног плана, а који је ескалирао у 1994. и, нарочито, 1995. години, командант Главног штаба Војске Републике Српске није могао премостити...
Догађаји који су се, тих година, у низу дешавали тражили су од Младића управо супротно; не да премоштава раскол него да се јасно опредијели и јавно изабере страну: Милошевић или Караџић...
Имао је Младић и прилику да - оног дана када га је Караџић, из само њему знаних разлога, смијенио - преузме историјску одговорност и „лично поведе народ у правцу мира и сарадње с међународном заједницом“ (тако сам, у поводу Младићеве смјене, а одговарајући на новинарско питање „којим путем да иде Република Српска“, изјавио за београдски радио дневник). Младићево преузимање власти, у том тренутку, било би једнако пуној и, што је врло важно, отвореној сарадњи са Слободаном Милошевићем; на кога се, иначе, међународна заједница почела све више да ослања...
Међутим, Ратко Младић није имао политички потенцијал да схвати важност тренутка у коме се нашао нити да прихвати, историјским догађајима, наметнуту обавезу око преузимања пуне одговорности у своје руке. Изгледа да није био свјестан чињенице да је само он, рачунајући све Србе у Републици Српској, могао, не ризикујући притом народно комешање и бунт, да смијени Караџића и оконча рат...
С обзиром да Младић ништа од тога није урадио, за њега је најбоље било да је, након издатог наређења којим га је Караџић смијенио са мјеста команданта Главног штаба, све мирно прихватио и отишао у пензију...
Међутим, ни то, за Ратка Младића, није било изводљиво. Његови потчињени нису хтјели да чују за Караџићево наређење и скоро сви су стали иза свог ратног команданта. Стање у Главном штабу, без обзира на Караџићево наређење, значи, остало је непромијењено.
У периоду који је слиједио, умјесто да поведу војску и народ у правцу мира, генерали су наставили са довожењем оружја и муниције из Београда; још једном створили слику политичке и војне лојалности Караџићу и, убрзо, сви скупа, кренули у нове оружане сукобе с противничком страном...
Иако је муниција, у ноћним сатима, преко старог зворничког моста, стизала у Републику Српску, дневнополитичке подршке, Младићу, од Милошевића и званичне Србије није било...
Телевизија са Пала, својим емисијама и свакодневним извјештајима са ратишта,
покушавала је народу дочарати постојање јединства између „војног и политичког
руководства“, али, у стварности, анимозитети су бивали све већи, а створени јаз још дубљи...
Када се, напријед описаном, придода и врло непријатељска релација коју је генерал српске војске систематично изграђивао с војним и цивилним представницима међународне заједнице, и то скоро од самог почетка рата у Босни и Херцеговини, постаје јасно да је Ратко Младић, и својом кривицом, био поприлично незаштићен и неприпремљен за замке двојних политика и лавиринт врло замршених шпијунских игара...
У свему томе изгубио је осјећај и за вријеме у коме живи; послушао неког ко му је желио све најгоре и напао на заштићену зону Уједињених нација...
Кренуо је, тада, и као официр и као човјек у суноврат звани Сребреница, да би, како је рекао, „српском народу, уочи великог празника Петровдана 1995. вратио Сребреницу и осветио се Турцима, на овом простору“.
http://www.eastsarajevocity.com/ind...nc=view&catid=4&id=1327&limit=6&limitstart=12
pa tako i mladicu... mozda je bio mason cim se bavio zidarstvom 
