Otac je jedan dan skoro došao kući sa groblja pripit, i ništa, lepo smo se slagali kao i obično, ispričali, ručao, čak je i pohvalio jelo koje sam napravila i krenuo da odmori.
Rekla sam mu i sama da ide da odspava, nikakvih zamerki nisam iznela;
Taman pošao da odmori sa tog groblja, jednog od onih dana kad se odaje još po koja počast onome ko je umro iz bliske porodice, slede vatrometi naredbi od njegove žene koja slučajno nije moja majka, da ne može da odmara, već treba da prevuče neka drva, troje kolica, odmah i sad.
Ljudi moji, doživela sam da mi moj rođeni otac kao nikada do sad, za vreme posta, onako naprasno, želi i verbalizuje te želje naglas, da se raspadam od bolesti, da nemam nikad sreće, da nemam svoje dece nikad, da mi niko nikad ne doda čašu vode kad budem u starosti žedna;
Na svaku opasku sam uzvratila sa : "Hvala, tata!", i "Neka bude kako kažeš!", a u njegovim očima je bilo na mah iznenađenja, tako zacaklelog, na mah razočarenja, praktično užarenog, da se ne nerviram i ne nastavljam svađu.
Daleko bilo, da sam upala u vatru, mislim da bismo se na licu mesta masakrirali.
Od tad mi otac ne odgovara ni na "Dobar dan!" već danima, a živimo u istoj kući, samo na različitim spratovima.
U postu sam, i prihvatiću to ponašanje bez pogovora, ali...
Zar to tako treba da se radi?
Briga mene za kletve i to, ali...
boli da otac tako govori.
Ubi me prejaka reč!
Da je bilo do toga što ne iskačem na dugme da mu pomognem sa drvima, dovoljno je bilo da mi ćale kaže: "Dođi, pomozi mi!".
Na grozote ne mogu čestito ni da reagujem.
