Tuga....kada naidje.....

slika.png
 

Prilozi

  • 05.04.+Vuckovic.jpg
    05.04.+Vuckovic.jpg
    64,7 KB · Pregleda: 12
Ah! mali prinče, razumio sam, napokon, tvoj mali život pun sjete.
Uživanje u blagim sunčevima zalascima bilo je dugo vremena
jedina tvoja razonoda. Ovu novu pojedinost saznao sam četvrtog
dana ujutro, kada si mi rekao:

-Ja strašno volim zalaske sunca. Hajmo pogledati sunčev zalazak...
-Ali treba čekati...
-Šta treba čekati?
-Čekati da sunce počne zalaziti.

Bio si prvo silno iznenađen, a zatim si se nasmijao samom sebi. I rekao
si mi:
-Stalno mislim da sam kod kuće!
Doista. Kad je u Sjedninjenim Državama podne, čitav svijet zna
da u Francuskoj sunce zalazi. Bilo bi dovoljno načas svratiti u Francusku
i pogledati sunčev zalazak.

Na žalost, Francuska je strašno daleko. Ali na tvojoj maloj planeti bilo je
dovoljno da svoju stolicu pomakneš nekoliko koraka i promatrat ćeš
suton kad god zaželiš...

-Jednog dana vidio sam četrdeset i tri puta kako sunce zalazi!
A malo kasnije si dodao:
-Znaš... kad je čovjek tužan onda voli zalaske sunca...
-Zar si bio toliko tužan onog dana kad je sunce zalazilo četrdeset i
tri puta?

Ali mali princ nije odgovorio .........


A.de Saint-Exupery, Mali princ
63.jpg
 
"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..."

Takva je nasa dusa. Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo.

Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.

Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

(Desanka Maksimovic)
 
МУК

Наилазе дани
кад те сустижу речи тешке
као клетва или благослов
а ти их не разазнајеш

Јесењи дани кад у ћутање
као у гроб лежеш
и кад на тргу међу људима
најјасније чујеш
цвркут птица

Дани у којима је тишина
једино бреме које истина може
да по(д)несе

Тодора Шкоро
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top