Trojansko more - Panonsko more u doba antičke Troje

[Q. in perpetuum hibernum]

Па Београд носи и даље то име Илијин Град (Илијон односно Троја) односно Белумов Град па се то онда преиначило у Белград. У Виминацијуму када је пронађен натпис Баал на кованицама то је затекло многе археологе а заправо Баал је само друго име за бога Белума или Перуна (Perkwunos- грчки) или Илији.

https://en.wikipedia.org/wiki/Perkwunos

Како словенки бог Bellum (Belbog) значи на латинском "рат" а не "бело, светлост као код нас..." Турци када су освојили Београд вероватно су полазећи од латинске а не словенске речи назвали град "Dar Al-Jihad" што значи Кућа Рата а не као мађари Fehérvár односно Бела Тврђава.

Perun
Bellum
Ilija
Belbog

Viminacijum je Kostolac, a ne Begorad.

 

[Dr.Jackson]

Viminacijum je Kostolac, a ne Begorad.

Нема везе. Ради се о култу...

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Нема везе. Ради се о култу...

U Viminacijumu je postojao kult Baala i to znači da je Troja bila u Beogradu?

 

[Dr.Jackson]

U Viminacijumu je postojao kult Baala i to znači da je Troja bila u Beogradu?

Костолац се налази иначе на Дрини.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Костолац се налази иначе на Дрини.

Pa dobro ako ćemo toliko da se sprdamo hajde da otvorimo temu i o tome da je Rim bio u Bukureštu.

 

[OIlija]

Па Београд носи и даље то име Илијин Град (Илијон односно Троја) односно Белумов Град па се то онда преиначило у Белград. У Виминацијуму када је пронађен натпис Баал на кованицама то је затекло многе археологе а заправо Баал је само друго име за бога Белума или Перуна (Perkwunos- грчки) или Илији.

https://en.wikipedia.org/wiki/Perkwunos

Како словенки бог Bellum (Belbog) значи на латинском "рат" а не "бело, светлост као код нас..." Турци када су освојили Београд вероватно су полазећи од латинске а не словенске речи назвали град "Dar Al-Jihad" што значи Кућа Рата а не као мађари Fehérvár односно Бела Тврђава.

Perun
Bellum
Ilija
Belbog

Kako se u tu priču uklapaju Tribali ? Postoji li kakva logika promjene imena Trojanci u Tribale ?

 

[Dr.Jackson]

Pa dobro ako ćemo toliko da se sprdamo hajde da otvorimo temu i o tome da je Rim bio u Bukureštu.

Ти схваташ да сам рекао то саркастично како би изнео поенту да оба града леже на Дунаву и да се налазе близу кад се речним током?

 

[Dr.Jackson]

Kako se u tu priču uklapaju Tribali ? Postoji li kakva logika promjene imena Trojanci u Tribale ?

Тројанци су ти као кад би рекао сада Београђани.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Ти схваташ да сам рекао то саркастично како би изнео поенту да оба града леже на Дунаву и да се налазе близу кад се речним током?

То схватио јесам, мада какве везе има са Тројом нисам.

 

[OIlija]

1. 3. ZLATNORUNA ARGONAUTIKA

Ovaj dio putanje Argonauta djeluje prepoznatljivo u danas predstavljenoj povjesti tog djela obale Mramornog mora. Frigija i Mizija u Apolonijevo vrijeme su se tu negdje nalazile . Na raznim kartama koje prikazuju stanje u vrijeme Antike su njihove lokacije različito prikazivane .

Ali pravi problem nije gdje su se Frigija i Mizija tu nalazile , već što se u vrijeme u kom se dešava avantura Argonauta nisu uopšte tu nalazile .

Rješavajući šire okruženje Troje i teritorije Trojanskih saveznika pronašao sam i lokacije drevnih Frigije i Mizije na Balkanu !

Pisanu potvrdu sam pronašao u Herodotovoj Istoriji u opisu Darijeve vojske .

73) Фрижани су имали опрему врло сличну пафлагонској, и они су се врло мало разликовали.

Фрижанима је, по причању Македонаца, у време док су становали у Европи и били суседи

Македонаца, било име Бриги, а кад су се преселили у Азију, променили су истовремено и завичај

и име и назвали су се Фрижани. Арменци су били наоружани исто као и Фрижани, јер су они

потомци Фрижана. Оба ова народа предводио је Артохмо, који је био ожењен Даријевом ћерком. Herodot - Istorija .

75) Трачани су ишли у рат са лисичјим кожама на глави и са кошуљом око тела, изнад

које су

имали пребачене шарене огртаче, а на ногама и око листова чизме од јеленске коже. Поред тога

имали су копља за бацање, лаке штитове од плетера и кратке мачеве. Ови су, кад су прешли у

Азију, добили име Битињани, а раније су се, како сами причају, звали Стримоњани, јер су

становали на Стримону. Кажу да су их из њиховог старог завичаја протерали Теукри и Мизијци.

Трачанима из Азије командовао је Артабанов син Басак. Herodot - Istorija .

Herodot te seobe smješta u vrijeme vladavine Kreza i Gordiona . Strabon to potvrđuje u njegovoj Geografiji i proširuje spisak preselitih naroda :

Сада Грци сматрају да су Гети били Трачани; и да су Гети живели на обе стране Истра (Дунава), исто као и Мизи (миши) који су такође били Трачани и индентични са народом који се данас зове Мези (Моеси); Од ових Миза (миши) су настали (раширили се) Миши који сада живе између Лидијаца, Фригијаца и Тројанаца. А Фригијци су у ствари Бригијци (Бриги) трачко племе као што су и Мигдонци, Бебрици, Медобитињани, Битињани, Тхинианс и ја мислим такође Маријандини. Ови народи су потпуно напустили Европу (Стару Европу која се налазила на Балкану) али Мизи су остали и тамо. Чини ми се да је Посејдоније у праву у својој претпоставци да Хомер означава (одређује) Мизе у Европи (мислим на оне у Тракији) када каже "Уназад окреће своје сјајне очи и погледа у даљину ка земљи узгајивача коња Тракији и Мизима - борцима из близа ". Засигурно ако би неко помислио да је Хомер мислио на Мизе у Азији (Малој Азији) исказ се не би подударао. Заиста, када Зевс окреће поглед од Тројанаца ка земљи Трачана, то би било дело човека који је помешао континенте и не разуме израз песника да повеже Тракију са земљом Азијских Миза који нису "далеко" Али имају заједничке границе са Троадом и које су постављене иза ње и са обе стране, и одвојене су од Тракије широким Хелеспонтом; Када је Хомер рекао "погледао уназад" мислио је на "задњи", и он који окреће свој поглед од Тројанаца ка народу који је или задњи од Тројанаца или на њиховим боковима, заиста окреће свој поглед далеко, Али никако "последњима". Поново у прилог овој фрази иде сведочење песника који повезује Мизе са Хипемолгима, Галактофагима и Абиима који су заиста каравански Скити и Сармати. И до дана данашњег ова племена као и племена Бастарна живе измешани са Трачанима (више са онима даље од Дунава, али такође и са онима у самој Тракији близу Дунава). Са њима заједно живе измешана и Келтска племена Боји, Скордисци, Таурисци. Свакако Скордисци се по некима зову "Сцордистае" а Таурисци се такође зову Лигурисци И Тауристае.

Da nisam jedini koji je to shvatio saznao sam iz objave Sanjina Mulaomerovića :

Ko su bili PHRYGI/FRIGI i zašto se njihovoj ulozi u trojanskom ratu mora posvetiti posebna pažnja?

Iz Ilijade znamo da su bili jedno od tri glavna trojanska plemena, branitelji kule Priamove. Ako ćemo tražiti pravu Troju onda definitivno moramo ići tragovima ovog plemena...

Srećom, mi danas imamo mnoštvo antičkih zapisa o njima. Isti se drastično razlikuju od današnjih bajki o njihovom maloazijskom porijeklu pa bacimo oko i na njih...

Herodot (484 - 425 p.n.e) kaže da u Malu Aziju dolaze tek u osmom vijeku p.n.e., i to sa Balkana gdje su se zvali BRIGI. Interesantno je i da se značenje ovog imena može prevesti samo sa naše ikavice. Brig - brijeg - brdo, što opet odgovara najčešćem opisu Ilira - brđani, gorani.

Tražiti njihovo porijeklo u današnjoj Turskoj je suludo, što je dokazao i Ekrem Akurgal (1911 - 2002), turski specijalista za drevne kulture Anatolije. On je bio jasan da se njihovo prisustvo u Turskoj arheološki može potvrditi tek za osmi vijek p.n.e., što će reći oko 500 godina POSLIJE slavnog trojanskog rata, te još dodaje kako njihovi najraniji artefakti neodoljivo podsjećaju na artefakte sa naših prostora iz kasnog bronzanog doba. Dakle, imamo i arheološke dokaze da je Herodot bio u pravu! Samim tim se Troja ima tražiti na Balkanu a ne u Turskoj.

Ali nisu Herodot i Akurgal jedini koji to tvrde...

Herodotov istovremenik i kolega historičar Xanthus kaže ''Frigi su došli u Malu Aziju nekad poslije trojanskog rata.''

Arrian (92 - 175), još jedan grčki historičar, piše da su Frigi u Malu Aziju došli kao izbjeglice, nakon što su ih iz djedovine protjerali Cimmeri/Čimeri. Da, isti oni Čimeri o kojima sam pisao u jednom od prethodnih postova.

I naš Ilir Sveti Jeronim (347 - 420) je zabilježio da je u NOVOJ DOMOVINI prvi brigijski kralj bio Midas, koji je vladao od 696. do 742. godine p.n.e., kao i da je njegov otac Gordias bio Makedonac iz trojanske kraljevske obitelji.

Postoje i zapisi o gradnji brojnih replika Ilija odnosno Troje. I Brigi su najvjerovatnije izgradili jednu takvu u svojoj novoj domovini, koju će kasnije posjetiti i Aleksandar Makedonski prilikom pohoda na Aziju. Da je bio Grk, kao što nam se danas podvaljuje, pa valjda bi posjetio dvore kralja Agamemnona a ne repliku dvora trojanskog kralja Prijama. Mislim da je tako i nastala zabluda o maloazijskoj Troji. Ta lokacija bi možda ostala totalno nepoznata da je nije posjetio i na mapu stavio Aleksandar Makedonski, najslavniji čovjek tog doba. Tu je nekad davno stajala samo replika slavne kule, dok je prava kula bila kod nas u Iliriji, kao što nam i Ivan Gundulić prije nekih 400 godina reče:

''Pri moru uprav srpskih strana,

u pržinah pusta žala

leži Troja ukopana,

od grčkoga ognja pala;

slavna Troja, ka je svime

njegda Istokom gospodila,

a sad ino nije neg ime

nakon sebe ostavila.

Gdi su miri, gdi su dvori?

Nije zlamenja od ničesa:

što ognju osta, vrijeme obori

i pohara i poplesa...''

 

[OIlija]

Imah priliku da saznam da su i ostaci ratnika pronađeni sa brodom. Očuvanost kopče sa kaiša je impresivna, očekujmo svaki čas objavu u medijima.

ArcheoSerbia Yes, because it was found on the former riverbed, and it was covered with layers of sand and mud. Inside the ship are found Roman coins, oil lamps and other objects, and construction is very similar if not identical to other known Roman ships

Šta li će još izmisliti za opravdanje što nema rezultata datiranja lađe ?

 

[Mrkalj]

ArcheoSerbia Yes, because it was found on the former riverbed, and it was covered with layers of sand and mud. Inside the ship are found Roman coins, oil lamps and other objects, and construction is very similar if not identical to other known Roman ships

Šta li će još izmisliti za opravdanje što nema rezultata datiranja lađe ?

Ljudi ne shvataju da su svi istorijski falsifikati privremeni... ili shvataju, važno da raste broj turista na Vimivašaru...

Da li je negde nađen (rimski) brod tako specifične građe? On izgleda kao da je šiven gvozdenim klinovima?

 

[Mrkalj]

Trojanski* brod iz Drmna (kraj Kostolca):

Tipičan rimski brod:

Niđe veze.

__________
* Да је у питању тројански брод знамо по копчи тројанског ратника који је у њему пронађен.

 

[banebeograd]

Trojanski* brod iz Drmna (kraj Kostolca):

Niđe veze.

* Да је у питању тројански брод знамо по копчи тројанског ратника који је у њему пронађен.

jedino sto nema "nidje veze" je ova flotila sa lipovackom sumom

 

[OIlija]

1. 4. ZLATNORUNA ARGONAUTIKA

Sanjin ne samo da zna za Herodotove tvrdnje već od njega saznadoh za potvrde tih tvrdnji od strane Turskog arheologa Ekrema Akurgala .

To što Herodot opisuje preseljenje Frigijaca, Tračana i Mišana sa Balkana u vreme vladavine Kreza i Gordiona nije nužno dokazivalo da se i ranije djelovi tih naroda nisu mogli nalaziti na prostorima današnje Male Azije . Zato su me zanimali nalazi tog Turskog arheologa za kojeg saznadoh . Zamolio sam prijatelja Darija da mi pokuša pronaći neki Akurgalov rad i ubrzo dobih odgovor :

Ilija me zamolio da postavim zaključke poznatog turskog arheologa, Ekrema Akurgala, u vezi pojave Frigijaca na prostoru Anadolije, što je pak u vezi sa mogućim "Deukalionovim potopom". Pošto nije jednostavno dobiti originalne naučne radove ovog naučnika, poslužili smo se posrednim izvorom, knjigom E. J. Sweeney-a, "Gods, Heroes and Tyrants: Greek Chronology in Chaos". U njoj Sweeney citira Akurgalove zaključke, tj. da je veći deo Anadolije između 1200. i 750. pre Hrista u "potpunom mraku" za nas danas, te da je kulturno nasleđe iz tog vremena za nas u celosti izgubljeno. Smatra da se radi o mogućim vojnim osvajanjima koja su prekinula kulturni razvoj tog regiona u posmatranom vremenu. Sve što je pronađeno na tom tlu ne može biti datirano pre osmog veka Stare ere, pa tako ni frigijsko nasleđe. Odnosno, ne samo frigijsko - nego ničije. U tih 450 godina rano gvozdeno doba na tom prostoru sasvim je obavijeno tamom.

Gods, Heroes and Tyrants

Greece, this “darkness” did not represent a period of impoverishment or even barbarism, but one of complete and total depopulation: a span of over four centuries when it seemed no human beings at all had existed in the region we now call Turkey. This strange anomaly was first noted at Troy, a settlement which was found to be “… barren of deposits which might be referred to the period c. 1100–700 BC. Not one shred of proto-geometric pottery is known to have been found at Troy — not by Schliemann, or by Dörpfeld, or by Blegen himself. We are now in effect asking what happened at Troy during the Dark Ages of Greece, from the [beginning of] the 11th to the [end of the] 8th century BC: and this is the answer that we must accept — that there is nothing at Troy to fill the huge lacuna. For 2000 years men had left traces of their living there; some chapters of the story were brief and obscure, but there was never yet a chapter left wholly blank. Now at last there is silence, profound and obscure for 400 years.”1 This observation of Denys Page, Professor of Greek at the University of Cambridge, is expressive of the writer’s amazement. Yet had he looked further afield he would have found much more to disturb him: For as the years went by and scholars turned their attention to sites in the interior of Anatolia, they encountered the same phenomenon. Thus, by 1961, Ekrem Akurgal, Turkey’s senior archaeologist, could write that, “Today, despite all industrious archaeological exploration of the last decades, the period from 1200 to 750 for most parts of the Anatolian region lies still in complete darkness. The old nations of Asia Minor, like the Lycians and Carians, the names of which are mentioned in the documents of the second half of the second millennium, are archaeologically, i.e., with their material heritage, first noticeable about 700 or later.… Hence the cultural remains of the time between 1200 and 750 in central Anatolia, especially on the plateau, seem to be quite irretrievably lost for us.”2 The cause of the interruption in the flow of history about 1200 BC is assumed to lie in some military conquest. But who could have been responsible? Certainly not the Phrygians, for they did not enter the region until circa 750 BC. Even on the Greek mainland, the attempt to explain the Dark Age as a consequence of the invasion of the supposedly barbarian Dorians had to be abandoned.3 So it was in Anatolia. According to Akurgal, the effort to close 1 D. Page, “The Historical Sack of Troy,” Antiquity, Vol. XXXIII (1959) p. 31 2 E. Akurgal, Die Kunst Anatoliens von Homer bis Alexander (Berlin, 1961) pp. 5-7 3 According to Carpenter, “The Dorians had nothing whatever to do with the collapse of Mycenaean civilization, since they did not enter the Peloponnese until long after the collapse had already taken place.” Discontinuity in Greek Civilization,

the hiatus by appealing to the relics of Phrygian art “cannot be harmonized with the results of archaeological study. None of the Phrygian finds and none of the oriental ones found with them can be dated earlier than the eighth century.” And, “Such results compel us to exclude from the study of Asia Minor between 1200 and 750 any Phrygian presence and heritage.” If the Phrygians left no trace during this period, what then of other peoples? “It is startling,” writes Akurgal, “that until now in Central Anatolia not only no Phrygian, but altogether no cultural remains of any people, came to light that could be dated in time between 1200 and 750.” Nothing, it seems, was left by any occupants, not even primitive huts or hovels. Nor did regions on the borders of Anatolia provide anything to fill the gap. Here too the darkness is complete: “In the south of the peninsula, in Mersin, Tarsus and Karatepe, in recent years important archaeological work was done … here, too, the early Iron Age, i.e., the period between 1200 and 750 is enwrapped in darkness.”1 We should remind ourselves that this supposed depopulation of a large section of the earth’s surface for a period of almost five centuries is not confirmed by any excavated evidence of catastrophic destruction, such as by fire, earthquake, or flood. On the contrary, there is evidence of cultural continuity between the abandoned settlements of 1200 BC and the reoccupied ones of 750 BC. The “depopulation” theory would never have arisen, never even have been thought of, had the chronology of Egypt not been applied to these lands. When however the occurrence of scarabs and other artifacts of the Eighteenth Dynasty were found in association with remains which had otherwise been placed in the eighth century BC, it was necessary to relocate these into the fourteenth or thirteenth centuries and thus create a chasm which separated them from their true location: a chasm which had no archaeology or remains of any kind to bridge it.

Богови, хероји и тирани

У Грчкој, овај „мрак“ није представљао период осиромашења или чак варварства, већ једну потпуну и потпуну депопулацију: распон од преко четири века када се чинило да уопште не постоје људска бића у региону који данас зовемо Турска. Ова необична аномалија први је пут примећена у Троји, насељу за које је откривено да је „… нечистоћа лежишта која се могу односити на период ц. 1100–700 пне. Није познато ни једну трунку прото-геометријског керамике која је пронађена у Троји - ни Сцхлиеманн, ни Дорпфелд, ни сам Блеген. Сада се заправо питамо шта се догодило у Троји током Грчког века Грчке, од почетка почетка 11. до краја 8. века пре нове ере: и то је одговор који морамо прихватити - да нема ништа у Троји да испуни огромну празнину. Већ 2000 година мушкарци су оставили трагове свог живота тамо; нека поглавља приче била су кратка и нејасна, али никада није остало ниједно поглавље у потпуности празно. Сада напокон влада тишина, дубока и нејасна током 400 година. "1 Ово запажање Дениса Пагеа, професора грчког језика на Универзитету у Цамбридгеу, изражава изненађење писца. Ипак, да је погледао даље, нашао би много више што га узнемирава: Јер како су године пролазиле и научници скренули пажњу на налазишта у унутрашњости Анатолије, наишли су на исту појаву. Тако је до 1961. године Екрем Акургал, старији турски археолог, могао да напише: „Данас, упркос марљивим археолошким истраживањима последњих деценија, период од 1200 до 750 за већину делова Анатолског региона још увек лежи у потпуној тами. Стари народи Мале Азије, попут Ликијаца и Карићана, чија се имена спомињу у документима друге половине другог миленијума, археолошки су, тј. С њиховим материјалним наслеђем, прво приметним око 700 или касније ... Отуда изгледа да су културни остаци времена између 1200. и 750. у централној Анатолији, посебно на висоравни, прилично неповратно изгубљени. "2 Претпоставља се да је узрок прекида у току историје око 1200. године пре нове ере у некој војсци освајање Али ко је могао бити одговоран? Свакако да нису Фригијци, јер они нису ушли у регион све до око 750. године пре нове ере. Чак и на грчком копну, покушај да се објасни Мрачно доба као последица инвазије наводно варварских Дориана морао је напустити.3 Тако је било и у Анатолији. Према Акургалу, напор да се затвори 1 Д. Паге, „Историјска врећа Троје“, Антикуе, Вол. КСКСКСИИИ (1959) стр. 31 2 Е. Акургал, Дие Кунст Анатолиенс вон Хомер бис Алекандер (Берлин, 1961.), стр. 5-7 3 Према Царпентеру, „Доријанци нису имали никакве везе са пропадањем микенске цивилизације, јер нису ушли на Пелопонез све док није дошло до урушавања. " Прекид у грчкој цивилизацији,

хиатус привлачењем моштима фригијске уметности „не може се ускладити са резултатима археолошке студије. Ниједан од Фригијских налаза и ниједан од оријенталних нађених код њих не могу датирати раније од осмог века. " И „Такви резултати нас присиљавају да из проучавања Мале Азије између 1200. и 750. изузмемо било које фригијско присуство и наслеђе.“ Ако Фригијци нису оставили трага током овог периода, шта онда са другим народима? „Запањујуће је,“ пише Акургал, „да до сада у Централној Анатолији нису постојали само Фригијци, него уопште ни културни остаци било ког народа, који би се могли датирати у време између 1200. и 750.“ Чини се да ништа није оставило ниједан путник, чак ни примитивне колибе или дупље. Ни региони на границама Анатолије нису пружили ништа да попуни јаз. И овде је тама потпуна: „На југу полуострва, у Мерсину, Тарсусу и Каратепеу, последњих година су обављена важна археолошка дела ... И овде је рањено гвоздено доба, тј. Раздобље између 1200. и 750. у тами. "1 Треба да подсетимо да ова претпостављена депопулација великог дела земљине површине током периода од скоро пет векова не потврђује ниједан ископан доказ катастрофалног уништења, као што је пожар, земљотрес или поплава. Супротно томе, постоје докази о културном континуитету између напуштених насеља 1200. године пре нове ере и поново окупираних насеља 750. године пре нове ере. Теорија о „депопулацији“ никада не би настала, о којој се никада није размишљало, да се хронологија Египта није примењивала на ове земље. Међутим, када су појаве скараба и других артефаката из КСВИИИ века династије повезани са остацима који су иначе постављени у осмом веку пре нове ере, било је потребно да се они преселе у четрнаести или тринаести век и на тај начин створи препу који их је раздвојио са њихове праве локације: провалија која није имала археологију или било какве остатке да их премости.

Ekrem Akurgal , vrhunski arheolog svjetski poznat i priznat , nakon cjeloživotnog arheološkog istraživanja prostora Anadolije - Male Azije svoje zaključke je iznio u knjizi , a to citira Sveeni :



Kao što vidimo arheologija potvrđuje Herodotove informacije o preseljenju Balkanskih naroda i to u vrijeme koje on navodi , oko 750 godine stare ere .Posebno je vrjedan nalaz Akurgala da su to prvi tragovi prisustva pripadnika selitih naroda sa Balkana .

Mizija i Mišani - Mizijci su se u vrijeme posjete Argonauta nalazili u svojoj vjekovnoj postojbini , tamo gdje se i danas pod tim imenom nalaze , a to je u Bugarskom Podunavlju .

Sad kad to znamo postavlja se pitanje da li je to znao i Apolonije iz čitanja raznih djela o putovanju Argonauta i opjevao tu Miziju na Balkanu ili je opjevao neki prostor u Maloj Aziji ? To ćemo saznati u slijedećoj emisiji o nastavku putanje Argonauta !

Tim pitanjem završavamo obradu prve knjige Argonautike

 

[OIlija]

2. 1. ZLATNORUNA ARGONAUTIKA

Kao što vidimo arheologija potvrđuje Herodotove informacije o preseljenju Balkanskih naroda i to u vrijeme koje on navodi , oko 750 godine stare ere .Posebno je vrjedan nalaz Akurgala da su to prvi tragovi prisustva pripadnika selitih naroda sa Balkana .

Mizija i Mišani - Mizijci su se u vrijeme posjete Argonauta jedino nalazili u svojoj vjekovnoj postojbini , tamo gdje se i danas pod tim imenom nalaze , a to je u Bugarskom Podunavlju .

Sad kad to znamo postavlja se pitanje da li je to znao i Apolonije iz čitanja raznih djela o putovanju Argonauta i opjevao tu Miziju na Balkanu ili je opjevao neki prostor u Maloj Aziji ?

Kako smo vidjeli putovanje počinje iz Jolka - sa Peloponeza i odvija se na istok Egejskim morem . Detaljno je opisano zadržavanje na otoku Lemnosu , a usput spomenuto zadržavanje na otoku Atlantove kćeri Elektre - Samotraci . Tu smo vidjeli jedino pominjanje Crnog mora koji se odnosio na dio Egejskog mora od Samotrake do Dardanela . Zatim prolaze pokraj Herzonesa i Rta Ritiona što prepoznajemo kao današnje Dardanele , pa kroz Helespont pokraj Idskih krajeva i Dardanije , pokraj gradova Abidosa , Perkote , Abarnisa Pitije . Ali ni jednom rječju Apolonije ne spominje Troju . Zatim opisuje plovidbu kroz Propontidu današnje Mramorno more . Tu Argonauti stižu do Frigijskog kopna i otoka Medvjeđa gora naspram Esopovog ušća , a zatim pristaju u zemlju Mišana .

Taj dio puta djeluje poprilično prepoznatljiv po danas poznatim istoriografskim podatcima . Možda su oni zaista bili takvi i u vreme kada je Apolonije pisao Argonautiku .

Baš tu nastaje problem jer smo vidjeli da istoričari navode da Frigijci , Tračani , Miši i drugi njima susjedni narodi u vrijeme putovanja Argonauta žive isključivo na vjekovnim ognjištima na Balkanu . Sve to su potvrdili nalazi Turskog arheologa Ekrema Akurgala . To je otvorilo pitanje koju Miziju Apolonije opisuje , onu pravu u Bugarskom Podunavlju ili onu Mizijsku koloniju u Maloj Aziji ?

Baš tu u Miziji Apolonije ostavlja Herkula i Polifema i pravi drugo značajno odstupanje od drugih izvora o putovanju Argonauta . Po ostalim izvorima Herkul je sa Argonautima stigao do Kolhide i usput imo značajnu ulogu u dešavanjima kod posjete Argonauta Troji , što je jako dobro opisao Diodorus u svojoj Istoriji .

 

[OIlija]

2. 2. Nakon napuštanja zemlje Mišana , ploveći dan i noć , Argonauti pristaju u zemlju Bebrika . Apolonije tu opisuje borbu između Bebričkog kralja Amika i Polideuka u kojoj je Amik smrtno stradao. Kao posljedica toga , navodi se da su , Bebricima odma sutradan opustošena polja i sela od susjednih im Likijaca i Marijandinaca jer su se vazda sporili oko željezonosne zemlje .


Napustivši poražene Bebrikijce Argonauti uplovljavaju u vrtložni Bospor . Tu na ulazu u Bospor Apolonije opisuje čudovišni val kao lebdeća gora s kojim su se suočili Argonauti . Slijedećeg dana ploveći kroz Bospor Argonauti pristaju na Tinijsku obalu gdje pronalaze slijepog proroka Finija .


Ali kada je sunce obasjalo rosne brežuljke


S obzorja podižuć se i budeć pastire ovaca, 165


Tada odriješiše već u podnožju lovora užad


I ukrcaše plijen koliko ga trebaše ponijet


Te se uz puhanje vjetra na vrtložni usmjere Bospor.


Ondje se sprijeda, pred lađom na vrletnu nalik planinu


Podiže val iz dubine k’o da će se obrušit na nju, 170


Stalno se podižući nad oblake. Mog’o bi reći


Zloj da nećeš sudbini umaći, jer baš po sredini


Lađe prijeteći visi k’o oblak. Ali se ipak


Slegne, ukoliko tad kormilara sposobna ima.


Stoga zahvaljujući vještini Tifija i ti 175


Sigurno, mada u strahu, putovahu.


Sljedećeg danaTinijskoj zemlji nasuprot privezaše konope svoje.


Ondje Agenorov sin na obali imaše kuću


Finej koj’ najgora zla med ljudima svima pretrpje


Zbog svog proročkog dara što njemu ga udijeli nekoć 180


Letin sin. Al se nije ni toliko žac’o da svetu


Mis’o i samoga Zeusa prenese ljudima vjerno,


Iz tog je razloga njemu dugotrajnu poslao starost


Slatko mu oduzev svjetlo iz očiju. Nije mu dao


Bezbrojnim jelima se veseliti što su mu uvijek. 185


Pitajuć za proročanstva, donosili susjedi kući,


Nego kroz oblake se odjednom sjurivši blizu,


Harpije kljunovima iz usta su njemu i ruku


Hranu grabile stalno.I kadšto je njemu ni trunka


Ne osta, kadšto pak malo, da može preživjet u tuzi. 190


Sve dovde je izgledalo da Apolonije opisuje prostore u Maloj Aziji kao i Bospor - danas nam poznati moreuz Bosfor . Ali baš opis tog Bospora donosi razrešenje onog pitanja , kuda to Apolonije sprovodi Argonaute .


Pošto su Borejevi sinovi rješili Amika stalne patnje - Harpija , zauzvrat im opisuje šta ih čeka u nastavku plovidbe .


-Kada već otiđete od mene, tad najprije ćete


Crne hridine dvije u morskom vidjet tjesnacu.


Velim da nitko im nije umaknuo, prošao kroz njih.


Naime, nemaju dolje za potporanj korijene svoje, 320


Nego se srastaju često u jednu stojeć nasuprot.


Silna ih morska voda odozgo zapljuskuje kipteć,


Tako da zaglušno ukrug odjekuje obala kršna.


Stoga slušajte sada, uvažite savjete moje,


Ako li pametno zbilja i blažene bogove štujuć 325


Plovite, ako tek tako, po svojoj glavi i ludo


Ne srljate u propast prepustiv se mladosti svojoj.


Velim vam, pustite prvo za pokus, za povoljan predznak,


Ispred lađe daleko golubicu. Ako kroz one


Hridine do u Pont nepovrijeđena preleti, 330


Nemojte više ni sami odgađati zadugo put svoj,


Nego stisnuvši dobro u svojim rukama vesla,


Morski sijecite tjesnac, jer spas vam neće toliko


Biti u molitvama koliko u jakosti ruku.


Tu vidimo izuzetno vrijedan dio Apolonijeve Argonautike - opis Sudarajućih stena koji je dodatno detaljno opisan u samom prolasku Argonauta kroz njih :


-Kada pak stigoše već u tjesnac, krivudavi prolaz,


S jedne i druge strane krševitim hridima zaprt, 550


Lađu je pak odozdo u plovu vrtložna struja


Pljuskala te su se naprijed u velikom kretali strahu.


Pa im je tutnjava već od tučenih hridina snažno


Udarala u uši i ječali grebeni šumni,


-U tom se podiže času, golubicu držeć u ruci, 555


Eufem da stupi na pramac, a drugi na zapovijed tada


Tifija, Hagniju sina, zaveslaše kako im reče


Eda bi potom kroz stijene progurali lađu, u svoju


Uzdajući se snagu. Kad zadnji oploviše zavoj.


Odmah vidješe stijene -otvarale su se uto. 560


Ostadoše bez daha. I Eufem golubicu pusti


Da se na krilima vine. A glavu svi ujedanput


Digoše gledajuć u nju. I ona kroz hridi proletje.


Jedna se vraćajuć drugoj, u istom trenutku se obje


Hridine sudariše uz tutnjavu. Silna se slana 565


Voda uskipjevši diže k’o oblak. More zahuči


Stravično. Okolo svud zagrmje golemi eter.


Šuplje pak špilje unutra zatutnješe kako se more


Podno klisura kršnih uspljuskalo. Poviše ruba


Bijelu je pjenu val izbacivao šumeć visoko. 570


Lađu je tlačila struja odasvud, a perje na vrhu


Repa golubici hridi odsijekoše.


Šta ovo Apolonije opisuje u tom Bosporu ? : - Uski otvor vjetrovitog tjesnaca , sačinjen tjesno od hrapavih litica sa obje strane , a morem stučene hridine odjekivahu od rike valova , ! - plovku kroz klisurinu prognati ! - kako se more podno klisura kršnih uspljuskalo.


Kako ovaj opis može odgovarati današnjem Bosforu ?

Sl. 14. Bosforski moreuz

Sl. 15. Lokacija tri mosta preko Bosfora

Sl. 16. Most na Bosforu

Sl. 17. Reljef oko Bosfora između mostova

Sl. 18. Novi most na Bosforu na izlazu prema Crnom moru


Kada pogledamo fotografije današnjeg reljefa Bosforskog moreuza vidimo sasvim drugačiju sliku . Ne sliči ni malo na klisuru , a kamo li na klisurinu hrapavih litica stješnjenih sa obje strane

 

[Mrkalj]

 

[Mrkalj]

 

[OIlija]

U ovom starijem filmu je odlično prikazana KLSURINA HRAPAVIH LITICA , a u novijoj verziji je mnogo bolje prikazana PLEGADA ( PREGRADA )- SUDARAJUĆE STENE

Ono što nema prikazano ni u jednoj verziji je talas visok ko planina koji se sručuje prema Argu nakon otvaranja Plegade , a zatim ogroman povratni talas iz suprotnog smjera koji pronosi lađu kroz Plegadu !

 

[OIlija]

Rumunski istoričar starije generacije , Nikolae Densusianu zabeležio je verovanje rasprostranjeno u Banatu da je Herkul razdvojio stenje kod mesta Baba Kaj u današnjem dunavskom tesnacu na Đerdapu . Tako su vode VELIKOG MORA oticale kroz Gvozdena vrata .

Citat iz Atlantida u Srbiji Ranko Jakovljević , str. 12.

http://tkmagazin.rs/ovo-prica-najpoznatijoj-djerdapskoj-steni/

 

[OIlija]

2. 3. Strabon , koji je živio 200 godina poslije Apolonija , u svojoj Geografiji izraz Bospor koristi kao opšti pojam za moreuze . U svim slučajevima ispred dodaje rječ za odrednicu lokacije . Tako opisuje bar 3 različita Bospora :


-The Cimmerians once possessed great power in the Bosporus, and this is why it was named Cimmerian Bosporus.


11. 2. 5, Кимеријанци су некада имали велику моћ на Боспору, и због тога је добила име Циммериан Боспорус.


-the Thracian Bosporus, was in earlier times called the Mysian Bosporus


12. 4. 8. Трачки Боспор, се у ранијим временима називао Мизијанским Боспором


Znači ni Apolonije nije nužno opisivao Bosfor opisujući Bospor ! Da je opisivao Miziju u Maloj Aziji logično bi opisao i prolazak Argonauta kroz Bosfor . Pošto današnji Bosfor nikako ne odgovara opisu Bospora , da vidimo kakvi su izgledi da je Apolonije ipak opisivao Miziju u Bugarskom Podunavlju , gdje je jedino postojala u vrijeme koje Argonautika obuhvaća .


Mizija se onda , kao i danas , prostirala južno od obale Dunava , na zapad do rjeke Iskar , na jugu se graničila sa Brigijom na visovima Stare Planine - Balkana - Helma . Jedino je istočna granica pomerana kroz vreme u odnosu na današnju Dobrudžu - čiji stanovnici se i dana nazivaju Kapancima ( što nam ukazuje gdje je mogla biti drevna Kapadokija ) .Za razliku od stalne lokacije Balkanske Mizije , Mizija u Maloj Aziji se na raznim kartama različito locira .Danas se teritorija zapadno od Iskra naziva Vidinska oblast , a Vidin se nekada zvao Bidin , što jako potsjeća na Bitinjane . Današnji Vidin se nalazi blizo ulazu u Đerdapski kanjon , a on u potpunosti odgovara opisu Bospora u Apolonijevoj Argonautici . Čak se i danas najčešće naziva Đerdapskom klisurom . Izgledom je prava klisurina hrapavih litica - hridina sa obje strane .


Posebno dobru potvrdu lokacije prave Mizije , i to Telefove , imamo u Jordanesovoj knjizi Gotika :


[Sidenote: REIGN OF TELEFUS AND EURYPYLUS]





IX But say not "Why does a story which deals with 58 the men of the Goths have so much to say of their women?" Hear, then, the tale of the famous and glorious valor of the men. Now Dio, the historian and diligent investigator of ancient times, who gave to his work the title "Getica" (and the Getae we have proved in a previous passage to be Goths, on the testimony of Orosius Paulus)—this Dio, I say, makes mention of a later king of theirs named Telefus. Let no one say that this name is quite foreign to the Gothic tongue, and let no one who is ignorant cavil at the fact that the tribes of men make use of many names, even as the Romans borrow from the Macedonians, the Greeks from the Romans, the Sarmatians from the Germans, and the Goths frequently from the Huns. This Telefus, then, a son of Hercules by Auge, and the husband of a sister of Priam, was of towering stature and terrible strength. He matched his father's valor by virtues of his own and also recalled the traits of Hercules by his likeness in appearance. Our ancestors called his kingdom Moesia. This province has on the east the mouths of the Danube, on the south Macedonia, on the west Histria and on the north the Danube. Now this king we have mentioned carried on wars with the Greeks, and in their course he slew in battle Thesander, the leader of Greece. But while he was making a hostile attack upon Ajax and was pursuing Ulysses, his horse became entangled in some vines and fell. He himself was thrown and wounded in the thigh by a javelin of Achilles, so that for a long time he could not be healed. Yet, despite his wound, he drove the Greeks from his land. Now when Telefus died, his son Eurypylus succeeded to the throne, being a son of the sister of Priam, king of the Phrygians. For love of Cassandra he sought to take part in the Trojan war, that he might come to the help of her parents and his own father-in-law; but soon after his arrival he was killed.


Сиденоте: ПОВРАТАК ТЕЛЕФУСА И ЕУРИПИЛА]





ИКС Али немојте рећи: "Зашто прича која говори о 58 мушкараца Гота толико говори о њиховим женама?" Чујте, дакле, причу о чувеној и славној храбрости људи. Дио, историчар и марљиви истражитељ древних времена, који је свом делу дао назив „Гетица“ (а Гети, што смо доказали у претходном пасусу да су Готи, по сведочењу Оросија Павла) - то је Дио, кажем , помиње касније свог краља по имену Телефус. Нека нико не каже да је ово име прилично страно готском језику, и нека нико не зна што говори да племена људи користе многа имена, као што их Римљани позајмљују од Македонаца, а Грци од Римљани, Сармати од Немаца, а Готи често од Хуна. Овај Телефус, тада Херкулов син, Ауге, и муж сестре Приама, био је изванредног стаса и страшне снаге. Успоредио је храброст свог оца по својим врлинама, а подсетио је и на Херкулове црте по личности. Наши преци су његово краљевство звали Моесиа. Ова провинција има на истоку ушћа Дунава, на југу Македоније, западна Истрију и на северу Дунав. Сада је овај краљ кога смо поменули водио ратове са Грцима, и током њиховог погибије убио се у Тезандеру, вођи Грчке. Али док је вршио непријатељски напад на Ајака и прогонио Улиссес-а, његов коњ се заплео у неке лозе и пао. Ахилово копље је бачено и ранило га у бедро, тако да дуго времена није могао да оздрави. Ипак, упркос рани, отјерао је Грке са своје земље. Сада када је Телефус умро, његов син Еурипилус наслиједио је трон, а био је син сестре Приама, краља Фригијанаца. Из љубави према Касандри хтео је да учествује у Тројанском рату, да би могао да помогне њеним родитељима и сопственом свекрви; али убрзо по његовом доласку убијен је

Sl. 19. Đerdapska klisura

Sl. 20. Đerdapska klisura – klisurina strmih litica

Sl. 21. Đerdapska klisura – klisurina strmih litica puna velikih krivina

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Rumunski istoričar starije generacije , Nikolae Densusianu zabeležio je verovanje rasprostranjeno u Banatu da je Herkul razdvojio stenje kod mesta Baba Kaj u današnjem dunavskom tesnacu na Đerdapu . Tako su vode VELIKOG MORA oticale kroz Gvozdena vrata .

Citat iz Atlantida u Srbiji Ranko Jakovljević , str. 12.

http://tkmagazin.rs/ovo-prica-najpoznatijoj-djerdapskoj-steni/

Rumunski Miloš S. Milojević.

 

[Mrkalj]

Route of Apollonius' Argonautica



Route of the Argonauts as described in Apollonius. Note: Since poetic geography is not exact, some details are conjectural. Click to view full size. (Map © Jason Colavito / Satellite composite image from NASA)

 

[Mrkalj]

Map of Jason’s Travels​

Jason


Jason, in Greek mythology, son of Aeson, a king in Greece. Aeson's throne had been taken away from him by his half brother Pelias, and Jason, the rightful heir to the throne, had been sent away as a child for his own protection. When Jason grew to manhood, however, he courageously returned to Greece to regain his kingdom. Pelias pretended to be willing to relinquish the crown, but said that the young man must first undertake the quest of the Golden Fleece, which was the rightful property of their family. Pelias did not believe that Jason could succeed in the quest, nor that he would come back alive, but the young man scoffed at the dangers ahead. Jason assembled a crew of heroic young men from all parts of Greece to sail with him on the ship Argo. After a voyage of incredible perils, the Argonauts reached Colchis, the country in which the Golden Fleece was held by King Aeëtes. Aeëtes agreed to give up the Golden Fleece if Jason would yoke two fire-breathing bulls with bronze feet, and sow the teeth of the dragon that Cadmus, the founder of Thebes, had long before slain. From the teeth would spring up a crop of armed men who would turn against Jason.

Jason successfully accomplished this task with the aid of Medea, the king's daughter. Unknown to Jason, the goddess Hera had intervened in his behalf by making Medea fall in love with him. Medea gave Jason a charm to sprinkle on his weapons that would make him invincible for the day of his ordeal and helped him steal the fleece that night by charming a sleepless dragon that guarded it. In return for her help, Jason promised to love Medea always and to marry her as soon as they were safely back in Greece. Carrying the fleece and accompanied by Medea, Jason and his crew managed to escape from Aeëtes.

On reaching Greece, the crew of heroes disbanded, and Jason with Medea took the Golden Fleece to Pelias. In Jason's absence Pelias had forced Jason's father to kill himself, and his mother had died of grief. To avenge their deaths, Jason called upon Medea to help him punish Pelias. Medea tricked Pelias's daughters into killing their father, and then she and Jason went to Corinth, where two sons were born to them. Instead of feeling grateful to Medea for all she had done, Jason treacherously married the daughter of the king of Corinth. In her grief and despair, Medea employed more sorcery to kill the young bride. Next, fearing that her young sons might be left alone for strangers to mistreat, she killed them. When the furious Jason determined to kill her, she escaped in a chariot drawn by dragons.

Argonauts


Argonauts, in Greek mythology, the band of heroes who sailed on the ship Argo to obtain the Golden Fleece. The leader of the expedition was Jason, son of Aeson, king of Iolcus in Thessaly. Aeson was deposed by his half brother Pelias, who then tried to prevent Jason from claiming the throne. To this end, he persuaded Jason to undertake the dangerous quest for the Golden Fleece, which was held by Aeëtes, king of Colchis, a region located at the eastern end of the Euxine (Black) Sea. Jason assembled 50 of the noblest young men of Greece to accompany him on the voyage. The group that was chosen included Hercules, Orpheus, Castor and Pollux, and Peleus.

The Argo sailed from Iolcus to the island of Lemnos, and on to the Euxine Sea by way of Mysia, an area east of the Aegean Sea, and Thrace. Early in the voyage the crew lost Hercules, who left the ship to search for Hylas, his friend and armor bearer. The Argonauts saved a Thracian king, Phineus, from starvation caused by the Harpies, flying creatures with heads of women, who were carrying off and befouling his food. In gratitude, Phineus told them how to pass through the Symplegades, the rocks that guarded the entrance to the Euxine Sea by clashing against each other when anything went between them. As Phineus had instructed them, the Argonauts released a dove that flew between the Symplegades. As the rocks clanged together and began to return to their positions, the Argo sailed swiftly through.

When the ship finally reached Colchis, Aeëtes refused to relinquish the fleece unless Jason could first yoke and plow a field with two fire-breathing, brass-hoofed bulls. He was then to sow a field with dragon teeth and vanquish the armed men that would spring up from them. Helped by Aeëtes' daughter, the sorceress Medea, who had fallen in love with him, Jason accomplished these tasks and carried off the fleece. Medea, fleeing with him, slew her brother, Apsyrtus, to delay the pursuit of her father. On the homeward voyage the Argo safely passed between the six-headed monster Scylla and the


whirlpool Charybdis. Sea nymphs, sent by the goddess Hera, saved the ship from destruction in a storm off the coast of Libya. From there the Argo sailed to Crete (Kríti) and then home to Iolcus.

Golden Fleece


Golden Fleece, in Greek mythology, the fleece of the winged ram Chrysomallus. The ram was sent by the god Hermes to rescue Phrixus and Helle, the two children of the Greek king Athamas and his wife, Nephele. Athamas had grown indifferent to his wife and had taken Ino, the daughter of King Cadmus, for his second wife. Ino hated her stepchildren, especially Phrixus, because she wanted her own son to succeed to the throne. Realizing that her children were in grave danger because of the jealousy of their stepmother, Nephele prayed to the gods for help. Hermes sent her Chrysomallus, the winged ram, whose fleece was made of gold. The ram snatched the children up and bore them away on his back. Soaring into the air, he flew eastward, but as he was crossing the strait that divides Europe and Asia, Helle slipped from his back and fell into the water. The strait where she was drowned was named for her: the Sea of Helle, or the Hellespont. The ram safely landed Phrixus in Colchis, a country on the Black Sea that was ruled by King Aeëtes. There he was hospitably received and, in gratitude to the gods for saving his life, sacrificed Chrysomallus at the temple of the god Zeus. Phrixus then gave the precious Golden Fleece to Aeëtes, who placed it in a sacred grove under the watchful eye of a dragon that never slept.

Many years later, the Argonauts, led by Phrixus's cousin, the Greek hero Jason, recovered the Golden Fleece with the help of the daughter of King Aeëtes, the sorceress Medea who, out of love for Jason, put the dragon to sleep.