Da li cemo ikad biti toliko veliki kao sto smo bili kad smo imali samo sedam?To je pitanje,kako vreme prolazi gubimo ono sto je vredno i smatramo da smo odrasli,spoznajemo prave vrednosti i bla bla bla.Mzda je zivot kontradiktoran,kako da vratimo ono sto smo izgubili onog momenta kad smo skontali da zelimo plavi krug i u njemu zvezdu?Da li nam se namece zivot kakav jeste ili mi trazimo vraga?Pitanje je sad.
Ja znam da nikad (više) neću biti toliko velika; koliko sam bila kao vrlo mlada; i dovoljno arogantna da bih verovala da sam već u svojoj, šta znam, 15-oj? uhvatila boga za mu.da.
Rekli bi da to nije dokaz veličine, već mladalačke naivnosti, u najboljem slučaju; ili pak rani nagoveštaj kakve patologije koja bi, netretirana, mogla izrast u stoglavu neman - ili, prosto, neman.
Ali; a mada ne žalim zbog iskustva koje sam tokom života stekla, bez obzira bilo ono lepo ili ružno - štaviše, mislim da su mi naročito draga moja
ružna iskustva, zato što verujem da su bila bolji i polodonosniji učitelj nego sva
lepa; u isto vreme nisam u stanju da, na neki način, ne žalim za jednim vremenom koje je bilo veliko po sebi.
Dete veruje da će živeti večno, i da nema toga što bi ga na tom putu bilo u stanju omesti.
Danas, kao odrasla, znam da to nije tačno.
Kako ostati pošteđen zavišću za takvom jednom vrstom svemoći? To je isto kao da pitaš anđela bi li mu nedostajala krila.
Ne možeš leteti bez krila.
