- Poruka
- 7.854
Ovo je jedna od ličnih temi, u kojima možemo slobodno da pišemo o svojim iskustvima, osećanjima i događajima. Ovde smo svi anonimni, i baš na ovom potforumu možemo slobodno da pišemo bez osuđivanja.
Poštujem privatnost i napišite samo jednu rečenicu, ukoliko ne želite mnogo da pišete o svojim osećanjima.
***
Povod za ovu temu je jedna tužna godišnjica. Pre 32 godine preminuo je moj otac, moj najbolji i najdivniji tata.
Preminuo je u bolnici. Kada sam čula tu strašnu vest, skamenila sam se. Nisam odmah mogla da plačem. Osećala sam beskrajnu tugu, prazninu, nemoć. Osećala sam da život nije fer. Tata je imao 50 godina kada je preminuo od raka.
Jedan deo mene je zauvek otišao. Bilo mi je potrebno vreme da odtugujem. Tada nisam znala da se gubitak i tuga dele na faze tugovanja.
Kako sam prebolela, kako sam nastavila dalje?
Ne znam koliko mi je vremena bilo potrebno. Život je te 1993.godine bio užasan, ne samo meni već svima. Shvatila sam da bi tata želeo da nastavim dalje, ne samo ja, već cela moja najuža porodica.
Tata još živi u mojim sećanjima.
***
Kada je vama bilo najteže?
Kako ste ste se tada osećali?
Da li je prošlo mnogo godina kada ste ponovo bili dobro?
Poslednja izmena:
