Тражећи...

[just men]

A i što moraš da tražiš ženu svoga života.
Ako joj je stalo, neka te pronadje .

Znači..oglas i čekaš...

 

[QueenOfClubs]

вечну љубав...

Можете ли за себе да кажете да сте неко ко тражи вечну љубав?
И чини ли вас тај пут понекад очајним?
Напушта ли вас оптимизам?

Исправка:
Мислим на љубав између мушкарца и жене...

Вечна љубав се не тражи.
Она се гради, у њу се улаже, за њу се бори.
Добро не написа чекајући...

 

[V]

Ok, vidim da se lepo snalaziš dok svojim omiljenim nožićem rezbariš tuđe drvo života, bilo bi mi veoma drago da najzad izneseš svoj stav prema večnoj ljubavi, bez mimikrije i ironije.

Bez mimikrije i ironije.. To je tako.. sirovo ..
No hajt, neka ide. Secas se Sekspira neostvareni? San letnje noci?

"Or, if there were a sympathy in choice,
War, death, or sickness did lay siege to it,
Making it momentary as a sound,
Swift as a shadow, short as any dream,
Brief as the lightning in the collied night,
That, in a spleen, unfolds both heaven and earth,
And, ‘ere a man hath power to say “Behold!”,
The jaws of darkness do devour it up.
So quick bright things come to confusion.."

Za mene istina lezi tu, medju ovim redovima.. Prihvati, mozda, cinjenicu da su putevi razliciti za sve nas..

 

[Dijenek]

Вечна љубав се не тражи.
Она се гради, у њу се улаже, за њу се бори.
Добро не написа чекајући...

Da bi covek mogao nesto da gradi, mora da nadje, sretne, prepozna nekoga s kim ce da gradi...

A to je potraga, bar bih ja tako rekao...
A mozda i jos poneko...

Zar si ocekivala da postoji mogucnost da tako nesto napisem kao "cekajuci"...

 

[Butterfly effect]

Nista nije vecno. Sve korozira, menja se propada.. U prirodi je sve podlozno destrukciji.

 

[Dijenek]

Ovde se ipak radi o duhovnoj dimenziji...

 

[Banshee]

вечну љубав...

Можете ли за себе да кажете да сте неко ко тражи вечну љубав?
И чини ли вас тај пут понекад очајним?
Напушта ли вас оптимизам?

Исправка:
Мислим на љубав између мушкарца и жене...

nista ne trazim a ako na nesto i naidjem znam da cenim...
ne, ne dam se pokolebati...el sam ziva,ziva sam?zdrava?isto tako.
optimizam nikad nisam ni imala...jednostavno se trudim da budem realna...

al stvarno to mislim...da treba iskoristiti prilike koje se nadju usput...nikad ne znas koja od njih je mozda prava...a sve i da ne bude,dok god je bilo lepo ne mozes da kazes da je bilo suludo...i ne postavljati sebi nedostizne ciljeve...samo toliko,sve ostalo ce da krene samo svojim putem

 

[QueenOfClubs]

Da bi covek mogao nesto da gradi, mora da nadje, sretne, prepozna nekoga s kim ce da gradi...

A to je potraga, bar bih ja tako rekao...
A mozda i jos poneko...

Zar si ocekivala da postoji mogucnost da tako nesto napisem kao "cekajuci"...

То се дешава често, мислим то сретање.
Питање је приступа и колико си ти заиста спреман да...
па све остало што сам написала.

А не, нисам, али сам морала мало да те чачнем, то је било јаче од мене.

 

[Butterfly effect]

Ovde se ipak radi o duhovnoj dimenziji...

Vidi ako zelis mogu da ti upakujem u filozofiju Tj u pricu o duhovnosti..
Nista nije vecno sem mozda apstraknih stvari. Apsolutnost kao kategorija ne postoji. Sve je podlozno zubu vremena i promeni. Tako da Ljubav kao stanje duha moze biti vecno ili beskrajno, jer emocije ponekad zive koliko i mi ili i posle nas, ali kada se ta ljubav materalizuje u ovozemaljski oblik nazvan veza i tako se otelotvori i prikaze u ocima 2 Bica , onda se prelazi iz duhovnih u materijalne tj golom okom vidljive stvari zvane Realnost i tu sve se osipa i trosi ...

 

[QueenOfClubs]

Vidi ako zelis mogu da ti upakujem u filozofiju Tj u pricu o duhovnosti..
Nista nije vecno sem mozda apstraknih stvari. Apsolutnost kao kategorija ne postoji. Sve je podlozno zubu vremena i promeni. Tako da Ljubav kao stanje duha moze biti vecno ili beskrajno, jer emocije ponekad zive koliko i mi ili i posle nas, ali kada se ta ljubav materalizuje u ovozemaljski oblik nazvan veza i tako se otelotvori i prikaze u ocima 2 Bica , onda se prelazi iz duhovnih u materijalne tj golom okom vidljive stvari zvane Realnost i tu sve se osipa i trosi ...

Сад си га убила у појам.

 

[rile_laki_oblak]

pa, sad... vecnu ljubav ne... ja bi' neku sto ce trajati bar dok sam ziv... i radije bi' da mogu da prozivim trenutak... ovaj... i da imam sta da pojedem i da popijem... da nisam gladan... sve preko toga je luksuz... od koga nam bas i ne zavisi previse... a optimizam nikad ne sme da nas napusti... i zasto bi? zivi smo... zdravi... sve ostalo ce doci... samo treba sacekati pravi trenutak... neki koji cemo iskoristiti... ako uspemo da ga prepoznamo... ako ne, sacekacemo neki drugi... koji ce doci i koji ce nam se ciniti mnogo boljim nego onaj prethodni... bas kao i ljubavi... sve bivse i sve buduce... i to je u redu... do tad samo trebamo da kupimo jos malo vremena...

 

[angel]

вечну љубав...

Можете ли за себе да кажете да сте неко ко тражи вечну љубав?
И чини ли вас тај пут понекад очајним?
Напушта ли вас оптимизам?

Исправка:
Мислим на љубав између мушкарца и жене...

naravno D,
svi to trazimo...
ocajni--ne preterano...postoje teski trenutci...
optimizam--pa trebalo bi bar malo da postoji u ovom slucaju...

 

[namrgodjenrodjen]

Ma u prva tri dana
svaka je ljubav vecna

Vecnih nam ljubavi dakle
uopste ne nedostaje

 

[Zlatooki]

вечну љубав...

Можете ли за себе да кажете да сте неко ко тражи вечну љубав?
И чини ли вас тај пут понекад очајним?
Напушта ли вас оптимизам?

Исправка:
Мислим на љубав између мушкарца и жене...

Ne tražim večnu ali za život da... Posle, ko zna... Ako ima nečeg gore ili dole, lako ćemo se ja i ona naći... Ako nema... Pa bilo je lepo dok je trajalo.

 

[Ванда]

Вечну љубав?
Мислим да сам нашла, доградила..одавно...и још је градим.
А вечно сам у потрази за љубављу, на различите начине.
То је нешто што ме држи ,,у позитиви''.

 

[kojote]

Bez mimikrije i ironije.. To je tako.. sirovo ..
No hajt, neka ide. Secas se Sekspira neostvareni? San letnje noci?

"Or, if there were a sympathy in choice,
War, death, or sickness did lay siege to it,
Making it momentary as a sound,
Swift as a shadow, short as any dream,
Brief as the lightning in the collied night,
That, in a spleen, unfolds both heaven and earth,
And, ‘ere a man hath power to say “Behold!”,
The jaws of darkness do devour it up.
So quick bright things come to confusion.."

Za mene istina lezi tu, medju ovim redovima.. Prihvati, mozda, cinjenicu da su putevi razliciti za sve nas..

Prihvatajući tvoj maliveliki put, koji je tako različit od mog, setiću se jednog pozorišnog komada koji sam ne tako davno gledao po, ne znam ni sam koji put. Iako se radilo o možda stotoj predstavi, još se nisu istinski poljubili, Bard i Ona. Naravno, bilo je neporecivo - postojalo je dvadeset hiljada svedoka, zasad - da su im se usne dotakle, i da su se doticale svake večeri već treću godinu zaredom, kao likovima, u kostimima i na pozornici, po zahtevu teksta. Komad je tražio da se zavole, pa su se ubedljivo pokorili. U tome su bili iskusni.

Poštovali su jedno drugo, da, bili su veseli i pružali jedno drugom podršku. Pa ipak, niko ne bi mogao reći da su van scene bili prijatelji. Kad se istovremeno nađu u glumačkom salonu ili u baru iza pozorišta, bili su učtivi, ali se nisu družili, ta živahna mala glumica, više ne tako mlada i lepa, i gospodin Tragač, koji od razvoda i sticanja slave vodi bogzna kakav život. Trač rubrike nisu ni nagađale, van i dalje živog govorkanjada je u krevetu lili sebičan ili nemoćan. Za obe tvrdnje dokazi su bili tanušni.

Slavni Tragač iz moje priče nije imao javnog ni političkog života, poput slavnog Šekspira iz tvoje. "Povučen", bila je reč kojom su jedne novine (koje malavelika žena, nažalost, još uvek nije pročitala) u poslednje vreme opisivale slavnog glumca. Ili, bolje "tajanstven", pošto je nagoveštavala da nešto skriva. Od takvog čoveka ne bi se očekivalo da se spetlja sa ženom tipa Linda... pardon, tipa malavelika, za koju su povučenost i domaća atmosfera bili prokletstvo. Ali, bila je...

Neću da vam ispričam ovu prelepu priču do kraja, dok god mi se, svi do jednog (a naročito Malavelika i ti), ne zakunete da ćete se do kraja života truditi da budete bolji ljudi, da ćete se više radovati životu i da ćete težiti večnoj ljubavi sa izabranicima-cama svoga srca. Ajde.

 

[ludopileglodjekosku]

Prihvatajući tvoj maliveliki put, koji je tako različit od mog, setiću se jednog pozorišnog komada koji sam ne tako davno gledao po, ne znam ni sam koji put. Iako se radilo o možda stotoj predstavi, još se nisu istinski poljubili, Bard i Ona. Naravno, bilo je neporecivo - postojalo je dvadeset hiljada svedoka, zasad - da su im se usne dotakle, i da su se doticale svake večeri već treću godinu zaredom, kao likovima, u kostimima i na pozornici, po zahtevu teksta. Komad je tražio da se zavole, pa su se ubedljivo pokorili. U tome su bili iskusni.

Poštovali su jedno drugo, da, bili su veseli i pružali jedno drugom podršku. Pa ipak, niko ne bi mogao reći da su van scene bili prijatelji. Kad se istovremeno nađu u glumačkom salonu ili u baru iza pozorišta, bili su učtivi, ali se nisu družili, ta živahna mala glumica, više ne tako mlada i lepa, i gospodin Tragač, koji od razvoda i sticanja slave vodi bogzna kakav život. Trač rubrike nisu ni nagađale, van i dalje živog govorkanjada je u krevetu lili sebičan ili nemoćan. Za obe tvrdnje dokazi su bili tanušni.

Slavni Tragač iz moje priče nije imao javnog ni političkog života, poput slavnog Šekspira iz tvoje. "Povučen", bila je reč kojom su jedne novine (koje malavelika žena, nažalost, još uvek nije pročitala) u poslednje vreme opisivale slavnog glumca. Ili, bolje "tajanstven", pošto je nagoveštavala da nešto skriva. Od takvog čoveka ne bi se očekivalo da se spetlja sa ženom tipa Linda... pardon, tipa malavelika, za koju su povučenost i domaća atmosfera bili prokletstvo. Ali, bila je...

Neću da vam ispričam ovu prelepu priču do kraja, dok god mi se, svi do jednog (a naročito Malavelika i ti), ne zakunete da ćete se do kraja života truditi da budete bolji ljudi, da ćete se više radovati životu i da ćete težiti večnoj ljubavi sa izabranicima-cama svoga srca. Ajde.

Obećavam...Daj priču!

 

[V]

Prihvatajući tvoj maliveliki put, koji je tako različit od mog, setiću se jednog pozorišnog komada koji sam ne tako davno gledao po, ne znam ni sam koji put. Iako se radilo o možda stotoj predstavi, još se nisu istinski poljubili, Bard i Ona. Naravno, bilo je neporecivo - postojalo je dvadeset hiljada svedoka, zasad - da su im se usne dotakle, i da su se doticale svake večeri već treću godinu zaredom, kao likovima, u kostimima i na pozornici, po zahtevu teksta. Komad je tražio da se zavole, pa su se ubedljivo pokorili. U tome su bili iskusni.

Poštovali su jedno drugo, da, bili su veseli i pružali jedno drugom podršku. Pa ipak, niko ne bi mogao reći da su van scene bili prijatelji. Kad se istovremeno nađu u glumačkom salonu ili u baru iza pozorišta, bili su učtivi, ali se nisu družili, ta živahna mala glumica, više ne tako mlada i lepa, i gospodin Tragač, koji od razvoda i sticanja slave vodi bogzna kakav život. Trač rubrike nisu ni nagađale, van i dalje živog govorkanjada je u krevetu lili sebičan ili nemoćan. Za obe tvrdnje dokazi su bili tanušni.

Slavni Tragač iz moje priče nije imao javnog ni političkog života, poput slavnog Šekspira iz tvoje. "Povučen", bila je reč kojom su jedne novine (koje malavelika žena, nažalost, još uvek nije pročitala) u poslednje vreme opisivale slavnog glumca. Ili, bolje "tajanstven", pošto je nagoveštavala da nešto skriva. Od takvog čoveka ne bi se očekivalo da se spetlja sa ženom tipa Linda... pardon, tipa malavelika, za koju su povučenost i domaća atmosfera bili prokletstvo. Ali, bila je...

Neću da vam ispričam ovu prelepu priču do kraja, dok god mi se, svi do jednog (a naročito Malavelika i ti), ne zakunete da ćete se do kraja života truditi da budete bolji ljudi, da ćete se više radovati životu i da ćete težiti večnoj ljubavi sa izabranicima-cama svoga srca. Ajde.

Razumem..

No tvoja muza je Erato i ti tezis skladu, idealima, tezis bogovima Reda.Sta drugo mogu reci za to no rec hvale..
Ali, siguran sam, poznajes i nas, one drugacije..
Neprekidna dvojnost, Мelpomene i Talije, beskonacna ivica. Bogovi Haosa su oduvek bili moj izbor. Verujem da shvatas neophodnost istih u stvaranju necega..

Zato, ne mogu ti se zakleti..
Ali, nastavi pricu jer ko zna, mozda ce neko naci nesto sto trazi u njoj. Mozda i ja?

 

[gost 16798]

Nije, evo, nas dvoje smo cetiri dana zajedno i bas sam zeljubljena u njega. STalno mislim na njega. Zelim da ga vidim, zato sada i ne idem cesto na forum, jer nemam vremena, posto, ako nisam sa njim onda stalno razmisljam o njemu.

...sve sto um zamisli srce moze da ostvari... ti si pevacice jedan vrlo pozitivan lik

 

[xpertbet]

вечну љубав...

Можете ли за себе да кажете да сте неко ко тражи вечну љубав?
И чини ли вас тај пут понекад очајним?
Напушта ли вас оптимизам?

Исправка:
Мислим на љубав између мушкарца и жене...

ne

ne, nisam na tom putu. Lepo je Marcelo to napisao:

"Ne trazim ni pravu ljubav, nek ona mene nadje,
a ja cu vec nekako da se snadjem s pravcem svoje ladje,
poshto mladje ne znaju nishta sladje od svadje,
a one starije su, najcheshce, pushikarije - od veze samo prave havarije,
imaju bivshih jebacha za tri cele armije, pa ne pitaj shta mi je..
K'o stranac Kamijev, ne kontam svet shto dat mi je..
Glavu savijem ispod kapuljache, nazad u noci besane,
u bezdane za stvarnost vezane.. ne znam shifru, sezame..."

Umetnost zivljenja je biti zadovoljan onim sto imas, ako nemas nista i zadovoljan si onda ces biti zadovoljan sta god da nadjes. Mnogo lakse je ubediti neku da je volis nego da ubedis sebe

nisam ni optimista ni pesimista. Optimisti veruju u buducnost, pesimisti se buducnosti plase, mene buducnost ne zanima samo sadasnjost

 

[neizreciva]

to samo ja znam kako sam se raspala na hiljade delica u trenucima spoznaje da sam suvise mlada i neiskusna da sacuvam svoju prvu ljubav....i da takva cistota i takva apsolutna pripadnost ima rok trajanja....teska lekcija....ali, moram da priznam, ma koliko me zivot brusio i cinio realnom, deo mene zivi u nadi da ce neko biti TAJ...ne mora to biti grandiozna, razarajuca ljubav iz ljubavnih romana....nek ona bude samo nasa, postojana, cista....i mazicu je pazicu je i zvacu je Djole.....

 

[gost 39034]

Neću da vam ispričam ovu prelepu priču do kraja, dok god mi se, svi do jednog (a naročito Malavelika i ti), ne zakunete da ćete se do kraja života truditi da budete bolji ljudi, da ćete se više radovati životu i da ćete težiti večnoj ljubavi sa izabranicima-cama svoga srca. Ajde.

ja mogu da se zakunem da cu se truditi da budem bolja, to sam se uostalom vec toliko puta zaklela
mogu da se zakunem da cu se (vise) radovati zivotu, jer je to susta istina
mogu se zakleti i da verujem u VELIKU ljubav
ali, se nikako ne mogu zakleti da tragam, a samim tim i verujem, za VECNOM ljubavi
jer ja, kao jedna zena koja veruje samo u stvari koje empirijski moze utvrditi, ne mogu verovati u bilo sta VECNO, jer takvo nesto nikada (niti cu) ne videh, niti spoznah
a, sada daj tu pricu, jer vise ne mozemo izdrzati neizvesnot

 

[kojote]

Kojatkin je znao da posle ovih iznuđenih zakletvi mora odmah da progovori, ili će sve propasti. Ponajviše njihov zanos koji je probudio svojom pričom o Tragaču. Malavelika ga je plašila. Suviše je tvrda, lepa i izazovna. Kita mu se uvek meškoljila na nju. Čak i sad, s Piletovom rukom na ramenu, nije mogao da ne razmišlja o njenoj crnoj suknji do poda, spuštenog struka dovoljno da karlične kosti istureno privuku pogled, sa jednim karnerom na kraju, i o njenoj crnoj uskoj bluzi, sa dugim, dugim rukavima što dosežu do polovine prstiju a da mu kita ne naraste, i da ljubomorno ne poželi da joj zaliči na njega.

Njeno savršeno telo nije ga dovoljno izazivalo; malo žena to shvata. Nije bilo rečito. Ne samo po sebi, ne čak ni u očekivanju obnaženosti. To telo nije ništa govorilo. Tragačima nije primamljivo telo, ili opisi njegove nagosti, nego ženino uvek otkriveno lice, nebranjeni uzbudljivi pogled koji odaje tačno ono što ona vidi u njima, tačno ono što je našla. Pogled krajičkom oka daleko je uzbudljiviji od nagosti, zato što otkriva obećanja i zavete. Pogled predskazuje zajedničku budućnost. Telo to ne može.

Ali lice ove žene je, svejedno, još uvek bezizražajno. Na njemu se mnogo više vidi samoživa razmetljivost nego seksualna svest. Kad bi Tragač spavao s njom, s Kojatkinovom damom u crnom, ne bi bilo nestašluka niti bilo kakve radosne, ljudske niskosti. Trljao bi nos, usne i kitu o odgovarajuće delove njenog tela. Mirisi bi bili flaširani, a zvuci prigušeni i vaspitani. Vodio bi ljubav , ali je ne bi primao. Njena seksualna privlačnost služila je sebi samoj. Ona svakako ne bi vodila ljubav u kolima, u šumarku radoznalih, kišom natopljenih borova. Ona je malavelika princeza čiste posteljine.

Kojatkin je, naravno, znao da ga gledaju svi u sali za traganje za večnom ljubavi, da s nestrpljenjem očekuju da im dovrši priču o Tragaču, i da je među njima i već slavna Malavelika U Crno Obučena, krstarovska lepotica s glavom neke skulpture, koja je mogla da bude manekenka da je htela, da spava sa svakim u dvorani, zatim da ih pojede za večeru i da i dalje ima na desetine dobrovoljaca, da snima filmove ili se slika za Plejboj (čiji se 66. broj priključio svojim prethodnicima u Kojatkinovoj kolekciji krajem prošlog meseca).

Pre nego što nastavim priču o Tragaču i Njoj, zapisaću još samo nekoliko rečenica o... Malavelika je otkrila da može da kaže sve što joj padne na pamet. Čežnja joj je davala dozvolu. Niko se nije usuđiivao da je uvredi, naročito ako Velika u njoj govori strogo kao vaspitačica, a Mala u njoj govori tiho kao bolničarka. "Hocu da sam nocas opora...hocu da sam oporo, i gorko, i crno, hocu da sam kost kojom ce se neko zadaviti nocas." Mala pevuckava fraza. Vidim je kako podiže obrve, zatim sačeka malo, pogleda po sali za traganje za večnom ljubavi. "Necu da mirisem slatko, kao devojcica, kao ljubav i neznost... hocu da igram zatvorenih ociju, kao sto nisam odavno, hocu da imam nocas nekoga na koga sam sposobna da spustim pogled dva puta, a da ne osetim gadjenje."

Njen spokojni juriš sasvim je ućutkao dvoranu za traganje za VLj, odnosno, gotovo sasvim, jer Kojatkin je odnekud, van uobičajenog scenarija, bez ijedne probe, potpuno slobodno, ugledao priliku, pustolovnu seksualnu priliku. Rekao joj je: "Doneo bih ti na poklon vrlo visoku ocenu, recimo četvorku, samo da nisi napisala ovako providnu laž." Zatim joj je pod gordo uzdignut nosić gurnuo kao krv crvenu ružu i rekao: "Izvoli, onjuši." Zatim je zastao, tražeći reči. Želeo je da zvuči nehajno i ironično. Gotovo se pre toga izbrbljao, suviše svečano: "Nije teško poverovati onom ko kaže da odlepi na pisanu reč, ali ko će tebi, sem mene, poverovati da si intelektualka?" Maloj bi se to svakako dopalo. Primetio je da se njen Veliki deo nagnuo napred, dok je čitala njegove redove. Usta su joj bila otvorena, oči blistave. Divila mu se. Do tada ga je jedva zapažala.

"A šta je bilo sa Tragačem i Njom?", upita neko.

U ovom trenutku ta priča je bila jedva nešto više od priča koje čekaju da budu ispričane.

 

[StandUrGround&Fight]

Daleko bilo,vecna ljubav..ma kakvi, bolje kratko ali slatko i sto cesce

slazem se

 

[gost 39034]

Kojatkin je znao da posle ovih iznuđenih zakletvi mora odmah da progovori, ili će sve propasti. Ponajviše njihov zanos koji je probudio svojom pričom o Tragaču. Malavelika ga je plašila. Suviše je tvrda, lepa i izazovna. Kita mu se uvek meškoljila na nju. Čak i sad, s Piletovom rukom na ramenu, nije mogao da ne razmišlja o njenoj crnoj suknji do poda, spuštenog struka dovoljno da karlične kosti istureno privuku pogled, sa jednim karnerom na kraju, i o njenoj crnoj uskoj bluzi, sa dugim, dugim rukavima što dosežu do polovine prstiju a da mu kita ne naraste, i da ljubomorno ne poželi da joj zaliči na njega.

Njeno savršeno telo nije ga dovoljno izazivalo; malo žena to shvata. Nije bilo rečito. Ne samo po sebi, ne čak ni u očekivanju obnaženosti. To telo nije ništa govorilo. Tragačima nije primamljivo telo, ili opisi njegove nagosti, nego ženino uvek otkriveno lice, nebranjeni uzbudljivi pogled koji odaje tačno ono što ona vidi u njima, tačno ono što je našla. Pogled krajičkom oka daleko je uzbudljiviji od nagosti, zato što otkriva obećanja i zavete. Pogled predskazuje zajedničku budućnost. Telo to ne može.

Ali lice ove žene je, svejedno, još uvek bezizražajno. Na njemu se mnogo više vidi samoživa razmetljivost nego seksualna svest. Kad bi Tragač spavao s njom, s Kojatkinovom damom u crnom, ne bi bilo nestašluka niti bilo kakve radosne, ljudske niskosti. Trljao bi nos, usne i kitu o odgovarajuće delove njenog tela. Mirisi bi bili flaširani, a zvuci prigušeni i vaspitani. Vodio bi ljubav , ali je ne bi primao. Njena seksualna privlačnost služila je sebi samoj. Ona svakako ne bi vodila ljubav u kolima, u šumarku radoznalih, kišom natopljenih borova. Ona je malavelika princeza čiste posteljine.

Kojatkin je, naravno, znao da ga gledaju svi u sali za traganje za večnom ljubavi, da s nestrpljenjem očekuju da im dovrši priču o Tragaču, i da je među njima i već slavna Malavelika U Crno Obučena, krstarovska lepotica s glavom neke skulpture, koja je mogla da bude manekenka da je htela, da spava sa svakim u dvorani, zatim da ih pojede za večeru i da i dalje ima na desetine dobrovoljaca, da snima filmove ili se slika za Plejboj (čiji se 66. broj priključio svojim prethodnicima u Kojatkinovoj kolekciji krajem prošlog meseca).

Pre nego što nastavim priču o Tragaču i Njoj, zapisaću još samo nekoliko rečenica o... Malavelika je otkrila da može da kaže sve što joj padne na pamet. Čežnja joj je davala dozvolu. Niko se nije usuđiivao da je uvredi, naročito ako Velika u njoj govori strogo kao vaspitačica, a Mala u njoj govori tiho kao bolničarka. "Hocu da sam nocas opora...hocu da sam oporo, i gorko, i crno, hocu da sam kost kojom ce se neko zadaviti nocas." Mala pevuckava fraza. Vidim je kako podiže obrve, zatim sačeka malo, pogleda po sali za traganje za večnom ljubavi. "Necu da mirisem slatko, kao devojcica, kao ljubav i neznost... hocu da igram zatvorenih ociju, kao sto nisam odavno, hocu da imam nocas nekoga na koga sam sposobna da spustim pogled dva puta, a da ne osetim gadjenje."

Njen spokojni juriš sasvim je ućutkao dvoranu za traganje za VLj, odnosno, gotovo sasvim, jer Kojatkin je odnekud, van uobičajenog scenarija, bez ijedne probe, potpuno slobodno, ugledao priliku, pustolovnu seksualnu priliku. Rekao joj je: "Doneo bih ti na poklon vrlo visoku ocenu, recimo četvorku, samo da nisi napisala ovako providnu laž." Zatim joj je pod gordo uzdignut nosić gurnuo kao krv crvenu ružu i rekao: "Izvoli, onjuši." Zatim je zastao, tražeći reči. Želeo je da zvuči nehajno i ironično. Gotovo se pre toga izbrbljao, suviše svečano: "Nije teško poverovati onom ko kaže da odlepi na pisanu reč, ali ko će tebi, sem mene, poverovati da si intelektualka?" Maloj bi se to svakako dopalo. Primetio je da se njen Veliki deo nagnuo napred, dok je čitala njegove redove. Usta su joj bila otvorena, oči blistave. Divila mu se. Do tada ga je jedva zapažala.

"A šta je bilo sa Tragačem i Njom?", upita neko.

U ovom trenutku ta priča je bila jedva nešto više od priča koje čekaju da budu ispričane.

ah
ja bih sada (da se ne plasim) rekla da sam ocarana
podigla sam obrvice, nagla se ka ekranu, poluotvorenih usana i cekam sledeci napad Kojotove inspiracije
ali, plasim se da ce svaki moj komentar biti okarakterisan kao prost
i zato cutim, i gusim svoja osecanja, na ovoj temi....