Nepoznati gradovi, ljudi neki tuđi,
Ničemu ne težim više i ne žalim,
Noći teku tiho u tuđini hladnoj;
Grlo glas ne pušta oko venac krije,
U putu, bez izraza, bez ikakva glasa,
Normalnima sada činim se još luđi
Tupo hodam prolećem i lišćem opalim
Vinom, seta žudi opijenosti jadnoj
Čak ni moje srce davno moje nije
Svejedno da l’ je lice il’ maska, grimasa.
Bez žurbe, dogovora, određena časa
Životom mojim sve prođoše stihije,
Ljubav, samo tela u postelji sparnoj
I nad zlom sudbinom često se našalim
Novi rukopisi prepušteni buđi,
Ja niti želim nit’ ću nači spasa,
Tajne davno zakopane niko ne otkrije
Noge same nose odrednici kranjoj,
Ponekad misli skrenu ka drugovima nestalim’
Ja ismevam raku što govori „uđi“.