ne
ranije da, odavno vise ne
samo po pitanju redovne isplate licnog dohodka
Vidi se, Dijeneče, da je makar nama dvojici stalo do toga da prvo pitamo, a zatim i kažemo sve što je povoljno po sve naše tzv. male i velike žene, mada mi o njima gotovo nikada ne sudimo bez preterivanja, iako se "iz petnih žila", što ono vole da kažu naši stari, trudimo da ih ne pravimo ni boljim ni gorim nego što su.
Malavelika nije bila ni genijalka ni glupača, kad je ovo rekla, tačnije, u trenutku kada se setila nečega iz svog života i rešila da zapiše to čega se setila. I ako za njeno obeležje izbegavamo reči "osrednja" ili "prosečna", to je iz razloga koji nema nikakve veze sa njenom inteligencijom a vrlo malo sa njenom skromnom ličnošću, to jest, iz poštovanja prema njenoj sudbini kojoj smo skloni da pridamo izvestan, više nego lični značaj. Njena glavica je odgovarala zahtevima realne gimnazije, bez potrebe da se suviše napreže, ali ona takav napor ni pod kojim uslovima i ni za jednu stvar na svetu ne bi bila voljna da učini, osim za platu, kako sama kaže; manje iz straha da sebi zada bol koliko stoga što apsolutno nije videla razlog za to, ili, tačnije rečeno, nikakav apsolutni razlog osim onaj materijalne prirode.
I možda je mi baš zato i ne nazivamo osrednjom, što na neki način i sama oseća nedostatak takvih razloga.
Čovek ne živi samo svojim ličnim životom kao jedinka, već, svesno ili nesvesno i životom svoje epohe i svojih savremenika, pa ako on uopšte i ovako bezlične osnove svoje egzistencije smatra kao neposredno date i prirodne i tako je daleko od pomisli da ih kao iskusan i obrazovan kritikuje, i tako se, u neku ruku uvek iznova za njih bori, kao što je to naša dobra Malavelika, ipak je lako moguće da ona oseća da njeni nedostaci nekako neodređeno smetaju njenom moralnom blagostanju.
Pojedincu mogu lebdeti pred očima razni ciljevi, namere, nade, izgledi, iz kojih crpe podstrek za uzvišene napore i za svoju delatnost, ali ako onom bezličnom oko njega, samom dobu, i pored sve spoljašnje aktivnosti u suštini nedostaju nade i smerovi, ako mu se potajno otkrije kao nešto bez nade, bez smera i bez izlaza, i ako mu se na pitanje postavljeno svesno ili nesvesno, ali ipak na neki način postavljeno pitanje o krajnjem smislu, više nego ličnom, apsolutnom smislu svih napora i sve delatnosti tela i duha, odgovori praznim ćutanjem ili ovakvom bezvoljnošću i Malavelikom ironičnošću začinjenom apatijom, takvo stanje stvari će gotovo neizostavno donekle paralisati napore baš kod poštenog čoveka kakav je Dijenek, i taj uticaj će preko duše i morala, moći da se protegne do fizičkog i organskog dela jedinke koja beznadežno traži odgovor.
Da bi čovek bio raspoložen za znatan napor koji premašuje meru onoga što se obično traži, i kad doba ne može da pruži zadovoljavajući odgovor na pitanje "Čemu sve ovo traganje?", potrebna je ili moralna usamljenost i neposrednost, što se retko sreće i herojske je prirode, ili pak vrlo gruba vitalnost. Moja i Dijenekova Malavelika prijateljica zasad nema ni jedno ni drugo, i tako je ipak nekako osrednja, iako u jednom neobično časnom smislu.
I za kraj, odbijam da primim taj brutalni udes ljudskog duha, tu surovu činjenicu da sve više ljudi, a pogotovo ŽENA, ne veruje u postojanje Večne ljubavi!!! Jer Večna ljubav je idal kome se, jednostavno, mora težiti. Krajnje neprihvatljivo je predati se, pomiriti se sa lenjošću duha, pomiriti se u DUŠI s njom. Živeo čovečiji Duh, živela Večna ljubav!
..ma kakvi, bolje kratko ali slatko i sto cesce
(((
pa to svako tvrdi..iako pukne posle 2 dana