Proizvoljan kriterijum. I posve plitak. Citariću opet naš misaoni eksperiment iz oblasti etike:
Zamisli da možemo da izračunamo tvoj nivo patnje zbog života uopšte i moj nivo patnje zbog tvog postojanja. Zamisli da si ti osoba koja je suicidalna, depresivna, pokušala si samoubistvo 2 puta i stalno govoriš kako mrziš život i jedva čekaš da umreš. I zamisli da si moja sestra i treba da nasledimo bogatog oca. Ja sam u dugovima i samo sam zbog toga nesrećan a inače jako volim život. I mrzim tebe od detinjstva. Misliš li da bi onda bilo moralno da ja tebe ubijem i na taj način 1. uklonim tvoju patnju 2. uklonim svoju patnju. Nema više patnje u našem malom svetu!
Mrzeti nekoga nije dovoljan kriterijum, jer je proizvoljan. Možda si mentalno oboleo, od paranoidnih deluzija, pa umišljaš da ti nanosim štetu, ili još gore: umišljaš da ti nanosim štetu svojim postojanjem?
Trpeti patnju nije dovoljan kriterijum, moraš da trpiš jednaku patnju kao onu koju želiš da naneseš, i moraš da želiš da je naneseš samo onome koje je i tebi objektivno nanosi da bi bilo moralno, a ne bilo kome i nesrazmernom količinom patnje. U tom slučaju je nanošenje patnje u svrhu odbrane i moralno i legalno.
Ako ti objektivno ugrožavam život, imaš pravo da me ukloniš. Imaš pravo, moralno je i legalno, da me strpaš u zatvor, ili ubiješ u samoodbrani (zakon je vrlo jasan po tom pitanju:
http://www.politika.rs/sr/clanak/396758/Hronika/Kad-zakon-dozvoljava-ubistvo-u-samoodbrani).
Ne pravi se budak.
Izazvala si ljudsko biće u postojanje radi kratkotrajnog ličnog zadovoljstva. Sada ti on remeti komfor i odlučuješ se da ga ubiješ. Prethodno ga dehumanizuješ svodeći ga na parazit i/ili kancer. Lakše je tako ...
Nikada nisam pristala na mehanizam izazivanja ljudskog bića u postojanje. Nisam pristala na upotrebu svog tela, nisam pristala ni na zadovoljstvo u vidu koktela adiktivnih supstanci kojima priroda obilato nagrađuje čin seksa da bi nas navukla na još i još i još... ni na šta od toga nisam pristala. Samim tim, nema nemoralnosti ako odlučim da odbacim nešto na šta na prvom mestu nisam pristala.
Sad ćeš da kažeš da smo moralno odgovorni jer smo pristali na zadovoljstvo, čije je dete posledica. Ne. Dete je eventualna posledica seksa, a ne zadovoljstva.
Zadovoljstvo je trik prirode. Podli trik kojim te priroda navlači na seks, čini zavisnim od seksa. I kao svaki trik, nemoralan je.
Da nema zadovoljstva, ljudi se ne bi seksali. Dakle, ljudi se uglavnom i ne seksaju zbog reprodukcije. Da nema adiktivnog hormonskog koktela koji nagrađuje seks, niko se ne bi ni seksao. Možda čak ni u svrhu reprodukcije.
Ljudski otpor tiraniji prirode u vidu zadržavanja seksualnog zadovoljstva a odbacivanja eventualnih posledica seksualnog čina, nije nemoralno po sebi, nego odbrana od nemoralnosti.
Ne "svodim" embrion/fetus na parazit, on objektivno parazitira. Crpi resurse majčinog tela (čak i jebeni kalcijum iz zuba), izaziva gestacijski dijabetes, povišen pritisak, trovanje krvi, smrt na porođaju... Parazit par ekselans. To što mi volimo te parazite i pristajemo da parazitiraju u nama neko vreme, a zatim van nas ali i dalje na našoj grbači
decenijama, ne čini ih manje parazitima. Kao i svakoga od nas.
Ne. Fetus je ljudsko biće u ranoj razvojnoj fazi. Kancer nije ljudsko biće već vrsta bolesti.
Nebitna je terminologija, abortus se ni ne vrši u fazi fetusa. Tako da tu reč možeš da koristiš da udariš na emocije, dok je stvarnost da se ne abortira u fazi fetusa, i da niko ne misli na fazu fetusa kada govori o abortusu.
Par ćelija ne konstituišu ljudsko biće. A i da konstituišu, i dalje bi postojao temelj za odbranu telesne autonomije od neželjenog ljudskog bića.
A ako par ćelija konstituiše
potencijal ljudskog bića, konstituišu ga i spermatozoid i jajna ćelija. Vrdaj od ove činjenice koliko god želiš, tako je. To što ti biraš da arbitrarno otpočneš uzročno-posledični lanac u momentu začeća, a ne još od spermatozoida ili jajne ćelije bez kojih ono ne bi bilo moguće, je druga stvar
Opet fetus vs kancer. Pristajanje da se trpi je kriterijum koji čini razliku, i nešto kvalifikuje kao poželjno, a drugo odbacuje kao nepoželjno.
Neki ljudi kancer vide kao dar, lekciju. Pristaju na njega, nalaze opskurne spiritualne razloge zašto im se desio, izvlače lekcije iz njega, transformišu se, menjaju, oplemenjuju život i odnose u njemu. Vidiš kako su granice arbitrarne i zavise isključivo od onoga ko pristaje da trpi?
Fetus po svom dejstvu na organizam majke ili na budući život u koji ulazi može biti podjednaka, pa i gora bolest nego kancer. Kancer može i da se izleči, posledice neželjenog deteta... teško. Da ne govorimo o odgovornosti koju imaš za to dete da mu objasniš da je neželjeno, i da ništa u životu ne možeš da mu obezbediš jer nisi bio spreman za njega, ništa nisi stvorio... Nema veće neodgovornosti od zagovarati život u svim situacijama i bilo kojim okolnostima.
To ti je kao kada pijana sedneš za volan. Kažeš hoću da dođem iz tačke A u tačku B, a to što nisam stigla na vreme da reagujem pa sam raznela pešaka, jbg nesrećan slučaj. Imam pravo da se zabavljam (pijem na žurci) i imam pravo da vozim svoja kola do svoje kuće. Ja nisam htela da ubijem pešaka, nisam ubica, ne treba da odgovaram.
Nije. Imati seks nije ekvivalent pijanoj vožnji.
Osim ako sad nesvesno nisi priznao zadovoljstvo kojim priroda navlači na seks moćan narkotik koji pomućuje čovekovu moć rasuđivanja.
Argument više zašto je nemoralan.
