Kad već krenuste o ljubavi, da i ja iznesem svoje ljubavne probleme.
Elem, radi se o jednom trajnijem složenom odnosu sa devojkom koja mi mnogo znači, toliko da bih bio spreman istog dana da se ženim s njom. Zarad nje bih svašta stavio na kocku, i mislim da nikad u životu neću moći da volim bilo koju ženu na svetu tim intenzitetom kojim volim nju. Potrebna mi je skoro kao kiseonik, i čitav taj odnos je prilično opsesivan sa moje strane.
Sa druge strane, njen karakter je neverovatno prevrtljiv. U roku od 5 min možete primetiti da će od setne osobe postati srećna ili obrnuto. Sred prijatne konverzacije ume tek tako da plane, bez nekog značajnijeg povoda- recimo, jednom sam komentarisao neke filmove, i ona je odjednom napustila kafić i prestala da razogovara sa mnom zbog nekog usputnog komentara, kojeg sam izrekao reda radi. Juče sam prokomentarisao da se u poslednje vreme previše posvetila fakultetu, što je dobro, ali da sebi mora pružiti i malo odmora, a to je izazvalo burnu reakciju. Kada se malo stišala, rekao sam da se samo brinem za nju, i da ništa loše nisam mislio, na šta je usledila nova burna reakcija jer tvrdi da sam bezdušni skot koji ne ume da brine. I sada je po ko zna koji put ljuta na mene. Svađa bez ikakvog smislenog razloga, kao i sve do sada.
Dva puta je potpuno prekidala svaki kontakt između nas, blokirala me čak i na telefonu, samo da ne dođem do nje. Oba puta mi se sama vratila- čim je tužna i u problemima, zna da ću je ja utešiti. I sve bude super, odnos procveta. I onda opet neki problem. Zatišje. Tek se pomirim s tim da nema nazad, ona mi opet ulije nadu, sve bude super, poletim, i onda mi opet oduzme krila. I tako opet, opet i opet. U krug.
Volim je, definitivno je volim. Ali je problem što se to na mene mnogo loše odražava. Ne sama ljubav, ona nas sve čini plemenitijim, već ta njena promenljivost, ne znam da li mogu više da je pratim, sve to postaje čist mazohizam. Ali ono što mi najviše otežava sve ovo je činjenica što znam da sam joj i ja potreban. Čim je tužna, uvek se meni obrati jer, kako kaže, uvek uspem da je utešim. A jako je često tužna i mnogo mi znači to što uspevam da postignem da njoj bude bolje. Ali onda ispaštam kada na meni izliva bes. Povrh svega ja na kraju ispadnem "gad", "skot", "čovek koji nema savest, ali manipuliše tuđom" itd, a nikad nisam digao glas na nju ili rekao bilo šta ružno, već sam je uvek dočekivao lepim rečima, komplimentima, znacima naklonosti, poštovanjem.
Sve u svemu, zanima me šta biste vi učinili na mom mestu? I imate li neki predlog kako mogu da obuzdam te njene promene i makar stabilizujem sve ovo na nekoj prihvatljivoj sredini?
Taman i ortaka da nagovorim, pa da se negde u prirodi pozabavimo sa fleševima xD
