U stravičnoj noći, prirodnoj suštini svih noći,
U besanoj noći, prirodnoj suštini svih mojih noći,
Prisećam se, budan, u nelagodnom dremežu,
Prisećam se onog što sam učinio i što sam mogao
da učinim u životu.
Prisećam se, i neka teskoba
Podilazi me kao jeza ili strah.
Nepopravljivost moje prošlosti – jo je leš!
Svi ostali leševi možda su samo varka.
Svi moji vlastiti minuli trenuci možda još uvek postoje,
U prividu prostora i vremena,
U lažnoj prolaznosti.
Ali ono što nisam bio, ono što nisam učinio, što čak ni sanjao nisam;
Što tek sad vidim da sam morao učiniti,
Što tek sad jasno vidim da sam morao biti –
To je ono što je mrtvo, uprkos svim Bogovima,
To – što je zapravo bilo najbolji deo mene – ni Bogovi više ne mogu da ožive...
Da sam u određenoj prilici
Skrenuo nalevo umesto nadesno,
Da sam u datom trenutku
Rekao da umesto ne, ili ne umesto da;
Da sam u izvesnom razgovoru
Imao spremne rečenice koje tek sada, u polusnu, sklapam –
Da se sve tako zbilo,
Bio bih drugi danas, a možda bi se tada i sav svemir
Neosetno privoleo da se preobrati.
Ali nisam skrenuo na stranu bespovratno izgubljenu,
Nisam skrenuo niti sam pomišljao da skrenem, i tek sada to shvatam,
Ali nisam rekao ne ili nisam rekao da, i tek sada uvidjam da nisam rekao;
Ali ovog časa naviru mi sve rečenice koje sam propustio da kažem,
Jasne, neizbežne, prirodne,
I razgovor uspešno okončan,
I sve nedoumice razrešene...
Ali tek sada me boli sve što nikada nisam bio i što se povratiti neće,
Za ono što mi je promaklo zaista nema nikakve nade
Ni u jednom metafizičkom sistemu.
Možda bih na drugi svet mogao poneti svoje snove.
Ali zar ću moći da ponesem na drugi svet ono što sam zaboravio da sanjam ?
I baš ti snovi, ti snovi koje je trebalo snivati, oni su leš.
Sahranjujem ih u svom srcu zauvek, za sva vremena dok traje sveta i veka.
Ove noći budan sred spokoja što me obavija
Kao neka tuđa istina,
A napolju je mesečina, kao nada koje nemam, za mene nevidljiva.
(Fernando Pesoa)
