Tamna strana...

  • Začetnik teme Začetnik teme Nesi
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Nikada nisam osecao nostalgiju za sobom
ja sam samo trentak koji priznaje svoj pad
Rec sam koja ne izrazava
ni bice ni stvar

Zaboravljam da sam izgubio svoje uspomene
kamicke na ubogom putu

Treba li da tapsem onome sto me brise:
vetru, snegu
zelji da se ne bude nista?

Kakav se to fosil mice
u mojim plucima?

Odredio sam autopsiju nistavila
Dovoljno mi je da budem nerazumljiv
pa da zasluzim najcistiju odsutnost.
 
Hodao sam dolinom očaja
Dolinom tuge i boli
Tražeći tvoj pogled
Hodao sam stazama nemira
Tražeći tvoje oči
Boje zelene koje sjaje duginim sjajem
Tvoj čarobni pogled.
Bol me hranila, suze umivale rosom strepnje,
Praznina me ispunjavala
A tama prekrivala.
Tvoj pogled pun nedohvatljive sreće
Pun životnog mira, tako mi je blizu a tako daleko,
Ledeni srsi hladnoće me tište
A ti si svakim korakom sve dalje.
Nepropusne barijere mraka su pred tobom
Hladne kao santa leda
A ja uzalud čekam sunce da ih otopi.
 
Necu ti reci da sam tuzna,
Necu ti reci da sam sama,
Necu ti reci da me BOLI,
Necu ti reci da je tama...
Necu ti reci da moj si san,
Necu ti reci da moj si nemir,
Necu ti reci da me BOLI,
Necu ti reci da moj si svemir...
Necu ti reci da bez tebe ne svice,
Necu ti reci da noc je duga,
Necu ti reci da me BOLI,
Necu ti reci sta je tuga,
Necu ti reci kako zelim,
Necu ti reci, kako, te znam,
Necu ti reci da me BOLI,
Sve to sto imam da ti dam...

Necu ti reci ni reci vise,
Necu ti reci to, sto plodno u sebi slutim,
Necu ti reci...
Ne, necu ti reci...

Da najvise volim kada boli,
Najvise govorim kada cutim...
 
cjutanje

cjutati toliko dugo
dok se ne iskaze sve
cjutati za juche,danas,sutra
cjutati od srecje
od ispunjenosti
cjutati od bola
od praznine
cjutim te
chujesh li
izmedju krajnosti :P 8)

a liche pesmice :lol: :lol:
 
Naposletku
Ti si dobro znala ko sam ja
Otkud sad te suze, moja mila?
Rekla si da se za to cak brsljan ne hvata
Zalud izguzvana svila
To je tako
Ne pravi od tuge nauku
Mani svetlo na sIedecem bregu
Okopnice moj otisak na tvom jastuku
Kao "jezuska" u snegu
Razbicu gitaru
Crn je mrak ispunjava
Odavno se svoje pesme bojim
Pomera u meni one gene Dunava
Pa ja tecem i kad stojim
Ali opet
Dal' bi ikad bila moja ti da sam vojnik u armiji ljudi?
Rekla si da bas ne umem novce brojati
I da je nista sve sto nudim
Naposletku, ti si navek znala da sam svirac
Brosic sto se tesko pribada
Da me moze oduvati najblazi Nemirac
Da cu u po reci stati
Da se necu osvrtati
Nikada
Redas po vitrini fini porculanski svet
Al' ja sam figurica bez ziga
Pazi
To je bajka sto ti pada na pamet
Fali ti bas ovaj cigan?
Tek u jesen otkriju se boje krosanja
Sve su slicne u leto zeleno
Naposletku
Ti si dobro znala ko sam ja
Cemu suze lepa zeno?
Draga moja, ti si navek znala da sam pajac
Moj je sesir satra pomicna
Usne, tice-rugalice
A u oku tajac
Da sam kaput sa dva lica
Da sam Gospo'n Propalica
Obicna
Naposletku, ti si navek znala da sam svirac
I da je nebo moje livada
Da me moze oduvati najblazi Nemirac
Da cu u po reci stati
Da se necu osvrtati
Nikada
 
dodjem na forum sa sujetom u dzepu i nesto me tera na temu da odem al tamo mi stoji tekst moj neko ga je citao oj i sta cu onda nesto je reko sto me boli pa sta ako je reko. ko? a sta se pravim rekli mi da je sujeta losa i sad se pravim da nisam sujetna a inace jesam. a ova tema i nije za mene proza mi ide poezija ne, morala bih prvo da imam plan, a za to mi treba ceo dan. ne ide ni proza sve se odma sroza. blam me sto me citaju neki ne bi trebalo pa onda sta je ovo. ovo je lose i ruzno i citala sam vase i bilo mi je tuzno sto tako pisete suplje i smaracki...mediokriteti...ja sam iznad. al i ja pisem isto nije ni kod mene sve cisto soba definitivno nije. feng sui me muci jer krevet na pogresnoj strani cuci. bolesna sam do moga ali me jos sluzi noga. nisam previse bolesna samo imam shlajma u glavi presao je na oci i sta li ce jos da napravi. dosadna je ova poruka ali neko ce da kaze SUPEEEEEEEEER :) a na to i racunam. juce sam pisala svasta a treba da odem da prestane ovo oko da mi curi da li se neko jos tu duri. ovo je bruka al neko ce reci da sam kamen neizbruseni pa ce da se raduje meni. kad gledam u vrata paranoja me vata a kad sam naopacke pojave se tacke...macke. mozda me promaja drma. fali mi dodir a kazu mi nemoj i sta da radim
a samo na temu da odem vreme sada curi vec je pola dva nije bila takva misija nego sam namerno otegla jer sam sujetna. ili iskompleksirana. da li ovo nekome pisem ali rekoh ne, opet nisam racionalna jer da jesam isla bih na prokletu temu gde me ili niko nije video ili ... ma samo sebe gledam devojka je mogla da umre ja pomislih narkomanka i prodjem pored savest me nije grizla ali mogao je mozak da radi ispala bih heroj. reakcija na injekciju.
izvinite na promasenoj temi opet nisam u semi ali meni pustaju mnogo a nemam novo ni sta da kazem.
 
Secam se jedne pesme, ali ne mogu da je nadjem nigde, pa ako znate za nju, molim vas, posaljite mi.
Autor je Mika Antic, a pesma pocinje ovako (naziva se ne secam)

Uzalud preturas prasnjave slike
i trazis mamine oci na njima,
nadjes ih ali to nije mama
iako hartija na nju lici
mama je za tebe nesto drugo
to izmisljeno sto se ima...

E ne znam dalje.

Zbirke njegovih pesama u kojima je ta je "nestala" sa moje police jos davno :cry:
 
"Ako ti srce puca,
misli na mene.
Ako ti se place,
misli na mene:
Obozavam...
tvoj bozanski lik,
tvoje decije usne,
koje su me naucile grehu...
Misli na mene
kada patis,
kada places,
misli na mene.
Ako hoces
uzmi moj zivot,
meni ne treba
bez tebe.

Meni ne treba,
bez tebe!"
 
Umirem jer se predajem, jer hoću da umrem,
jer hoću da živim u ognju, jer ovaj zrak izvana
nije moj, već toplo disanje koje mi,
kad se približim, žeže i zlati usne iz dubine.

Pusti, pusti da gledam, obojen ljubavlju,
dok mi je lice rumeno od tvog grimizna života,
pusti da gledam posljednji kliktaj tvoje utrobe,
gdje umirem i gdje se odričem života zauvijek.

Hoću ljubav ili smrt, hoću potpuno umiranje,
hoću da budem ti, tvoja krv, ta lava što riče,
što, zatvorena, natapajući krajnje lijepe udove,
osjeća tako divne granice života.
 
Spustila sam oci i tiho zaplakala u sebi
tamo gde niko suza ne vidi.
I poslednji,nevidljivi put
uzela sam te na svoje srce
i zagrlila kao sto se san grli.
Pruzila sam ti, u sebi uvek sputavane ruke
i nevidljivo za druge
spustila ih na tvoja ramena.
A ti si s bolom slusao nasmejane reci
sto sam ih kao sarene ptice
bacala u gomilu da ih zaboravim"!

D.Maksimovic
 
Napušteni smo u ovom smrdljivom svijetu,
zrak nam se smije,
voda nam se smije.
Ne možemo sačuvati vatru koja nestaje,
Kažem ti – smije nam se.
Da bi izraslo drvo, u blatu zasaditi ga treba,
da bi se stvorilo blato, moramo umrijeti.
Plod koji jedeš bio je tvoj djed u prah pretvoren
a glava tvoja biće kokosov orah zreli,
drveće nam se smije.
Zrak koji udišeš kroz dvije rupe nestane,
voda koju piješ kroz pore izvjetri,
rugaju nam se gušteri, rugaju nam se zvijeri,
životinje nam se smiju,
napušteni smo u ovom smrdljivom svijetu.

:? :evil:
 
Noc je crna ko ugarak.
Samo moje misli svetle.
Kovitlaci!
Dal` da ti pruzim ruku?
Da me udavis pomrcinom ili da zajedno svicemo?
Pusti me da na miru spavam.
Znam to i bez tebe.
S tobom jos ne znam.
 
Blago stablu, jer mu je život pritajen i siv.
Još bolje je - ne osećati ništa poput tvrdog stenja,
jer nema veće boli no što je bol biti živ,
niti ima većeg tereta od tereta svesnog življenja.

Biti i ne znati ništa, ići bez sigurnog cilja -
bez straha za onim što beše ili budućeg udesa zlog,
bez strepnje da te jutro neće dočekati živog,
bez uzdisanja za životom, zbog senke i zbog

onog što ne znamo ili u šta tek sumnjamo,
kao i zbog svežeg grožđa, kojim nas mami put,
zbog groba što nas čeka sa svojim posmrtnim granama;
i ne znati odakle smo
ni kud nam je određen put.


Ruben Dario
(1876-1916)

DARIO [dar'io], Ruben, pravo ime Felix Ruben
Garcia-Sarmiento, nikaragvanski pesnik, publicista i diplomata (1867-1916). Jedan od najvećih pesnika Latinske Amerike. Pod uticajem francuskih parnasovaca i simbolista, Dario je uveo u hispano-američku poeziju novu muziku, motive, prizore. Zbirke: Piavo (1888), Profane proze (1896), Pesme života i nadanja (1905).
 
Sve vatre pakla me peku,
i sva su praskozorja slepa u mom oku,
kao blesak od prejakog sunca,

moja su cula ko usce za reku,
ko ruke tvoje na mom boku,
ko u groznici ma`nit kad bunca.

Sva su svitanja izbledela davno,
ko reci prejake sto grizu meso,
ko so na ranu zivu,

od daha secenog sve mi je ravno,
ko vulkan budni, ko ljudski nesoj,
ko cavli sto svijaju glavu krivu...

Rdjom me svojom plodis.
Kljucas i vris u meni,
u oku se grci tama,

hoces ponovo da se rodis,
vampiris usnule seni,
u sebi se borim sama.

Rukama svojim, cvrsto te primam na grudi,
spokoj u sebi gusim,
kroz skripuce zube necu da cujem ista,

Otrzu se iz mene ljudi,
stisnutih usana dusim,
NAJVISE GOVORIM ONDA KADA NE GOVORIM NISTA!
 
Nesrećo, moj veliki oraču,
Nesrećo, prisjedni,
Odmori se,
Odmorimo se malo, ti i ja,
Odmori se.
Ti me nalaziš, ti me iskušavaš, ti me kušaš,
Ja sam tvoja ruševina.

Moje veliko kazalište, moja luka, moje ognjište,
Moj zlatni rudnik,
Moja budućnost, moja prava mati, moje obzorje,
U svjetlosti, u tvom prostranstvu, u tvom užasu,
Ja se gubim.
 

inspiracija dolazi prvo
iz trbuha
nerazgovetnim šumom
kao šumom školjke
potiskivana do usta
navire kao slina
koja se progutana
vraća sa mučninom
napetošću među slepoočnicama
i ljuljanjem košćica
u jezeru srednjeg uha
od čega se konačno
izbacuje
kao slepa sluzava reč
na belinu
hladnog i glatkog
papira
 
Upoznao sam te okrutnu na rastanku

Videh te kako odlaziš

Kao vojnik koji u smrt ide

Bez milosti za onog koji ostaje

Nikakvu mi nadu nisi ostavila

U tom casu nisam ni imao snage

da te pogledam

Od tebe posle ni glasa više

Samo tvoja slika, neumorni drug...

... I tvoje cutanje

Zastrašujuce kao bunar bez dna

Zanosim se da bi me ponovo mogla voleti

I trazim Te i cekam da se vratiš

da bih te video izmenjenu.

A znam da ceš se ljutiti na me'

Sto sam se usudio prkositi Ti

U ljubavi, sasvim nepotrebno...
 
040_SM0006.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top