Tamna strana...

  • Začetnik teme Začetnik teme Nesi
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
«Čuvaj se oštog mača,
Ne približavaj se lijepoj ženi.
Blizina oštrog mača rasjeći će ruku,
Blizina lijepe žene ranit će tvoj život.
Opasnost putovanja nije u daljini,
I deset metara je dovoljno da se razbije tocak.
Ljubav nije opasna zato što prečesto volimo,
Jedna jedina noć može ti raniti dušu.»

 
O dragi osjećaju, dođi još bezbroj puta,
vrati se i zanesi me,
jer se budi uspomena na jedno tijelo
dok drevna čežnja struji u mojoj krvi,
jer se usne i pút moja sjećaju,
dok ruke još uvijek kao da ljepotu dodiruju.

O vrati se bezbroj puta te po noći
zanesi me, kad se usne i pút moja sjećaju . . .
 
Eh, da, svako drugačije doživljava tamu. I svetlost. :lol: Meni nedostatak osećanja stvara prazninu, bez svetlosti i mraka. Nula. Bez ikakvih senki.
A i ja, Bunto ove stihove što si postovao vidim kao igru senki, i to onih svetlijih, igru ljubavne nežnosti. :) Deluju mi vedro, htedoh reći, kao da je srce puno tuplih osećanja. :P
Nesi, 'de si?
A tamno - kao krv, kao 'dubok zdenac bez dna', kao nespokoj u nesreći... Nesi? Tvoja tema, kaži nam..? :roll:
 
Ja je vidim crno. Tako je u mojim očima, doživljeno i pročitano.
Recimo,
volim te
upravo je izgovoreno jako tamno i mračno! Nema svetlosti. Senki. Izgovoreno je samo kao obična reč, bez težine. Nema sjaja, vedrine, toplih osećanja.
Potpuno je hladno izgovoreno volim te. Bez osećaja.

(sad još i filozofiram, a to mi nikako ne ide)
:)
 
KAD PTICA PRESTANE VOLJETI
Kad ptica prestane voljeti drugu pticu, ona joj ne kaže:
"Odleti sada tisuću milja daleko, da ne bi gledala
kako se gomila ravnodušnost u mojim zjenicama!"
Jer ptica nije troma kao čovjek; daljina je za nju
lepršanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.
Ne kaže joj: "Sada se sakrij tisuću
stopa duboko ispod zemlje,
da ne čuješ kako pjevam u predvečerje
nježnu uspavanku drugoj dragani,
koja leži s kljunom u mome krilu !"
Jer ptica nije površna kao čovjek;
ona zna da se otkucaji srca
pod zemljom propinju još snažnije,
i umjesto umirujućih zvukova
uspavanke cijela bi šuma morala slušati
tutnjavu podzemlja koju je izbacila bol.
Zato kad ptica prestane voljeti drugu pticu,
ostane pokraj nje da tu umre, u samoći.
A čovjek kad prestane voljeti drugog čovjeka,
od stida i pomutnje ne zna što bi i,
bježeći sve to dalje od njega,
ugnijezdi zauvijek u svome srcu njegovu tugu.
Nema malih boli. Ljudi vole male boli.
One su lijepe, a ne bole mnogo.
Izgube li ih, priskrbit će sebi lako druge,
još manje skupe i manje bolne -
jer bol iskustvom otupljuje,
a premnogo iskustva nudi se na vašaru u bescijenje.
Ljudi vole kratke susrete, kratka pisma,
male doživljaje za koje ne treba tražiti
smisao daleko u zvijezdama ni u odviše opasnim,
nepoznatim predjelima duše.
Ali te male boli uvlače se neopazice
u naše meso izvrgnuto oštrici dosade,
one postaju u njemu naša smrt.
I zbog tog bezbroja malih lešina -
što se nečujno u nama raspadaju -
zavijaju cijelog života oko naših kuća strvinari,
a oko našeg čela izranjenog od mnoštva
malih jauka igraju se mravi.
Tako neće imati što da propadne
u nama kad nas potresu iznenadno velike boli,
proizašle iz velikih stjecišta razloga,
netaknutih opomenom.
Gledat ćemo bezbrižno mrave kako se
približuju i golema jata bjeloglavih
lešinara kako kruže u sve to nižem
luku iznad naših pragova i šaputati im:
"Nemate što tražiti ovdje, prijatelji.
Tu nema nièeg više osim slike
prašnog kostura ogrnuta sjećanjima,
a taj - budite sigurni - nije za vas!
Meso i krv i slatki voćnjak srca
pojedoše nam male boli,
mrvicu po mrvicu - one oglodaše sve do kosti,
do ove luknje u prostoru, zar ne vidite?"
Nema malih boli.
Nema malih boli pod ovim suncem.
 
denial-1.jpg

ishla sam ulicom chiji zidovi tudje korake chuli nisi
nikada, tuda mekocju polozhila nisu bosa stopala
nikada, ni na parche polomljenog stakla bosa nisam zgazila..
tu je sve mirno...
chak ni tishina nije postojanje svoje stopila u krah budjanja metala
niti je sjajan bol do mene dopro fizichki chulan
u tebi je sve mirno...
u dubinama tvojih ochiju ne vidim nijanse svetlosti i tame
niti su ti one za svetlost stvorene,nikada,
ja nikada u njima nisam ni osmeh izgubila, nepovrat...
praznina sve u sebe guta, poricanje...
poricanje emocija, ideja i strasti.., ne je nisam pesnik
niti znam sklapati stihove, da te u njima zarobikm vechno, ne
ja nisam slikar , da te u boje okujem, ne bi li ponovo disao..
ne , ja nisam tuzhna, shto poput sjaja zvezda u srzhi planete ipak blistash,
izgubljeno, ugashen, zgasnuo...
ne, ja nisam tuzhna, ja ne postojim u ochima tvojim...
 
Gravity

Lost again
Broken and weary
Unable to find my way
Tail in hand
Dizzy and clearly unable to
Just let this go

I am surrendering to the gravity and the unknown
Catch me heal me lift me back up to the sun
I choose to live

I fell again
Like a baby unable to stand on my own
Tail in hand
Dizzy and clearly unable to just let this go
High and surrendering to the gravity and the unknown
Catch me heal me lift me back up to the sun
I choose to live, I choose to live, I choose to live

Catch me heal me lift me back up to the sun
Help me survive the bottom

Calm these hands before they
Snare another pill and
Drive another nail down another
Needy hole please release me

I am surrendering to the gravity and the unknown
Catch me heal me lift me back up to the sun
I choose to live, I choose to live

a parfect circle
 
Sva u zelenom je moja ljubav odjahala
na velikom konju od zlata u srebrnu zoru.
Četiri vitka psa se šuljaju sa smiješkom
veseli je jelen bježao pred njima.

Okretniji su od šarenih snova brzi dragi jelenovi,
rijetki crveni jelenovi
Četiri crvena srndaća kraj bijele vode
okrutni rog je pjevao sprijeda

S rogom o boku je odjahala moja ljubav,
odjahala niz rijeku u srebrnu zoru.
Četiri vitka psa se šuljaju sa smiješkom
livade su ravne bježale pred njima.

Mekši su neg' san u papučama vitki gipki jelenovi
okretni nestali jelenovi.
Četiri okrutne košute u zlatnoj dolini
izgladnjela je strijela pjevala pred njima.

S lukom o pasu odjahala je moja ljubav
odjahala niz planinu i srebrnu zoru
Četiri vitka psa se šuljahu sa smiješkom
oštri su šiljci bježali pred njima.

Bljeđi su od strašne smrti glatki tanki jelenovi
visoki,napeti jelenovi
Četiri visoka jelena na zelenoj planini
sretan lovac pjevao je pred njima.

Sva u zelenom je moja ljubav dojahala
na velikom konju od zlata u srebrnu zoru.
Četiri vitka psa se šuljahu sa smiješkom
Moje srce palo je mrtvo pred njima.

E. E. C.
 
13%20Narcisele%20norocoase%20din%20livada%20lui%20Nea%20Petric.jpg

nikada se necju vratiti srecji
pogodjena neizvesnoshcju ptica je jednom slomila krila
neizmerni sklopovi puteva tudjih zavezashe joj se za vrat
ptico, poleteti necjesh, nikada vishe
tvoje je sunce posle kishe
propalo u bezdan bunara mrachnog
pogledaj, ptico, kuda si krochila jednom
krochiti necjesh nikada vishe
tvoja su krila u olovne drshke prozora zalivene
otvorenog shirom, pogleda u beskraj...
ptico, na tamnoj strani ni ruzhe ne cvetaju
niti je trava i beskrajno plava nitna granita
ikada ugledala sjaj njene tame...
nikada se necju vratiti srecji

 
Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti
gde su prizori, s one strane krvi gde voće
otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će
pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti.

O, u slepoočnice se svoje nastaniti.
Evo me bez odbrane ispred strašne samoće.
Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće.
Lice bez očiju na pustome zidu biti.

Crvene ptice pevaju u mome mesu.
Crne ptice obleću oko moje glave.
Neka mi čelo bude načeto u lesu

gubom i kamenom ispod letnje trave,
ako izgubim tvoje divno lice
na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice.
 
U mrak smo odvedeni.
U mrak smo stigli preplašeni.
Mesec je podivljao nad nama,
zvezde su se sakrile od nas;
kosti nam je rastavila zima,
vetar je zavijao na glas...

Ostaje daleko iza nas
beskrajno daleko iza nas
Vatra je ostala u nama
šume će nas primiti u mrak;

bežimo sa ovog svetla,
bežimo u mrak!
Bežimo sa ovog svetla,
bežimo u mrak!

U mrak smo zapleteni;
u mrak lagano tonemo svi;
zemlja nam je prestala da rađa,
ptice su nam pobegle na jug,
deca su nam prestala da plaču,
deca su nam izbegla na put...

Ostaje daleko iza nas
beskrajno daleko iza nas...
Vatra je ostala u nama.
Šume će nas primiti u mrak.
Bežimo sa ovog svetla.
Bežimo u mrak.
Bežimo u mrak!
 
nemoj bježati
kad te stignu
oblaci vlastitog osmijeha
ja ne bježim
noge su mi polomljene
u nasrtu vjetra

koliko se puta može
preokrenuti vrijeme
isprati i namirisati
da bolje izgleda i ne boli

vrijeme je da se vratim
nekom novom početku

ti se samo smijehom možeš probuditi
ili suzom

kako ti nije dosadila ta ljuljačka
koju nazivaš životom

(a.)
 
"Obrana domovine i demokracije
Prazne fraze, farse su i bajke

Nema časne smrti, samo je smrt obična
Što u crno zavija naše majke"


Draga mama,
Loša sreća jučer. Poginula su četvorica momaka iz A CO 2-69 Oklopne brigade. U redovnoj patroli naletjeli su na minu. Jednom od njih, Jacku, ostao sam dužan stotinu i šezdeset dolara. Danas je narednik pokupio sve kamere i fotoaparate. Molim te ne šalji mi više video kazete, fotografije, DVD filmove i konzerve svinjetine. To je najnovija zabrana.
Nabavili smo Joshov CD s muzikom iz filma TROJA i samo to slušamo. Momci su u našem Hammeru postavili ogromne zvučnike. Vozimo se tako ulicama Faluje dok muzika trešti, ludo. Probat ću ti se javiti idući tjedan preko prijatelja iz Brigade za vezu pa očekuj mail oko utorka. Volim te i ne brini se, John.

P.S. - Jesi li bila u banci? Što je s onom kućom o kojoj si mi pisala prošli puta?


* * *


Dragi John, sine.
Kada se vratiš preselit ćemo. Pronašla sam novu kuću kod Audubon Parka i znam da će ti se svidjeti. Bila sam na sprovodu Hommera Byrda i Timma Rendera. Timm, gospođe Hariett, bio je tvojih godina i mislim da si ga poznavao. Pokopani su na groblju St. Louis uz vojne počasti. Bilo je tužno gledati roditelje kako pokapaju svoju djecu. Vjerujem da nisu poginuli uzalud.
Danas su javili da je uragan krenuo prema Lousiani. Započela je evakuacija. Neki susjedi iz ulice već su odselili rođacima izvan Države. Ja nemam kuda. Čuvaj se, ljubljeni sine, vrijeme će brzo proći i ti ćeš biti kod kuće. Za mene ne brini. Ja samo brojim dane koji su preostali do tvog povratka. Na kraju, sretan ti rođendan, sine. Želim ti brz povratak i sve ono što bi si i sam poželio. Nadam se da ćemo idući proslaviti zajedno.
Voli te i misli na tebe, tvoja Ma.

* * *

Vojnik John D. Hant poginuo je na svoj dvadeset i drugi rođendan, 1. rujna 2005. uveče. Njegova je majka nestala u naletu uragana Katrine. Negdje na serverima, njihova elektronska pošta i dalje čeka, nepročitana.


Copyright © 2005. by Eduard Pranger
 
Hoceš li mi opet reci da me ne želiš?
Sigurnost koja je zracila iz tvojih ociju
ovog puta pluta na pucini.
Bes koji osecam
kao kiselina ubija uspomene.
Zasto ne bežiš?
Cekaš da vidiš gde se ja to prekidam?
Slobodno cekaj
Mozda dotle istruli i tvoja maska
I ja cu cekati
Ova kiselina nagriza polako
 
Kroz glavu mi je prolazila misao koju sam negde pokupila:
,,Nije mi žao mrtvih već onih koji za njima ostaju''
Nisam znala da li da gledam u pod ili u ljude
ili u neku tamo ni počemu posebnu tačku.
Glas je rekao kako drhtim
s druge strane neko je dobacio da se tresem.
I ja sam rešila da u sebi sastavim i ponovo rastavim te dve reči.
Mislila sam o rečima, o trajanju, o vremenu i vetru
koji me je inspirisao da udišem duboko u svakom njegovom naletu.
Mislila sam o putu, o muzici, o nekim sasvim običnim stvarima.
Recitovala sam u sebi stihove, prebirala po sećanjima, snovima...
brojala sam ruže.
Dopirao je miris nekog jakog, cveća.
Koračala sam kraj njega.
Uzeo me je za ruku.
Mislila sam da mi uzima dušu.
Rasplakala sam se na povratku, sama.
On je zalutao negde,
nisam više mogla da ga pratim pogledom.
Rasplakala me je jedna mrlja od voska na rukavu.
U tom trenutku sam shvatila
da nekome treba da prenesem poruku.
Zapečaćena prokletsvtom da je nikada ne napišem
i da je nikada ne izgovorim.
 
Kao nekada sa tobom
sada sapucem sa mjesecom
sa obalom jednom.
Sanjalacke varke
u njima ljubav bez kraja
blistala na nebu
mojih snova.
Zvuci proslih dana
raskosnih misli
Zivot satkan od tuge
opet jutra tamna.
sudbina igre
ne,igra sudbine
 
Tajnu i ne skrivam.
Poezija
tuga u njoj
Nikada mi nije jasno
zasto pisem
Trazim li spas
tragom daljine?
Ili su iluzije
tugu da savladam
u tamnici pisanja.


Zbijene misli jure u stihove
Bezbroj puta spalim
napisanu pjesmu
u neredu zvuka
Kasno je za ispit duse
na praznoj hartiji
 
u meni su danas umrli svi snovi
nishta vishe u meni ne raste
izgubih zhivot dok sam korachala sama
negde mi je ispao..
ne mogu ga nacji u ovim emocijama praznim
ja vishe ne volim
ljubav sam izgubila dok sam se nadala nekom vecjem snu
teshko je kad imash neshto
i kad se to pretvori u chesticu prashine
dok ga drzhish na dlanu
ubih ga tezhnjama ka visinama
koje me necje primiti
u mrachan bezdan sam upala
ruku spasioca odgrizle su usne
bezosecjne kuje
svaka kap u meni tone
ne nalazi dno
izgubih ljubav na nakom putu
chije ni ime ne znam
ime mu je proshlost
i mrak u meni proguta svetlost
dok sam korachala nosecji u ochima iluzije zvezda
sa sobom vishe ne umem
donesite mi konopac
nocjas cje me pohoditi mrtvi
zhelim da se probudim
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top