Taj romanticni Balasevic

  • Začetnik teme Začetnik teme Lilu
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Jekyll_doesnt_Hyde:
Miholjsko leto

Do pola jedan je bila na času klavira...
Onda korakom merila grad...
I usput gledala izloge...
Pardon... Svoj odraz u njima...
U kosi još, poput venca, ona molska kadenca...
Mala vračka da upravo tad...
Uz "caffe Kibic" polagano nadođe On...
Kao plima...

Tajne su tu zato da ih neko nasluti...
Postoji reč koja vredi tek kad se odćuti...
Bogu je kanuo čaj... Svud je prsnuo sjaj...
Jedan platan će ostati zlatan...
Ona kroz smeh čvrsto svoju kajdanku stišće...
Ne drhti On... To je samo to uvelo lišće...
Blaženo Miholjsko Leto...
Jedno i sveto za njih...

A On je nosio naglas svojih Skoro Osamnaest...
Sve češće mu govore "Vi"...
Begeš u grudima udara...
Bije u bronzane žice...
U džepu sretni staklenac... Ko ono novčić i zdenac...
Mala vračka da nestanu svi...
A Ona bane ko lupež... I prospe mu kosu u lice...

Kao osrednji klošar, malo prosed... I prostar...
Na uglu sam zastao sam...
Ne tako dobar oktobar...
I misli sve... U "ruskom štimu"...
A onda shvatih, na prepad... Da te volim, ko nekad...
Vreme samo raspiruje plam?
U meni "miholjsko leto"... To prkosno sunce pred zimu...
Kliknite za proširenje...
:cry: Moja omiljena ...
 
MENUET

U pet i petnest je zvonio sat, jednoga jutra na kraju leta.
U šest i deset je kretao voz s nekog perona na kraju sveta
mene je čekao taj voz...

Kraj mojih nogu je spavao pas, rekoh mu tiho, "Hej, beži odatle".
Otvorih vrata, izađoh na trem na kom su cvetale bele muškatle.
Pomislih, to je, mozda, taj dom.

Nije me čula, mirno je snila svoje lepeze i sveće i čipke.
Snila je dane, mirne i nežne, k'o crno - bele klavirske tipke.

A u životu, sama na svetu, u menuetu tražila spas.

Siđoh pred kuću, na prašnjavi put, k'o neki lopov, polako i tiho.
Ja nisam bio taj vitez za nju, mada mi govore da sam Don Kihot ,
al' to je sasvim druga stvar.

Bila je zvezda, bila je pesma, svaki dan druga, a večito ista.
Snila je dobra stara vremena, i svog Šopena i Baha i Lista.

Možda će sama, u grubom svetu, u menuetu naći svoj mir.

Od tad je prošao vek ili dva, javi se retko ponekom kartom.
I ko zna gde je, ne zelim da zna, koliko čeznem za dalekim martom,
kad sam je sreo prvi put.

Bila je zvezda, bila je pesma, svaki dan druga, a večito ista.
Snila je dobra stara vremena, i svog Šopena i Baha i Lista.

A u životu, sama na svetu, u menuetu tražila spas.

Još uvek lutam, gde je kraj puta? Pamte me mnoge provincijske pruge.
Kriju me mračne, jeftine krčme, noći su, ponekad, puste i duge.

Nestajem tada u nekom svom svetu, i menuetu, i menuetu...
 
Rekli su mi da je dosla iz provincije,
strpavsi u kofer snove i ambicije
drug je studirao sa njom
pa smo se najzad sreli ona i ja
shatih, boze
ovo je sazvezdje za nju provincija.
Srce stade kao dete da se otima
trazili smo se po prethodnim zivotima
ostavih iza sebe svet, zablude,
promasaje koji tiste, prosto,lako
ko neko beznacajno pristaniste.

O da mi je da se jos jednom zaljubim
opet bih uzeo kostim vecnog decaka
i opet bih smisli kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.

Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih
usamljeni galeb iznad mora osrednjih
reci bi sve pokvarile
samo se cutke pokraj mene stisla
sami,svoji, izbeglice iz besmisla.

O da mi je da se jos samo jednom zaljubim
opet bih gledao niz kej kao niz prugu
i opet bih znao da se u oblak zadubim
i cekao bih samo nju ni jednu drugu.
[/u][/b]
 
Bože, bože


O bože, bože gdi baš ja od svih sretnih cigana
da se rodim baš kad zadremaš
da me ne blagosloviš nikad ni ne osloviš
dok za nekim makar kakvim vašar raspremaš.
Dvaes četri dinara dužan sam kod mlinara
kod kovača ne smem svraćati
juri me dućandžija švićka zamnom kavdžija
jedva imam svirce plaćati.
Zamnom cika zamnom potraga a predamnom put za dovraga
bar da mi je fićok rakije tu bi moglo da se sakrije
još kad onda svirci nagare sve ću dati sve ću propiti
samo neću moje malo magare s belegom na levoj kopiti
niko mene ne zna slušati ko moj verni drugar ušati
zamnom ići i sanjariti a ne kvariti.
Bože bože gdi baš ja od svih spretnih cigana
naspram zvezda da se zagubim
dok sam konje pojio vrag je drum prespojio
on je hteo da se u nju belu zaljubim.
Samo ako išta znam onda znam da budem sam
tu sam isti na mog ujaka.
Kola i kabanica britva i brojanica
a prijatelja ko u kurjaka.
Zamnom cika zamnom potraga
a predamnom put za dovraga
bar da mi je fićok rakije tu bi moglo da se sakrije
pa kad svirci nagare zadnji groš ću propiti
ali nedam magare s belegom na levoj kopiti.
Gdi je da je nekaje samo nek daleka je
da je duže trajalo ne bi valjalo.
Bože bože gdi baš ja od svih grešnih cigana
da padnem na sitnim gresima
ne daš mi je videti i to od ruke ide ti
mora da je besposleno na nebesima
stiću sutra do mraka do komšijskog oblaka
pod njim ću se opet roditi
nisi ti na nebu sam bogova je povazdan
s nekim ću se već nagoditi.
 
"Redjas po vitrini fini porculanski svet...al ja sam figurica bez ziga...pazi to je bajka sto ti pada na pamet...fali ti bas ovaj cigan...
Ne, duso...tek u jesen otriju se boje krosanja...sve su slicne u leto zeleno..."[/b]
 
"Bilo mi je sedam-osam godina, i mogao je da mi odgovara i sasvim jednostavno, ali za mog starog se stvarno može reći svašta samo ne i to da je bio jednostavan... Neke njegove primere shvatio sam tek pod stare dane, neke nisam još, i izgleda da i neću, ali priču o jednom naročitom Ćupu zapamtio sam zauvek. Ili sam je se tek sada setio? Nema veze... Ćale mi je, uglavnom, ispričao da na svetu postoje samo istina i laž. Stvarnost i snovi, još bolje. Istina je stvarnost, i tu nema šta da se priča, a laži su snovi... Tu mi, verovatno, nešto nije bilo jasno, jer se sećam da mi je objašnjavao da su snovi samo male laži, a ne nešto drugo. Male leteće, najlepše laži. Snovi su anđeli laži... Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne kemikalije zato se uvek mešaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju, i to je najvažnije. A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta. U tom Ćupu je štos...

Kada ono prestaje detinjstvo? Kada ti netko prvi put na ulici kaže "Vi"? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tačno... Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ..."
 
Spalio je juli seno
A Tisa nezapamćeno opala
I otkrila sprud kraj šlepa
Ko stvoren za njena lepa stopala
Stari joj je bio lađar
Polu Rumun, polu Mađar, besni ker
Prema meni nikad zao
Nekako je znao da mu volim kćer

Bodom sitnim kao prezla
Moje ime je izvezla stidljivo,
Plavim koncem na gaćice i pod karner spavaćice
Jedva vidljivo
Skrila čamac mlada trska
Koju možeš sa dva prsta poviti
Molila se Bogu Suše
Da što duže ne da im otploviti

Tu noć je Tisa nadošla
A na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenčić
I u kosi venčić od ivanjskog cveća
Pa ipak, nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam

Nastavila voda rasti
Nije htela naglas kasti, a znala je
Drugo jutro sve po starom
Al' nikad da slađe garov zalaje
Zaklela me da je čekam
Da će me se cela veka sećati
Na promaji žar malakše...
Ima l' ista lakše neg' obećati?

Noć kad je Tisa nadošla...
Na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenčić
I u kosi venčić od ivanjskog cveća
Nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam
 
Poslednja nevesta

Vesnik svadbe po sokaku svuda je...
Brinu snajke sta ce koja mesiti...
Neko mi se kanda skoro udaje?
Moralo se i to jednom desiti...
Tu livadu ja sam prvi kosio...
Pricam vise nego sto bih smeo...
Ajde...odavno bih je zaprosio...
Da sam samo hteo...

Vetric glanca krune granja...
Tamis nosi par lokvanja...
Racun svedi:sta sad vredi mladost,tricava?
Nevazno je to sve skupa
Secanje je smesna lupa
Koja sitne stvari uvelicava...

Oprezno s' tom violinom
Ona cezne za tisinom
k'o da skakljes andjelcice vrhom gudala
A Nju nemoj pominjati...
Nece svet zbog toga stati
Nece biti prva sto se udala...

Nista lakse nego sebe slagati
Nista lakse neg se na smrt opiti
nista teze nego zalud tragati
Od sto drugih Nju sam hteo sklopiti
Srce lupka, al misao okleva
Ceka da se stvari same dese
Tuga lepse zvuci kad se otpeva
Pesma sve podnese...

Bog je katkad pravi seret
Na strmini doda teret
I potura Nedohvatno da se dohvati
Bog je dobar kako kome
Bolje ne pitaj o tome
Ucutacu ili cu opsovati

Polagano, Sanji-baci...
ti si znao sta mi znaci
Ko da heklas paucinu vrhom gudala
Kad pred crkvom baci buket
Neka padne kao uklet...
Neka bude zadnja sto se udala

Samo bol je u zivotu siguran
srecu nosi neki postar jako spor
Neka...samo ovu noc da izguram
Sutra cu vec naci dobar izgovor...


A najlepsa pesma, za mene naravno, je PROVINCIJALKA!!! Mada....SVE SU NEPREVAZIDJENE!!!!!
 
Provincijalka

Rekli su mi da je dosla
Iz provincije
Strpavsi u kofer snove
I ambicije

Drug je studirao sa njom
Pa smo se najzad sreli ona i ja -
Shvatih: Boze, ovo je sazvezdje
Za nju provincija

Srce stade kao dete
Da se otima
Trazili smo se
Po prethodnim zivotima

Ostavih iza sebe svet zablude
Promasaje koji tise
Prosto, lako,
K'o neko beznacajno pristaniste

O, da mi je da se
jos samo jednom zaljubim
Opet bih uzeo kostim
vecnog decaka
I opet bih smislio
kako da prodangubim
Dok ona ne sleti
niz hodnik studenjaka

Gorda, naspram podsmeha
I spletki poslednjih
Usamljeni galeb
Iznad mora osrednjih

Reci bi sve pokvarile
Samo sve cutke
Pokraj mene stisla
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla

O, da mi je da se
jos samo jednom zaljubim
Opet bih gledao
niz kej kao niz prugu
I opet bih znao
da se u oblak zadubim
I cekao bih samo nju,
ni jednu drugu

Napisi mi pesmu, mazila se je
Nisam znao da li cu umeti
Reci jesu moje igracke,
cakle mi se u glavi
Kao oni sareni staklici kaleidoskopa
I - svaki put mi druga slika
u ocima kad zazmurim
Ali…postoje u nama neke
neprevodive dubine
Postoje u nama neke stvari
neprevodive u reci
Ne znam....

Napisi mi pesmu, molila je
I nisam znao da li cu umeti
Voleo sam ju tako lako
A tako sam tesko to znao da pokazem
A, onda odjednom raspored
madeza na njenim ledjima
Kao tajna mapa pokazao mi je
U koju zvezdu treba da se
zagledam, i - tako
Eto ti pesma, ludo jedna...


Jbt, sto je ovo dobra pesma...
 
“Radas Savo…
Stevo, Pero, Jovo?
Kako li samo to ‘O’ na kraju imena promeni smisao svega? Kad kazem: Steva, Pera, Jova, puna mi usta. A ovo ‘Savo’ oprlji mi nepce kao vrela sljiva iz gomboce…”

Pjesme volim, ali ovo... :roll: Jedno od većih razočarenja.
 
Poslednja nevesta

Vesnik svadbe po sokaku svuda je...
Brinu snajke šta će koja mesiti...
Neko mi se, kanda, skoro udaje?
Moralo se i to jednom desiti...
Tu livadu ja sam prvi kosio...
Pričam više nego što bih smeo...
Ajde... Odavno bih je zaprosio...
Da sam samo hteo...

Vetrić glanca krune granja...
Tamiš nosi par lokvanja...
Račun svedi: šta sad vredi mladost, tričava?
Nevažno je to sve skupa...
Sećanje je smešna lupa
Koja sitne stvari uveličava...

Oprezno s tom violinom...
Ona čezne za tišinom...
Ko da škakljaš anđelčiće vrhom gudala...
A Nju nemoj pominjati...
Neće svet zbog toga stati...
Neće biti prva što se udala...

Nista lakše nego sebe slagati...
Ništa lakše neg se nasmrt opiti...
Ništa teže nego zalud tragati...
Od sto drugih nju sam hteo sklopiti...
Srce cupka, al misao okleva...
Čeka da se stvari same dese...
Tuga lepše zvuči kad se otpeva...
Pesma sve podnese...

Bog je katkad pravi šeret...
Na strmini doda teret...
I potura Nedohvatno da se dohvati...
Bog je dobar... Kako kome...
Bolje ne pitaj o tome...
Ućutacu ili ću opsovati...

Polagano, Šanji-bači...
Ti si znao šta mi znači...
Ko da heklaš paučinu vrhom gudala...
Kad pred crkvom baci buket
Neka padne, kao uklet...
Neka bude zadnja što se udala...

Samo bol je u životu siguran...
Sreću nosi neki poštar jako spor...
Neka... Samo ovu noć da izguram...
Sutra ću već naći dobar izgovor...
 
Posvadjana pesma

Sa katedrale tri puta lupilo
dosta se zvezdica na misu skupilo
plocnik k'o potocic, posrebren,
krivudav

Zar su se ulice ponovo smanjile
a senke brestova utanjile
ili ja to nisam predugo prosao tuda

Rasipam korake, k'o pijan dinare
od micurinove do detelinare
nemir me vuce njoj svojim tankim
vlaknom

Mozda se upravo malo odljutila
mozda je nekako naslutila
kakva se drama odvija pod mojom
jaknom

A mesec pojma nema,
matora lola drema
jutros je lumpov'o po kini
dok se sa sobom borim da tacno
izgovorim
tu tesku stranu rec - izvini

Ona me voli, znam, ok, ne suvise
al' taman dovoljno da krisom uzdise
kada me traceri ubace u semu

Skripucu oblaci pod njenim nogama
ne da se ludica tvrdoglava
stavise, pise udzbenik na istu temu

Samo je vetar sretan, vrti se k'o
baletan
u svojoj sivoj pelerini
dok moje misli traze kako se ono po
naski kaze
ta teska strana rec - izvini
 
Hej, otkači šlepove!
Nanišani jutro i pusti tu stvar neka klizi.
Postoje kod Amera reči za to:
"Take it easy", lutko lepa,
zrela se breskva nebom cepa.

U kosu me zadeni,
k'o malenu sedefnu šnalu me skri iza temena.
Svi satovi svemira žure,
mi imamo vremena, puna kapa.
Noć i nas dvoje, stara klapa.

Nije ovo uspavanka,
pesma gnjavanka,
buenas noches ciquita,
to smo smislili vrag i ja,
to je magija,
tajni prolaz kroz noć.

Baš polaze galije
do vina i maslina,
'ajmo malo na jug Italije,
zatvori oči...

U tajnoj sam misiji!
Moj dom je tek maleni svitac na nebeskoj pučini
a ja sam na ovoj planeti
da sretnom te učinim, spavaj samo.
Ne znaju oni šta mi znamo.

Nije ovo sweet baby dream,
glupi evergreen,
nema ljutnje Sinatra.
Ova pesma te voli sva,
to je molitva
za još jedan lep san.

O, ne boj se granica i naslovnih stranica,
nema tih glupih stanica
na putu do jutra.

Nije ovo uspavanka,
pesma gnjavanka,
buenas noches chiquita,
to smo smislili vrag i ja,
to je magija,
tajni prolaz kroz noć.

Baš polaze galije do vina i maslina,
'ajmo malo na jug Italije,
zatvori oči...
:P
 
Kad odem,
kad me djavo isprati glavnim sokakom
i kad mesečina zaveje moj trag,
nemoj tugovati jer jednom svakom
mali nemi slavuj doleti na prag.

Kad odem,
kad zamumla vetar zimske očenaše
i kad mrtvo lišće potera u kas,
za kaznu prognaće i tamburaše,
zbog pogrešne pesme u pogrešan čas.

Hej, budi jaka ti,
najlakše je plakati.
To nam samo Gospod svira
jesenju sonatu.

Snio sam vrata u tom suvom zlatu,
strah me da prodjem, al' proći ću.

Znam, laf si stari ti,
nemoj sve pokvariti,
kresni samo jednu sveću
na svetog Jovana.

Ne čuvaj dugo pepeo tih dana,
kad jednom odem, a poći ću.

Kad odem,
kad u prozor staviš prvu hrizantemu
i kad popucaju divlji kesteni,
ne pali uzalud fenjer na tremu
kad me otmu magle jedne jeseni.

Hej, budi jaka ti,
najlakše je plakati.
To nam samo Gospod svira
jesenju sonatu.

Snio sam vrata u tom suvom zlatu,
strah me da prodjem al' proći ću.

Znam, laf si stari ti,
nemoj sve pokvariti,
kresni samo jednu sveću
na svetog Jovana.

Ne čuvaj dugo pepeo tih dana,
kad jednom odem, a poći ću.

Kad jednom odem...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top