Taj romanticni Balasevic

  • Začetnik teme Začetnik teme Lilu
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Rekli su mi da je dosla iz provincije
strpavsi u kofer snove i ambicije
drug je studirao sa njom
kad smo se najzad sredli ona i ja
shvatih, Boze,
ovo je sazvezđe za nju provincija.

Srce stade kao dete da se otima
trazili smo se po prethodnim zivotima
ostavih iza sebe svet zablude,
promasaje koji tiste
prosto, lako, ko neko beznacajno pristaniste ...
 
O, nisu krivci primitivci sto su pokupili mast.
Korov nikne gdi god stigne. Ma, svaka njima cast.
Krivi smo mi. Otkud svi ti paraziti što su nam zagustili?
Nemoj stari moj, krivi smo mi što smo ih pustili.

Ma, šta su znali generali i brkati majori?
Jedino da vicu: "Pali!", ali - nisu najgori.
Krivi smo mi! Ni svi ti silni infantilni što su puške sanjali.
Ne, ne derane. Krivi smo mi što smo se sklanjali.

Putuj Evropo, nemoj više cekati na nas.
Ne pitaj mnogo, dospceš i ti na rdjav glas.
Putuj planeto, super smo se družili.
Nama je lepo, taman kako smo zaslužili.

Nisu krivci depresivci, lutaju psihopate,
što su rušili pa sada nama nude lopate. Krivi smo mi.
Nisu krivi sedativi što ih nisu sputali.
Sorry matori, krivi smo mi koji smo cutali.

Putuj Evropo i poš'lji nam malo peciva.
Nama je dobro - sreca jedna neizreciva.
Putuj planeto, ovde se vrag priziva.
Nama je lepo. Slika jedna neopisiva.

Putuj Evropo, nemoj više cekati na nas.
Ne pitaj mnogo, dospeceš i ti na rdjav glas.
Putuj planeto, super smo se družili.
Nama je lepo, taman kako smo zaslužili.
 
S Tugom jednostavno treba umeti...
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moras praviti da je ne primecujes pa ce se kad tad okrenuti i otici, iako ti se u prvi mah cini da ce zauvek cvileti kraj stola...
I pazi...
Poklonis li joj samo mrvicu paznje nece se smiriti dok ti ne uvali citavu korpu...
I onda si gotov...
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih musterija...
I nikad te vise nece zaobici...

jedan od onih zivota
 
U jednom od onih pajzlova sa kariranim stolnjacima i nekrštenim vinom...
Umalo da me Potiski đilkoši konačno dotuku violinom...
Pesma beše o suncokretu... do zla boga žalosna...
Samo, za nju se kod nas vrlo malo zna...

"Kis napraforgo..." Lepi goropadni cvet...
Zbog kog se Sunce s neba spustilo na svet...
Da sazna što u sene glavu okrene?
Da sazna kom se sveti, kad ne gleda za njime ko svi drugi suncokreti?

Malo moje ćudljivo... Pusti šta je bilo, ne budi zlopamtilo...
Obići svet je zbog tog uzbudljivo... Da bi se ovde vratilo...
Digni tu lepu glavu... Pogledaj me bar...
U suzici što blista čuda se trista vide...
Tvoja je sreća samo tvoja stvar...
Al zato tvoja tuga... To je već priča druga... To na moj račun ide...

Pipneš jedared šlingu u bećaruše...
Pa cela veka snevaš divlje jagode...
Zbog nje se rime raspare i naruše...
I sve bi htele da se njoj prilagode...

Lako je kad te neko ni ne zavoli...
Tad samo tamna strana srca zaboli...
Teško je kad za nekog jedinog i svog postaneš zrnce soli...
Teško je kad Tvoj Neko prestane da te voli...
 
Ako kročiš u čivutski vrt, na sedmo koleno čini će pasti...
I, k'o da nema drugih bašti... 'Di sve pupi i sve šljašti...
'Di na miru možeš šeboj i božure krasti...
Moja nesretna mati... Htela me spasti... Savetom finim...
Al' morala je dotad znati... Da ne sme kasti... Šta da ne činim...

Šta je bedem neg široki zid? Lako se zajaši... Ko stari čilaš...
Mahovina ko astragan... Da bez glasa šmugne dragan...
Ukraj neba se lepeza mlad šaran porcijaš...
Ruka zavesu miče... Trepte u tmini... Biserni zdenci...
Zbog nečeg đurđic uvek niče... Baš u tišini... I baš u senci...

Neću skoro onim šorom... Ne znam posle put odande...
Me sem čoro, moja lolo... Čhu ćo šoro paša mande...
Vetar cvili i leleče... Skini suknju i jeleče...
Nit' ko mari, nit' ko zna... Na ćer mande čingara...

Ako dirneš u čivutski vrt... Kletvu ćeš nositi ko srebrn zvončić...
Bićeš žedan kraj bunara... I siromah s puno para...
Sve ćeš dijamante dati za smešni cirkončić...
Ko u tuđi vrt uđe... Crn lebac mesi... U crnom plehu...
Eh... "Ne poželi ništa tuđe..." Svi smrtni gresi... U tom su grehu...

Kao mrva iz džepa... Truni se lako... Život protekli...
Da, rekli su mi da je lepa... Ali baš tako? To nisu rekli...
 
Računajte na nas


U ime svih nas iz pedeset i neke
za zakletvu Titu ja spev'o sam stih.
Ne spominjem prošlost ni bitke daleke,
jer rođen sam tek posle njih.

Al' život pred nama još bitaka skriva
i preti nam, preti, k'o duboki vir.
Ja znam da nas čeka još sto ofanziva,
jer moramo čuvati mir.

Računajte na nas.

Sumnjaju neki da nosi nas pogrešan tok,
jer slušamo ploče i sviramo rok.
Al' negde u nama je bitaka plam,
i kažem vam, šta dobro znam:
računajte na nas.

U ime svih nas iz pedeset i neke
za zakletvu Titu sam spevala stih.
Ne spominjem prošlost ni bitke daleke,
jer rođena sam posle njih.

U nama je sudbina budućih dana
i neki se možda i plaše za nju.
Kroz vene nam protiče krv partizana,
i mi znamo zašto smo tu.

Računajte na nas.

Sumnjaju neki ...
 
Eeeexxxxx Balasevic...sto ja njega volem! :(
Pretpostavljam da ste do sada ispisali sve moguce stihove, ali da i ja ipak ostavim trag!

"Nedostaje mi nasa ljubav mila
al' bez nja ovaj kurjak menja cjud
nedostajes mi ti, kakva si bila
nadostajem i ja, onako lud
ja znam da vreme svemu menja boje
i da je svemu silan sjaj pomracilo
al' meni eto nista sem nas dvoje nije znacilo"

Pesma (jedna od mnogih) koja me bas licno pogadja!!!
 
Mesec prosipa bokal fosfora.
Vitraž mraza na oknu prozora.
Jedne noæi k'o ova, znaæe Bog,
doslikaæu portret života svog.

Silueta se davno nazire.
Neko uzdahne, neko zazire.
Isto vide a razno tumaèe,
ðavo prste u farbu umaèe.

Prave si boje dodala na taj portre' života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
I lila, tamnu, èežnjivu,
i boju breskve, nežnu i sramežljivu,
setno sivu, nepogrešivu.

Roze naðoh með' starim pismima,
modru vrpcu nad teškim mislima,
ukrah riðu iz pera drozdova,
laki purpur iz prvih grozdova.

Uzeh oker sa sveæe sveèarske,
drap sa svilene mašne beæarske,
mrku s tambure tužnih tonova,
a cinober sa nosa klovnova.

Prave si boje dodala na taj portre' života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela,
ali bez nje bi bela još izbledela -
bez crne bela ne bi vredela.

Srce je moje napuklo
k'o kora starog bagrema,
al' u tvom oku kao lane zadrema.
I, jedva, kao šapati,
nièu u uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati.

Vetar dokono senke spopada.
Huk u ambis tišine propada.
Jedne noæi, k'o ova, znaæe Bog,
doslikaæu portret života svog.


Tek sam sada videla da postoji ova tema... Djole je jedan jedini, neprevazidjeni... Apsolutni genije... Jedini covek koji moze da me rasplace i nasmeje u isto vreme
 
Sine moj...
Ti se majke seæaš nejasno...
Dobre senke iznad kolevke...
Poè'o si da pamtiš prekasno...
Osluškujem lepet anðela...
Znaæu valjda da je naðem ja?

Eh, mani me...
Naš sam dom k'o èergu selio...
Tepanja na vino mirišu...
Njene stvari sam razdelio...
Svaki praznik minu æuteæi...
Sebi nisam znao uteæi...

Stade sve... Samo život proðe...
Sine moj, oèi njene plave...
Stiže dan da u vojsku poðeš...
Èudni se ovde sveci slave...
Sine moj... Kako da te pustim?
Ti si sve što mi od nje osta'...
Di æeš s tim trepuškama gustim?
Život baš ne zna šta je dosta...

Ma, slušaj njih
Što uz bojni pokliè legaju...
Pevaju u slavu noževa...
Pevaju, pa onda begaju...
Pošlo vreme s goreg na gore...
Razigralo one Najgore...

Sine moj...
Gajde æe ti baba kupiti...
Tamburu sa 'ticom sedefnom...
Cure æe pred kuæom pupiti...
Nek' se šorom digne prašina...
Kad bataljon suknji maršira...

Stade sve... Samo život proðe...
Sine moj, oèi njene plave...
Stiže dan da u vojsku poðeš...
Lumpuju... Usijane glave...

Sine moj, sve su to barabe...
Ne dam ja mog spomenka bokor...
Derane... Drž' se tvoga babe...
Nisi ti za taj jad i pokor, bre...

:( :(
 
Sumoran i nem, jablan gromom razvaljen,
zagledan u èašu preduboku.
Bio mi je stran i na izgled normalan,
al' tad mu spazih odraz meseca u oku.

On me oslovi: "Pa, kako idu poslovi?"
"Ma, idu", progunðah, "u vražjeg vraga!"
Na to on planu naprasno, odmeri me sablasno,
"Nemate vi pojma, braæo draga..."

Ne znaš ti šta znaèi ubiti grad,
ne znaš ti bauke kaljavih rovova.
Ne znaš ti šta znaèi spavati sad,
kad sklopim oèi, ništa osim tih krovova!

Kada sklopim oèi nebom naiðu mobe,
zamirišu gostinske sobe, nebom svadba odzvanja.
Kada sklopim oèi nebom promièu lica,
zatreperi roj tamburica, Dunav sedef odranja...

Zverko ludila, što si se probudila?
Crni ti je princ poljubac dao.
Al', neæu se stideti što Boga neæu videti,
jer, to i nije Bog kojeg sam znao.

Ne znaš ti, nema osloboðenih,
svaku tišinu mi granata prošara.
Spašen je taj prvi pogoðeni,
a svi su drugi veèni taoci košmara.

Kada sklopim oèi nebom naiðu ladje,
zvona, lavež, komšijske svaðe, miris svežeg oranja.
Ali kada svane vetri s reke zacvile.
Znam, to tuže vodene vile, Dunav tamjan odranja.

Ehhh...
 
Marina... Tek uz pomoć starih slika
Još mogu da se setim tvoga lika...
I bude se tad neki nemiri zli
I drugovima pričam da si moja bila ti...
Sav pijan...
Od te laži, k'o od dobrog, rumenog vina.

Marina... Ti si bila moja plima...
Marina: svetlo, tama, leto, zima...
I verujem još... U tome je spas...
I često tako smišljam neki život za nas...
Al tada...
Javi mi se stvarnost setno... Ko violina...

Marina... Ja još iste pesme pevam...
Marina... Ja još iste snove snevam...
Iz ničega smeh još stvoriti znam...
Na kraju svake pesme ipak ostanem sam...
I uvek...
Čujem kako šumi more... Iz daljina...

Marina... Dal ćemo se ikad sresti?
Ja ne znam kuda će nas to odvesti?
Al dobro je to što ne znamo kraj...
Sad zbogom... Neću reći da te volim...
Al znaj:
Marina... Ti si bila moja pesma... I moja plima...
 
U ime svih nas iz 50 i neke
za zakletvu Titu ja spev'o sam stih
ne spominjem prošlost, ni bitke daleke
jer rođen sam, tek posle njih


Sumnjaju neki da nosi nas pogrešan tok
jer slušamo ploče i sviramo rok
al' negde u nama je bitaka plam
i kažem vam šta dobro znam
RAČUNAJTE NA NAS

Na nama je sudbina budućih dana
i neki se možda i plaše za nju
kroz vene nam protiče krv partizana
jer mi znamo zašto smo ru

.....RAČUNAJTE NA NAS

A život pred nama još bitaka skriva
i preti nam, preti k'o duboki vir
ja znam da nas čeka još sto ofanziva
mi moramo čuvati mir




Nije neka romantika, ali se naježim kad čujem... 8)
 
Bude tako nekih dana
Što se, ko suv list duvana
Pri dodiru moga dlana, istrune.
I zamuti mi nešto sliku,
Kane suza u mastiku,
Odsjaji mi sunca čašu ispune.
I uvek jedna pesma, što se ne zna,
Zaore mi njivu misli, kao plug,
A grudi postanu mi uske;
Osetim, k`o divlje guske,
T`gu za jug.
 
Kad još nisam ništa znao, i još nisam verovao
Da na svetu tuge ima,
Jedino mi važno bilo da postanem levo krilo
Il' centarfor školskog tima.
Tad sam iznenada sreo najtoplijeg leta deo,
To su njene oči bile.
Imala je kose plave i u njima navrh glave
Belu mašnicu od svile.

Prva je ljubav došla tiho, nezvana, sama,
Za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama.

Kad je prošlo đacko vreme, stripovi i teoreme
I stripovi ispod klupe
Nije više bila klinka, počela je da se šminka
I da želi stvari skupe.
Tako mi je svakog dana bivala sve više strana.
Slutio sam šta nas čeka,
Pa sam prestao da brinem kako da joj zvezde skinem,
Postala mi je daleka.

Prva je ljubav došla tiho, nezvana, sama,
Za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama.

Danas je na sedmom nebu, kažu mi da čeka bebu
Našla je sigurnost, sreću, dom
Ima muža inžinjera, pred kojim je karijera
I mesto u društvu visokom.
Ja još kradem dane bogu, ja još umem, ja još mogu
Da sam sebi stvorim neki mir
Još sam sretan sto postojim, pišem pesme, zvezde brojim
Još sam onaj isti vetropir.

Prva je ljubav došla tiho, nezvana, sama
Za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama.
 
Kao davni greh, uvek mi se ista javljaš.
Odzvanja ti smeh, cipele u prozor stavljaš.
I večno sanjaš, svetom putuješ bez putovanja.
Badnje veče dolazi.

Mogla si mi baš i reći neke reči nagle.
Oči su mi, znaš, pune one iste magle.
Al' suprotnost sušta, sad u meni tuga koren pušta,
Badnje veče prolazi.

To je bilo naše zadnje, sad opet zvona zvone
- slušam to. Ne, nije svako veče Badnje,
al' ovo danas, sasvim slučajno - Badnje je.

U poslednji čas, kao uvek na to veče,
gospođa do nas unucima kolač peče.
U mojoj sobi samo stari veker vreme drobi
a Badnje veče prolazi...

To je bilo naše zadnje, sad opet zvona zvone
- slušam to. Ne, nije svako veče Badnje,
al' ovo danas, sasvim slučajno - Badnje je.
 
Moja je draga veštica, o tom ni reči nikome!
Na zidu ispod ikone šara srca i slova,
ume sa retkim travkama, munđari tajno s čavkama,
u san dozove dobre trolove i uvek osvane nova.
Kada prođe ribljom pijacom svi šapću:
Evo je... Biće nevolje!...
Al' blenu kao pijani njenom podsuknjom omađijani.

Moja je draga najbolja, anđeo dobrog naboja,
prošek u nedra prolije i eto ti čarolije;
druge mi za čas posade bezbojnu ružu dosade.
Držimo palce Vrag i ja da potraje ta magija!

Moja je draga veštica... Uvrača trista prepreka
odavde do Bečkereka, i oko čarde kod Žablja.
Kad se na putu zadržim, paprenu čorbu zapržim;
munja se nebom razmaše kao zlatna sablja...
I samo baja, i na pertle mi vezuje čvorove što sve govore.
Al' dok mirno spava pošten svet dugo se mirimo
...To je tek vatromet!
 
Puteve sam prošo mnoge,
dobro sam prošeto noge,
pile moje, pače moje malo!
Kuća mi je tamo gdi sam,
nigde mira našo nisam,
čedo moje, luče moje lepo!

Prošao sam belim svetom,
Kitio se raznim cvetom,
Sreto ljude bele, crne,
Ko kurjake i ko srne.
Vido sam što nije svako,
Pročito sam život lako,
Lane moje, pile moje malo!

Za život mi malo treba,
Tambura i parče leba,
Luče moje, pače moje belo!
Sam tugujem, sam se tešim,
Kažu neki kako grešim,
pile moje, čedo moje lepo!

Ostadoše iza mene
od sveg čuda uspomene,
Varoši i žene razne,
Puna srca, čaše prazne.
Ne gledaj me, šta je tebi,
Nađi nekog sličnog sebi
slomiću ti srce kada odem!

Gle, polaze noge same,
To drumovi zovu, mame,
pile moje, pače moje malo!
Ne zovi me da se vratim,
Lutalicu zvezdu pratim,
Čedo moje, luče moje lepo.

Kuća mi je tamo gdi sam,
Nigde mira našo nisam,
tražio sam džaba sreću,
kanda da je naći neću..

Deder i ti so tom violinom, ajde...
 
Aco Braco

Aco-Braco, derane moj trsavi
ti i ja smo drzava u drzavi
pukose na vrazjoj burzi
Franjo Josif i Habzburzi
Boljsevici cara skefali
otis'o na dobos Kajzer ko poslednji salabajzer
samo nama nista ne fali

Aco-Braco, derane moj stasiti
kad si vatra svi te 'oce gasiti
vracaju nam i zavide
al' to valjda tako ide
samo lepo mozes ruziti
neg', ogrni jankel stofan
suste suknje ko celofan
zavist valja i zasluziti

Malo mame, malo cerke
opajdare, kaciperke, kibicuju i zagledaju
siparice, gradske smizle, porumene ko ribizle
kad sa nama pripovedaju
ne bije nas dzabe glas
zadeni za sesir klas
i mater vetru dok je nama nas

Aco-Braco, derane moj srditi
da te grdim to mi je ko sebe grditi
to il' nemas ili imas
da te s vrata spazi primas
gust je dati, a ne stiskati
nije gazda kesa suplja
sto budzasto novce skuplja
gazda je ko ume spiskati

Aco-Braco, derane moj cestiti
Bog nek gleda di ce koga smestiti
od Bodjana do Opova
sila hulja i lopova
koji grabe sta odaberu
od Opova do Bodjana
jos je dobrih Vojvodjana
da im s neba 'leba naberu
 
Deca se uvek ljube stojeci
Naslanjaju jedno na drugo
Pomucenog uma
Pijani od srece

Deca se uvek drze za ruke
Ukrshtaju I lome prste
Znojavih dlanova
Ne vide kud idu

Deca se uvek shetaju kejom
Osmehuju se jedno drugom
Umornih nogu
Daleko ce stici


delikventi....
 
U jednom od onih pajzlova sa kariranim stolnjacima i nekrstenim vinom...
Umalo da me Potiski djilkosi konacno dotuku violinom...
Pesma bese o suncokretu... do zla boga zalosna...
Samo, za nju se kod nas vrlo malo zna...

"Kis napraforgo..." Lepi goropadni cvet...
Zbog kog se Sunce s neba spustilo na svet...
Da sazna sto u sene glavu okrene?
Da sazna kom se sveti, kad ne gleda za njime ko svi drugi suncokreti?

Malo moje cudljivo... Pusti sta je bilo, ne budi zlopamtilo...
Obici svet je zbog tog uzbudljivo... Da bi se ovde vratilo...
Digni tu lepu glavu... Pogledaj me bar...
U suzici sto blista cuda se trista vide...
TVOJA JE SRECA SMAO TVOJA STVAR
AL ZATO TVOJA TUGA,TO JE VEC PRICA DRUGA
TO NA MOJ RACUN IDE....

Pipnes jedared slingu u becaruse...
Pa cela veka snevas divlje jagode...
Zbog nje se rime raspare i naruse...
I sve bi htele da se njoj prilagode...

Lako je kad te neko ni ne zavoli...
Tad samo tamna strana srca zaboli...
Tesko je kad za nekog jedinog i svog postanes zrnce soli...
TEKO JE KAD TVOJ NEKO PRESTANE DA TE VOLI...

 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top