Taj romanticni Balasevic

  • Začetnik teme Začetnik teme Lilu
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
1706084940559.png
 
:heart:
Kad odem,
Kad me đavo isprati glavnim sokakom
I kad mesečina zaveje moj trag
Nemoj tugovati jer jednom svakom
Mali nemi slavuj doleti na prag.

Kad odem,
Kad zamumla vetar zimske očenaše
I kad mrtvo lišće potera u kas
Za kaznu prognaće i tamburaše
Zbog pogrešne pesme u pogrešan čas.

Hej, budi jaka ti,
Najlakše je plakati.
To nam samo Gospod svira
Jesenju sonatu.

Snio sam vrata u tom suvom zlatu,
Strah me da prođem al' proći ću.

Znam, laf si stari ti,
Nemoj sve pokvariti,
Kresni samo jednu sveću
Na svetog Jovana.

Ne čuvaj dugo pepeo tih dana,
Kad jednom odem, a poći cu.

Kad odem,
Kad u prozor staviš prvu hrizantemu
I kad popucaju divlji kesteni
Ne pali uzalud fenjer na tremu
Kad me otmu magle jedne jeseni.

Hej, budi jaka ti,
Najlakše je plakati.
To nam samo gospod svira
Jesenju sonatu.

Snio sam vrata u tom suvom zlatu,
Strah me da prođem al' proći ću.

Znam, laf si stari ti,
Nemoj sve pokvariti,
Kresni samo jednu sveću
Na svetog Jovana.

Ne čuvaj dugo pepeo tih dana,
Kad jednom odem, a poći cu.

Kad jednom odem...
 
Branko Lori:
:heart:
Kad odem,
Kad me đavo isprati glavnim sokakom
I kad mesečina zaveje moj trag
Nemoj tugovati jer jednom svakom
Mali nemi slavuj doleti na prag.

Kad odem,
Kad zamumla vetar zimske očenaše
I kad mrtvo lišće potera u kas
Za kaznu prognaće i tamburaše
Zbog pogrešne pesme u pogrešan čas.

Hej, budi jaka ti,
Najlakše je plakati.
To nam samo Gospod svira
Jesenju sonatu.

Snio sam vrata u tom suvom zlatu,
Strah me da prođem al' proći ću.

Znam, laf si stari ti,
Nemoj sve pokvariti,
Kresni samo jednu sveću
Na svetog Jovana.

Ne čuvaj dugo pepeo tih dana,
Kad jednom odem, a poći cu.

Kad odem,
Kad u prozor staviš prvu hrizantemu
I kad popucaju divlji kesteni
Ne pali uzalud fenjer na tremu
Kad me otmu magle jedne jeseni.

Hej, budi jaka ti,
Najlakše je plakati.
To nam samo gospod svira
Jesenju sonatu.

Snio sam vrata u tom suvom zlatu,
Strah me da prođem al' proći ću.

Znam, laf si stari ti,
Nemoj sve pokvariti,
Kresni samo jednu sveću
Na svetog Jovana.

Ne čuvaj dugo pepeo tih dana,
Kad jednom odem, a poći cu.

Kad jednom odem...
Kliknite za proširenje...
💛
 
Ja nisam luzer, o naprotiv
meni je osmeh lajt-motiv
ja nisam luzer, ja imam nas
a za svet ko te pita

Ja nisam cedo proseka
mene ne vuce oseka
s tobom je tretman poseban
svaki je dan dolce vita
i svud je Hollywood

Namlatim mesecno sest maraka
bude za cipovku i frtalj kile cvaraka
olos mi veze ometa
ali kad dodjem kuci tu si ti
e tu ce tvrdjavicu malo teze srusiti
to im je izvan dometa
 
Sa katedrale tri puta lupilo.
Puno se ******** na misu skupilo.
Pločnik - k'o potočić, posrebren, krivudav.
Zar su se ulice ponovo smanjile
a senke brestova utanjile,
Il' ja to nisam predugo prošao tuda?

Rasipam korake, k'o pijan dinare,
od Mičurinove do Detelinare.
Nemir me vuče njoj svojim tankim vlaknom.

Možda se upravo malo odljutila,
možda je nekako naslutila
kakva se drama odvija pod mojom jaknom.
4150173_84e1f-ezgif.com-resize (1).gif


Ona me voli, znam. OK, ne suviše.
Al' sasvim dovoljno da krišom uzdiše
kada me tračeri ubace u šemu.
Škripuću oblaci pod njenim nogama,
neda se ludica tvrdoglava,
šta više, piše udžbenik na istu temu.

Samo je vetar sretan (vrti se ko baletan
u svojoj sivoj pelerini),
dok moje misli traže: kako se ono, po naški, kaže
ta teška, strana reč "izvini".

Izvini. Izvini! Izvini. Izvini. Izvini...​
 
Poslednja izmena:

Divlji badem​

Vrteli se točkovi mog bicikla.
Gde god je stao taj rulet beše premija.
Smakla se o stepenik njena štikla.
Nekad su pogledi bili čista hemija.

Dobro je počela nedelja,
poslednje pripreme za maturu.
Virili smo u daljine
puni nade…

Preko gimnazijskog bedema,
k’o pravi dekor za avanturu
prosuo je nežni purpur
divlji badem.

Poneli nas vetrovi k’o maslačke.
Jedni su leteli lako, drugi padali.
I curice su postale prve mačke
a loši đaci odjednom svetom vladali.

Sve mi je odlično zvučalo.
Dobro sam stajao tih sezona.
Ljuljale mo oči širom
promenade.

A nju sam sretao slučajno,
uvek je s pogrešnim bila ona,
ali znao sam da sanja
onaj badem.

Stane sve u strofu-dve u baladi:
pustinja prošlih minuta i ova zrna sad.
I pred treći refren već nismo mladi.
Ušla je nedavno sama u kafe “Petrograd”.

Suviše tajni u očima,
u zlatni okov joj prstić pao.
Molio me dugi pogled
da je kradem.

Dovraga, kafa je gorčila,
al’ taj sam ukus odnekud znao:
probao sam jednom davno
divlji badem.
 

​


Lunjo
Lunjo, moj stari kofer opet miriše na sive ceste
a tvoja soba na mandarine i pržen kesten.
I toplo je tu, tu ispod tvog krova.

O, dobro je tu, u zamku iz snova, pa sretna ti nova.
Lunjo, sad ću ti reći i više nikom i više nikad:
svako je od nas ponekom sličan al’ ti si unikat.
Pročitaš me, znam, od slova do slova.

Prećutiš to, znam, k’o pametna sova, pa sretna mi nova.
Ti uvek znaš najbolji način,
s tobom lako stižem na tron.
Ti si ta nit, taj retki začin
koji daje poseban ton.

Ti si mali čarobnjak koji donosi spas
a svi ti pajaci na pokretnoj traci nek žure bez nas.
Lunjo, ako me traže ti slaži da sam odavno mrtav.
Spusti roletne i navij sat na sredu, četvrtak.

A napolju mraz i magla i zima.
A napolju mrak al’ ovde sve štima, od kad tebe imam.
Ti uvek znaš najbolji način,
s tobom lako stižem na tron.
Ti si ta nit, taj retki začin
koji daje poseban ton.

Ti si mali čarobnjak koji donosi spas
a svi ti pajaci na pokretnoj traci nek žure bez nas.
Ti uvek znaš najbolji način,
s tobom lako stižem na tron.
Ti si ta nit, taj retki začin
koji daje poseban ton.

Ti uvek znaš najlepše reči,
ti čak i ćutiš više od svih.
Ti imaš smeh koji sve leči,
ti od psovke načiniš stih.
 
Završiću našu priču s' jednim-"Moglo je biti ...", ali nije.
I ko zna, kroz par godina, kad sretnemo se, pričaćemo o nama
kroz šalu, možda, mada ni jednom, ni drugom neće biti smešno
u dubini duše.
A onda jednog jutra shvatićeš, kao i ja, da oni što se bude
na drugoj strani kreveta, nisu ... mi.
I više neće biti smešno, već tužno.
Nedostajaće mi ona tvoja druga strana mene,
da upotpuni mozaik, moje životne priče.
* Đorđe Balašević
 
Na jastuku... Bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...

Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje...
Al uspevam da jos jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim...
Šta su reči... Kremen što se izliže kad tad...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja ćud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomračilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo...

Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični Harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...
 
Vrteli se točkovi mog bicikla,
gde god je stao taj rulet beše premija,
smakla se o stepenik njena stikla,
nekad su pogledi bili čista hemija.

Dobro je pocela nedelja,
poslednje pripreme za maturu,
virili smo u daljine puni nade,
preko gimnazijskog bedema
ko pravi dekor za avanturu,
prosuo je nezni purpur divlji badem.

Poneli nas vetrovi ko maslačke,
jedni su leteli lako, drugi padali,
i curice su postale prve mačke,
a loši đaci odjednom svetom vladali.

Sve mi je odlično zvučalo,
dobro sam stajao tih sezona,
ljuljale me oči širom promenade,
a nju sam sretao slučajno,
uvek je s pogrešnim bila ona,
ali znao sam da sanja onaj badem.

Stane sve u strofu-dve u baladi,
pustinja proslih minuta i ova zrna sad
i pred treći refren već nismo mladi
usla je nedavno sama u kafe Petrograd.

Suviše tajni u očima
u zlatni okov je prstić pao,
molio me dugi pogled da je kradem
dovraga, kafa je gorčila,
al' taj sam ukus od nekud znao
probao sam jednom davno divlji
badem.
 
D-mol - Đorđe Balašević

Odlutaš ponekad i sanjam sam.
Priznajem, ne ide, ali pokušavam,
i uvek dođe d-moll.

Spusti se k o lopov po žicama,
ruke mi napuni tvojim sitnicama
i teško prođe sve to.

Jedan d-moll me dobije,
kako odeš ti - u sobi je.
Glupi d-moll uvek sazna kad je to.
Uhvati me čvrsto i ne popušta.
Lud je za tišinom, to ne propušta.
Vodi me u svoj plavičasti dom.

Jedan d-moll me razvali,
neki bi to prosto tugom nazvali.
Nije to, šta je tuga za d-moll?

Ponekad te nema i sasvim sam
izmišljam način da malo smuvam dan,
ali je lukav d-moll.
 
Pravog muškarca s kojim ćete trajati, nećete prepoznati po izgledu, po diplomi, po inteligenciji.. Onog pravog prepoznaćete po načinu kako vas drži za ruku, kako vas ljubi, kako vas grli - ni prečvrsto da ostanete bez daha, a ni prelabavo da nestanete bez traga. Pravi vas drži taman onako kako treba, da znate čiji ste.

Đorđe Balašević
 
Bezdan

Nema me više u tvojim molitvama,
više me putem ne prate.
A noc mi preti, ponoc i pusta tama,
kad me se samo dohvate.

Više me ne voliš,
kad se vracam nisi budna,
ne goriš,
gasne naša zvezda cudna,
lažna srebrna stvar.

Daleko putujem,
vetar nudi neke rime,
kupujem,
pristaju uz tvoje ime,
dva-tri stiha na dar.

Ne slušam više šta šapuces dok snivaš,
plaši me koga pominješ.
I sve si dalja, a sve mi bliza bivaš,
kao da opet pocinje...

Ali me ne voliš,
to se uvek drugom desi,
govoriš,
ali više ne znam gde si,
da li neko to zna?

Šta sam uradio?
Kakva tužna humoreska!
Gradio
ispod gradova od peska
dubok bezdan bez dna.
 

Gorko zivim, gorko disem
gorak mi je cas do casa
a neke slatke pesme pisem
znam, za bolje nemam glasa

Ja samo sebe za sve krivim
jer, ja sam birao taj put
e, al' da pevam to sto zivim
o, ja bih pev'o cisti blues


Znam da mozda bicu smesan
za strucnjake silne nase
sta se ovaj u blues mesa
ma, nek' se drzi svoje snase

Ipak, samo sebe krivim
jer, ja sam birao taj put
e, al' da pevam to sto zivim
o, ja bi pev'o cisti blues

Zbivace se cudne stvari
bunice se javno mnenje
javice se nadrikriticari
ma, samo drvlje i kamenje

Ja, ipak, samo sebe krivim
jer, sam sam birao taj put
e, al' da pevam to sto zivim
o, ja bi pev'o cisti blues
 

Toga jutra sam stigao putničkom klasom
pa kući sa stanice časom
kroz bašte i prečice znane
A u vojsci sam stekao druga do groba
i hroničnu upalu zgloba
– suvenir na stražarske dane

Ušao sam na prstima
mati beše već budna i brzo se prekrstila
Reče: “Prošlo je k o za čas
baš si stigao dobro jer svatovi su tu do nas
pa će ti svirati a ti ćeš birati”

Svadba beše k o svadba, i šta da se priča
parada pijanstva i kiča
i poznata cura u belom
Već po redu poželeh im zdravlja i sreće
iz ruku mi otela cveće
i sakrila pogled pod velom

Tad me spaziše cigani
kum je tražio pesmu, al ja sam stig o, briga njih
Širok osmeh i zlatan zub:
“Znam da nije ti lako, al danas nemoj biti grub
nego zapovedi šta ćemo svirati!”

Svirajte mi “Jesen stiže dunjo moja”, jesen rana
nek zazvone tambure u transu
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac
al ja moram čuti tu romansu!

Svirajte mi “Jesen stiže dunjo moja”, al polako
da mi ne bi koja reč promakla
Sklon te čaše i bokale, razbio bih svet od šale
da je samo slučajno od stakla, dunjo moja

Retko odlazim kući a pišem jos ređe
i slike su bleđe i bleđe
pa lepe potiskuju ružne
Al nekad poručim piće i tako to krene
pa stignem u svatove njene
sve prave su ljubavi tužne

Nikom ne pričam o tome
Brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem
Spas mi donose cigani
oni imaju srce, za svakog od nas, briga njih
oni me pitaju šta da sviraju

Svirajte mi “Jesen stiže dunjo moja”, jesen rana
nek zazvone tambure u transu
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac
al ja moram čuti tu romansu

Svirajte mi “Jesen stiže dunjo moja”, al polako
da mi ne bi koja reč promakla
Sklon te čaše i bokale, razbio bih svet od šale
da je samo slučajno od stakla, dunjo moja
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Gde su romantični muškarci?
2 3
Odgovora
74
Pregleda
1.706
bird again
bird again

Back
Top