Svrha istorije

[Mrkalj]

dobro si "čuo". napravio sam lapsuz jer za mene obadve imaju isti smisao. pa nisam mnogo zagledo što sam napisao...)

istorija je osnov svesti. ljudska svest je utoliko veća ukoliko je ljudska predstava o svetu valjanija.

istorijska istina, osim sleda dogadjaja, nosi u sebi uzročnoposledičnu zakonomernost. pa će onaj ko poznaje istorijsku istinu znati čemu vodi jedan sticaj uzročnih okolnosti. a onaj ko je ne poznaje moraće ponavljati dok ne nauči.

i da dodam. istoriju nije moguće lažitrati. istorija nije samo osnov ljudske svesti. istorija je osnov sveta. jer ceo svet današnji nije ništa drugo do samo rezultanta prethodnih svojih stanja.

da istoriju nije moguće lažirati dokazao je jedan od najvećih umova roda ljudskoga toma akvinski. čuo sam njegov dokaz od drugoga pa ću vam kazivano prepričati.

a toma se tada priupita:"dobro, bogo jest vratio himen u prvotno stanje, a može li bogo učiniti da se čin gubitka nevinosti nije desio?"

Spojler

odgovor: ne.

ni bog ne može lažirati istorijsku istinu jer tako što nije moguće u uzročnoposledičnom svetu. a samo takav svet može postojati.

zamlišljanje ljudi i pokušaji lažiranja istorije su igrarija i lagarija. sva je istorija o svetu neizbrisivo zapisana u njemu samome.

otvorena knjiga koju treba čitati. i samo će nam se kasti.

Istorija se predstavlja kao traganje za istinom prošlosti, ali često - niti istorija traga za istinom, niti je ono što istorija predstavlja kao istinu zaista istina. Nota bene, to i dalje jeste istorija (grč. historia - priča), ali nije istina. Činjenice su elementi istorije, ali nisu jedini elementi istorije. Pored činjenica tu su pretpostavke, slučajne greške i laži (fasifikati).

 

[snouden]

Istorija se predstavlja kao traganje za istinom prošlosti, ali često - niti istorija traga za istinom, niti je ono što istorija predstavlja kao istinu zaista istina. Nota bene, to i dalje jeste istorija (grč. historia - priča), ali nije istina. Činjenice su elementi istorije, ali nisu jedini elementi istorije. Pored činjenica tu su pretpostavke, slučajne greške i laži (fasifikati).

to za mene nije istorija. to je ljudska izmišljotina. primitivizam i pohlepa retardiranih duša. nesvest koja nastoji da se održi. bolje bi joj bilo da pravi perpetuum mobile. pre će njega napraviti no istoriju svetskih dogadjaja lažirati.

objektivna istorija to je sled dogadjaja u prostorvremenu. i on je trajno zableežen u svetu samome. čitanjem svetske istorijske knjige, osim saznanja o istinitosti sleda dogadjanja čovek će, dekodirajući taj zapis, razvijati vlastite umne sposobnosti. osvajati nove dimenzije. uzdizati se. obožavati se.

samolagati se i zadovoljiti se tom predstavom, tom ideološkom nazovi istorijom, je kao namerno ostati majmunom u postupku evolucije.

 

[Mrkalj]

to za mene nije istorija. to je ljudska izmišljotina.

objektivna istorija

Derz nou sač ting. Npr. Barska povestica "popa Dukljanina", dobar je primer realne istorije. U najkraćem, što sam podvukao iz Živkovićeve knjige:

1. Pop Dukljanin nije ni Hrvat, ni Srbin, ni Roman iz Dalmacije – on je stranac.

2. Pop Dukljanin piše svoje delo dva puta. Prvu verziju u Splitu oko 1296, a drugu i konačnu u Baru 1300. godine.

3. Prvobitna verzija, koja je obuhvatala razdoblje do smrti kralja Zvonimira i neku godinu kasnije, danas je sačuvana samo u hrvatskom prevodu iz oko sredine 15. veka, i u Marulićevom latinskom prevodu s početka 16. veka.

4. Konačna redakcija sačuvana je u dva latinska rukopisa, nastala sa istog preldoška, oba iz sredine 17. veka – jedan je u Vatikanu, drugi u Beogradu.

5. Kako je pisac stvarao u dva grada, za istog naručioca, u njegovom delu se osećaju različiti izvori. Prvobitna verzija je zasnovana najviše na Tomi Arhiđakonu (pad Salone posebno), nekim severnoitalijanskim hronikama iz sredine 13. veka (Goti) i na većem broju ugarskih izvora počev od Žitija ugarskih vladara do povelja koje su izdavane Splitu ili drugim gradovima tada pod ugarskom vlašću. U konačnoj redakciji pisac je proširio svoje izvore sa jednim slovenskim tekstom koji se bavio istorijom Duklje, zatim (laitnskim) Žitijem Vladimira, a ponešto je i sam dodao (ona poglavlja koja čine most između prvobitne redakcije i Žitija Sv. Vladimira).

6. Delo je napisano najverovatnije za potrebe Pavla Šubića koji je od 1292 - 1305. godine bio najmoćniji feudalac na dalmatinskom području, a koji je od 1289. godine bio oženjen kćerkom Dragutina, nekadašnjeg kralja Srbije, čime je stekao prava da se meša u unutrašnja pitanja Nemanjića. Otuda on teži prvo prema Bosni i postaje DOMINUS Bosne 1298, (zato se u prvotnoj redakciji Letopisa insistira na tome da je Bosna oduvek bila deo Hrvatske, što se u konačnoj redakciji briše jer je Šubić to ostvario, uzimanjem Livna), a potom prema Zahumlju, Trauvniji i Duklji 1301. godine – opseda Kotor, prodire do Nikšića, itd.

Letopis je, dakle, napisan kako bi se dala potpora političkim ambicijama Pavla Šubića – naravno, da se njegovo ime ne pominje nigde, jer je taj spis trebalo da pokaže feudalno pravo hrvatskih vladara na područja na koja se aspirira. Drugim rečima, Letopis je prvorazredan politčki pamflet – upravo zato je bio tako težak za dešifrovanje mnogim istraživačima.

7. Već 1305. godine Šubić je morao da odustane od svojih planova jer je njegov glavni zaštitinik Karlo Napuljski uspeo da uspostavi svog unuka na tronu Ugarske i samim tim usluge Pavla Šubića mu više nisu bile potrebne, pa je tako Pavle izgubio potporu svog jakog rođaka i saveznika. Time je i svrha Letopisa okončana. Što reče autor knjige: bio je mrtvorođenče.
​

 

[Ja_Dosao_Biciklom]

Istorija je hrana za dusu za one individue koji su u sustini veliki romanticari (slicno nekoj siparici koja "guta " ljubavne romane ili nekog SF geeka) ali koji smatraju da je stvarnost 1000 puta uzbudljivija of fikcije.

 

[Pumpaj Dinstanović]

A šta to čini barski rodoslov realnom istorijom?

 

[Pravi Vlah]

Derz nou sač ting.

Ар ју шур ју доун'т лив ин Њу Јорк?

 

[Mrkalj]

A šta to čini barski rodoslov realnom istorijom?

To što je pun proizvoljnih konstrukcija. Takva je realna istorija. Istorija kakvom je Snouden doživljava, koja se sastoji od samih činjenica, ne postoji. Realnost, Slavene, znači stvarnost, a Snoudenov pristup je idealistička utopija.

 

[snouden]

To što je pun proizvoljnih konstrukcija. Takva je realna istorija. Istorija kakvom je Snouden doživljava, koja se sastoji od samih činjenica, ne postoji. Realnost, Slavene, znači stvarnost, a Snoudenov pristup je idealistička utopija.

objektivna istorija postoji.to je sled dogadjaja koji se zbio. i koji je trajno zabeležen u svetu samome.

evo dokaza. uzmeš teleskop i usmeriš ga na neku planetu zvezde udaljene 2000 svetlosnih godina od zemlje. šta vidiš? nju kakva izgleda sada ili kakva je bila pre 2000 godina? naravno, vidiš je onakvom kakva je bila.njena prošlost je u tvojim očima. nije nestala.

osim što se istorija sveta zapisuje elektromagnetnim zračenjem u etar ona se upisuje refleksijama u svetu samome ( genima , samoj materiji, dogadjajima). i ti zapisi već danas počinju da se dekodiraju.

druga je stvar što ljudi danas imaju skromne mogućnosti kod rekonstrukcije/saznanja prošlosti. ili što su zloupotrebili pamćenje i beleženje . pa je ljudska predstava o prošlim dogadjajima tako "realna". ali je sasvim očigledno da su putevi saznavanja prošlosti otvoreni. i to tako da je pitanje da li postoji nešto što nećemo saznati budemo li uporni u svom traganju.

dakle nije utopija. nego jedno šire gledanje.

 

[dlugomir]

Svrha istorije umnogome zavisi od toga ko je i gde koristi. U normalnom svetu ona je samo nauka kojom se pomnije bave specijalizovani naucnici, dok je obican svet ne smatra previse bitnom. Na nasim prostorima ona je najzloupotrebljavanija nauka. Po meni, istoriju treba znati, ali joj ne treba robovati. Sadasnjost i buducnost su mnogo vaznije i ne treba po svaku cenu traziti vezu s prosloscu.