LOUISKRSTIĆ:
Na našem prvom susretu počela mi pričati da je videla Boga i da se njegovo telo presijavalo ili svetlucalo u svim mogućim bojama kao da je načinjeno od bezbroj zvezdica.
Da, svetlosna bića - ima ih bezbroj u svemiru - su ono što treba podrazumevati pod rečju i pojmom «bog». I svako od tih bića, kad mu se postavi pitanje: «ko si ti», odgovoriće «ja sam bog».
O čemu je reč?
Reč je o tome da, uistinu, sve što postoji je bog. Jer, ako imamo na umu da sem svesne materije ništa dugo ne postoji i da je je ona ta koja sama od sebe sve u svemiru stvara i ruši, to je jasno da osim svesne materije nikakav drugi bog, niti postoji, niti može da postoji. No, imajući na umu da se to građenje i rušenje svemira i svih pijedinačnih stvari u njemu, stalno cikličmo ponavlja, to imamo situaciju da materija tokom tog rušenja i građenja stalno se pretače kroz svoja tri prirodna stanja. U svakom od tih stanja ona se različito ponaša i u svakom od tih stanja ona je nešto drugo, tako da na kraju ispada da bog nije JEDAN, već TROJEDAN. Jedno od tih stanja je stanje mirovanja i odmaranja. To je stanje u kojem nema nikakvih materijalnih forme, dakle, stanje u kojem materijalnog svemira nema. Drugo stanje je kada svest/materija svemira počinje da se budi i evoluira, kad počinje da se napreže, kreće i radi, tj, gradi materijalni svemir i sve materijalne forme od kojih se svemir inače sastoji. Treće stanje počinje nakon potpuje izgradnje svemira, kada sve stvari i pojave dođu na svoje mesto. Tada dolazi do postepenog opuštanja svemira zbog premorenosti, kada sve počinje po malo da stari i na kraju se ceo svemir raspadne, u cilju ponovnom mirovanja i odmaranja.
No, sve ovo ne bi bilo moguće izvesti bez znanja (informacije-projekta) o svemiru i svim njegovim delovima i delićima i tome kako i kojim redosledom sve to treba da se gradi i teče. I nije moguće izvesti bez nosilaca svih tih znanja koji će da budu kreatori i graditelji svemira. Zato svemir tokom svog materijalnog postojanja uvek na kraju iza sebe ostavi «semenku», slično kao i svaka biljka ili životinja, na primer, sa celokupnim znanjem o sebi, čija je uloga da po tom znanju uvek iznova sadradi svemir i svaku materijalnu formu u njemu. I upravo u tome i jeste suština, smisao i simbolika hriščanskog verovanja u TROJEDNOST BOGA sa značenjem OCA, SINA i SVETOGA DUHA. Gde uvek imamo da je materijalni svemir uvek OTAC koji iza sebe, kada se umori i sruši, ostavlja svetlosna bića kao svoje sinove sa svim znanjem o svemiru, čija će dužnost da bude da posle odmaranja svemirske materijalne svesti od te iste materijalne svesti kreiraju novi svemir. I upravo zato svetlosna bića koja postoje u celom svemiru i koja grade svemir, danas imaju značenje BOGA OCA, jer ona su ta koja svemir grade. Ta svetlosna bića danas – to su zapravo ljudska bića, koja su živela kao ljudi za vreme postojanja onog prošlog svemira, kada su kroz svoje mnogobrojne inkarnacije učila sve u svemiru i u sebi sačuvala sva znanja o svemiru, da bi sada bila u stanju da sagrade novi svemir. I ona to sada i rade i zbog toga s punim pravom mogu da nazivaju sebe bogovima.
A kakva je uloga nas ljudskih bića danas u svemu tome? Naša uloga je to da učimo sve o sebi i svemiru, da bi na kraju, kada ovaj svemir ostari i sruši se, mi bili znalci i bogovi, kako bi bili u stanju da mi tada sagradimo isti ovakav svemir. Nas su sagradila svetlosna bića, isto kao i ceo svemir i ona su naši istinski stvoritelji, roditelji – OČEVI i UČITELJI, a mi smo njihove kćeri i sinovi. Zato Isus Hrist i jeste govorio o svetlosnom biću sa kojim je kontaktirao kao o svom BOGU-OCU. A u narednoj inkarnaciji svemira uloge će se izmeniti. Mi današnji ljudi ćemo da budemo bogovi stvoritelji, učitelji i OČEVI, a današnja svetlosna biće će da budu naši sinovi i kćeri koji će marati da uče sve ponovo ispočetka, da bi u narednoj imkarnaciji svemira oni ponovo bili BOGOVI-OČEVI, a mi njihove KĆERI I SINOVI.
A šta je «SVETI DUH» u svemu tome i kakva je njegova uloga? Sveti duh je svesna i živa materija od koje se sve gradi i sastoji – i materijalni svemir i organski život u njemu zajedno sa nama ljudskim i svetlosnim bićima u njemu. Jer uistinu samo ta živa i svesna materija postoji i ona je istinski BOG, a svetlosna bića i mi ljudi u svemiru smo samo materijalne forme, tj. fizičke manifestacije te materijalne svesti. Mi dakle, nismo istinski bogovi, već samo kreacije i manifestacije te materijalne svesti, koji se stalno ponavljamo tokom večitog, TROJEDNOG ponavljanja svemira. Kao materijalne, fizičke forme smo i stvorivi i propadljivi i zbog toga naša suština nisu naši materijalni oblici, već naša nestvoriva i neuništiva svesnost, koja se ogleda i ostvaruje uz pomoć naših večitih, nestvorivih i neuništivih sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti – naprezanja, kretanja, opažanja, osećanja, pamćenja, mišljenja i razumevanja. Tih sedam sposobnosti su ZAKON POSTOJANJA. Kad bi i jedna od tih sedam sposobnosti nedostajala, postojanje ne bi bilo moguće. Tih sedam sposobnosti su suština svega. Sa ovim sposobnostima sve je moguće, a bez njih ništa.
Dakle, zapamtite, bog je SVE ŠTO POSTOJI. On je TROJEDAN, zato jer se večito pretače kroz svoja TRI prirodna stanja. Zato jer je to jedina mogućnost i ZAKON POSTOJANJA koji je uslovljen nužnošću večitog ponavljanja pomenutih sedam fizičkih i psihičkih radnji, koje nužno, večito, naizmenišno i kauzalno, kružno jedna iz druge proističu i tako se večito kružno ponavljaju. Te fizičke i psihičke radnje se uzajamno naizmenično i kružno uzrokuju i zato u svemiru ništa ne može da bude večito po načinu večitog trajanja, već isključivo po načinu večitog (TROJEDNOG) ponavljanja.
