Svest

[Dragoljub69]

Šta je i kako funkcioniše...
I kako smo svesni svoje svesti i da li smo baš svesni?

- - - - - - - - - -

Svest (lat. conscientia, gre. slnesis), 1) u na­rodnom govoru stanje budnosti, prisebno­sti, punog raspolaganja duševnim mocima (usp. izraze: „biti pri svesti“, „izgubiti svest“); 2) posebna doživljajna, udešenost prema toku vlastitog doživljavanja, koja taj tok prati kao znanje o njemu, kao njegova registracija, pažnja i nadzor nad njim. Svest u tom znacenju, kao superponirani do­ziv!jaj („akt nad aktom“), nije uvek jednako prisutna u našem psihickom životu; mnogi se doživljaji odvijaju u jednoj jedinoj razini, a za neke se tek naknadno, retrospektivno, u „pamcenju“ otkriva da su bili svešcu re­gistrirani. Zbog toga se govori o više ili ma­nje svesnim, podsvesnim, pa i nesvesnim doživljajima (v. podsvest); 3) isto što i doživljavanje uopšte, sveukupnost psihickih procesa, subjektivni život neposredno znan samo pojedincu pomocu samoopažanja (in­trospekcije); 4) fundamentalna ontološka kategorija: subjektivni bitak, subjektivni oblik (nacin) postojanja, kojemu se u razlicitim filozofskim sistemima daje razlicito ontološko znacenje tako da se svest odreduje: a) kao jedini, iskljucivi, sveopšti oblik bitka (subjektivizam, idealizam), b) kao rav­nopravan usporedan korelat materijalnom (objektivnom) bitku (dualizam), c) kao jedan od osnovnih fenomenalnih modaliteta je­dinstvenog, u sebi nerazlucivog (bivstveno „indiferentnog“) bitka (apsolutni, indiferen­ciski, emergenciski monizam), d) kao se­kundarna, nesamostalna (zavisna), evolutiv­no uvetovana manifestacija primarnog objektivnog (materialnog) bitka, „subjektiv­ni odraz objektivne stvarnosti“ (materijali­zam); 5) trajna duhovna prisutnost nekih normativnih motiva, socijalnih, politickih, estetskih i dr. nacela i težnja („narodna svest“, „partijska svest“, „umetnicka svest“). U ovom poslednjem znacenju svest se cesto pripisuje ne samo pojedincu nego i koiektivima, istorijskim epohama, kultu­rama itd.

Hajdmo dalje...

 

[gost 390446]

Dragoljube, jel to pocela staracka nesanica, pa se budis u 5, i vec u pola osam si raspolozen za filozofske teme?

 

[georgejune]

e to dolazi s godinama

 

[Grof Vronski]

Imaš li svesti kad si u nesvesti ?
To me golica da saznam....

 

[teodor.francic]

Imaš li svesti kad si u nesvesti ?
To me golica da saznam....

Naravno samo što nije svjesna da postoji, to je sve.

Kao recimo auto, kada ga upališ on ide, kada ga ne upališ o ne ide nikamo ali i dalje postoji.

Isti slučaj sa našom svijesti.

- - - - - - - - - -

Šta je i kako funkcioniše...
I kako smo svesni svoje svesti i da li smo baš svesni?

- - - - - - - - - -

Svest (lat. conscientia, gre. slnesis), 1) u na­rodnom govoru stanje budnosti, prisebno­sti, punog raspolaganja duševnim mocima (usp. izraze: „biti pri svesti“, „izgubiti svest“); 2) posebna doživljajna, udešenost prema toku vlastitog doživljavanja, koja taj tok prati kao znanje o njemu, kao njegova registracija, pažnja i nadzor nad njim. Svest u tom znacenju, kao superponirani do­ziv!jaj („akt nad aktom“), nije uvek jednako prisutna u našem psihickom životu; mnogi se doživljaji odvijaju u jednoj jedinoj razini, a za neke se tek naknadno, retrospektivno, u „pamcenju“ otkriva da su bili svešcu re­gistrirani. Zbog toga se govori o više ili ma­nje svesnim, podsvesnim, pa i nesvesnim doživljajima (v. podsvest); 3) isto što i doživljavanje uopšte, sveukupnost psihickih procesa, subjektivni život neposredno znan samo pojedincu pomocu samoopažanja (in­trospekcije); 4) fundamentalna ontološka kategorija: subjektivni bitak, subjektivni oblik (nacin) postojanja, kojemu se u razlicitim filozofskim sistemima daje razlicito ontološko znacenje tako da se svest odreduje: a) kao jedini, iskljucivi, sveopšti oblik bitka (subjektivizam, idealizam), b) kao rav­nopravan usporedan korelat materijalnom (objektivnom) bitku (dualizam), c) kao jedan od osnovnih fenomenalnih modaliteta je­dinstvenog, u sebi nerazlucivog (bivstveno „indiferentnog“) bitka (apsolutni, indiferen­ciski, emergenciski monizam), d) kao se­kundarna, nesamostalna (zavisna), evolutiv­no uvetovana manifestacija primarnog objektivnog (materialnog) bitka, „subjektiv­ni odraz objektivne stvarnosti“ (materijali­zam); 5) trajna duhovna prisutnost nekih normativnih motiva, socijalnih, politickih, estetskih i dr. nacela i težnja („narodna svest“, „partijska svest“, „umetnicka svest“). U ovom poslednjem znacenju svest se cesto pripisuje ne samo pojedincu nego i koiektivima, istorijskim epohama, kultu­rama itd.

Hajdmo dalje...

Sviijet nastaje u samom središtu našega prostor-vremena.

Nema nijedne svijesti koja oduvijek postoji.

Sve svijesti (kao osobna bića pogotovo), imaju POČETAK svoga svijesnoga postojanja, onaj trenutak kada se dogodi ono "mislim dakle jesam", i od toga trenutka započinje naš svjesni život, prije svijesti jednostavno nema kao što ni nas nije bilo prije nego smo nastali.

Znači postoji uzrok svijesti mada Ljubo to ne želi prizanati, ali morati će, želi li ikada saznati zbilja pravu istinu o našem svijetu.

 

[Dragoljub69]

Imaš li svesti kad si u nesvesti ?
To me golica da saznam....

Fantastično pitanje...
Merenjem je ustanovljena aktivnost mozga i u nesvesti,ali koma je nešto drugo,a ljudi se osvešćivali i posle kome!
https://hr.wikipedia.org/wiki/Koma
Životna varnica,najverovatnije podstaknuta sećanjem svih kvantova koji su učesnici događanja svesti nešto preduzmu kad
dolazi do ponovnog osvešćenja!
Neurologija još uvek nema toliko precizne instrumente,a i medicinari nisu inženjeri ,na žalost,da bi usmerili izgradnju pogodnih senzora
minimalnih implikacija svesti u komatoznim stanjima...Ovo mi poznato iz nekih razgovora s poznatim neurologom...Ali biće...

 

[123loncar]

....ima li svaki gradivni element naših organa / našeg tela sopstvenu svest o sebi , pa se one u nama sprežu i grade našu svest !?......ili je naša svest elementarno monolitna , bez nižih oblika svesti - ako tako mogu da kažem.....nešto kao veliki prasak u smislu samo rađanja , razvoja i rasta !

 

[Dragoljub69]

....ima li svaki gradivni element naših organa / našeg tela sopstvenu svest o sebi , pa se one u nama sprežu i grade našu svest !?......ili je naša svest elementarno monolitna , bez nižih oblika svesti - ako tako mogu da kažem.....nešto kao veliki prasak u smislu samo rađanja , razvoja i rasta !

Uvreženo je mišljenje da se svest nalazi u glavi...U mozgu...Međutim se sumnja da "ispod nivoa svesti" fercera duša koja daje životnost svesti...
To se prilično kosi s najnovijim saznanjima o memoriji svakog kvanta...Po tom shvatanju i bubreg pamti svašta...Scile i Haribde prethodnih
pozicija...

 

[Ljubo2]

DRAGOLJUB:

Svest (lat. conscientia, gre. slnesis), 1) u na­rodnom govoru stanje budnosti, prisebno­sti, punog raspolaganja duševnim mocima (usp. izraze: „biti pri svesti“, „izgubiti svest“); 2) posebna doživljajna, udešenost prema toku vlastitog doživljavanja, koja taj tok prati kao znanje o njemu, kao njegova registracija, pažnja i nadzor nad njim. Svest u tom znacenju, kao superponirani do­ziv!jaj („akt nad aktom“), nije uvek jednako prisutna u našem psihickom životu; mnogi se doživljaji odvijaju u jednoj jedinoj razini, a za neke se tek naknadno, retrospektivno, u „pamcenju“ otkriva da su bili svešcu re­gistrirani. Zbog toga se govori o više ili ma­nje svesnim, podsvesnim, pa i nesvesnim doživljajima (v. podsvest); 3) isto što i doživljavanje uopšte, sveukupnost psihickih procesa, subjektivni život neposredno znan samo pojedincu pomocu samoopažanja (in­trospekcije); 4) fundamentalna ontološka kategorija: subjektivni bitak, subjektivni oblik (nacin) postojanja, kojemu se u razlicitim filozofskim sistemima daje razlicito ontološko znacenje tako da se svest odreduje: a) kao jedini, iskljucivi, sveopšti oblik bitka (subjektivizam, idealizam), b) kao rav­nopravan usporedan korelat materijalnom (objektivnom) bitku (dualizam), c) kao jedan od osnovnih fenomenalnih modaliteta je­dinstvenog, u sebi nerazlucivog (bivstveno „indiferentnog“) bitka (apsolutni, indiferen­ciski, emergenciski monizam), d) kao se­kundarna, nesamostalna (zavisna), evolutiv­no uvetovana manifestacija primarnog objektivnog (materialnog) bitka, „subjektiv­ni odraz objektivne stvarnosti“ (materijali­zam); 5) trajna duhovna prisutnost nekih normativnih motiva, socijalnih, politickih, estetskih i dr. nacela i težnja („narodna svest“, „partijska svest“, „umetnicka svest“). U ovom poslednjem znacenju svest se cesto pripisuje ne samo pojedincu nego i koiektivima, istorijskim epohama, kultu­rama itd.

Ova tema u celosti i diskusija na istu je bezobrazno i maloumno ignorisanje svih mojih postova koje sam do sada napisao na ovom forumu na temu "Svest". Nikad od vas ljudi biti neće. Ostaćete ovce doveka koje nikada i ništa razumeti neće..

 

[oziman]

Šta je i kako funkcioniše...
I kako smo svesni svoje svesti i da li smo baš svesni?

- - - - - - - - - -

Svest (lat. conscientia, gre. slnesis), 1) u na­rodnom govoru stanje budnosti, prisebno­sti, punog raspolaganja duševnim mocima (usp. izraze: „biti pri svesti“, „izgubiti svest“); 2) posebna doživljajna, udešenost prema toku vlastitog doživljavanja, koja taj tok prati kao znanje o njemu, kao njegova registracija, pažnja i nadzor nad njim. Svest u tom znacenju, kao superponirani do­ziv!jaj („akt nad aktom“), nije uvek jednako prisutna u našem psihickom životu; mnogi se doživljaji odvijaju u jednoj jedinoj razini, a za neke se tek naknadno, retrospektivno, u „pamcenju“ otkriva da su bili svešcu re­gistrirani. Zbog toga se govori o više ili ma­nje svesnim, podsvesnim, pa i nesvesnim doživljajima (v. podsvest); 3) isto što i doživljavanje uopšte, sveukupnost psihickih procesa, subjektivni život neposredno znan samo pojedincu pomocu samoopažanja (in­trospekcije); 4) fundamentalna ontološka kategorija: subjektivni bitak, subjektivni oblik (nacin) postojanja, kojemu se u razlicitim filozofskim sistemima daje razlicito ontološko znacenje tako da se svest odreduje: a) kao jedini, iskljucivi, sveopšti oblik bitka (subjektivizam, idealizam), b) kao rav­nopravan usporedan korelat materijalnom (objektivnom) bitku (dualizam), c) kao jedan od osnovnih fenomenalnih modaliteta je­dinstvenog, u sebi nerazlucivog (bivstveno „indiferentnog“) bitka (apsolutni, indiferen­ciski, emergenciski monizam), d) kao se­kundarna, nesamostalna (zavisna), evolutiv­no uvetovana manifestacija primarnog objektivnog (materialnog) bitka, „subjektiv­ni odraz objektivne stvarnosti“ (materijali­zam); 5) trajna duhovna prisutnost nekih normativnih motiva, socijalnih, politickih, estetskih i dr. nacela i težnja („narodna svest“, „partijska svest“, „umetnicka svest“). U ovom poslednjem znacenju svest se cesto pripisuje ne samo pojedincu nego i koiektivima, istorijskim epohama, kultu­rama itd.

Hajdmo dalje...

Свест није празна апстракција, па да је празним апстракцијама објашњавамо. Нису потрбене толике речи да укажу на нешто што је свакоме оно најблискије могуће, али на шта многи заробљени својом представом, играма сенки које зову "реалност" никада нису ни обратили пажњу.

Шта је свест, све сам објаснио у ових неколико реченица:

Sta za tebe Ozi predstavlja apstraktni pojam-Svest ?

Свест није апстрактан појам већ се он односи на оно у чему си управо сада. На несазнатљив субјекат наспрам кога су слике, опажаји.

Ради се о основној шеми субјекта и објекта испред њега.

Ово је илустрација ситуације у којој си управо сада. Имаш дакле субјекат кога не можеш сазнати и имаш ИСПРЕД њега скуп слика уоквирен једном сфером која чини твоје видно поље.
Слике у тој сфери се мењају обликом и величином кад год се помериш.

То је свест. То је представа. То није неки апстрактан појам него твоја реалност. И то је сав свет који сазнајеш и који можеш сазнати.

Изван тога, изван свести, је ткз. "ствар по себи".

пс. Обратите пажњу на мењање слика наспрам вас обликом и величином како се померате, јер то је поента која свакоме показује, бар на тренутак док о томе размишља, да је оно што зове "реалност" скуп слика које је креирала његова свест. Наравно, следећег тренутка дотични ће то одмах заборавити и вратити се том "дивном" свету слика као објективно постојећој реалности.

 

[JA KOJI JESAM]

Свест није празна апстракција, па да је празним апстракцијама објашњавамо. Нису потрбене толике речи да укажу на нешто што је свакоме оно најблискије могуће, али на шта многи заробљени својом представом, играма сенки које зову "реалност" никада нису ни обратили пажњу.

Шта је свест, све сам објаснио у ових неколико реченица:



Свест није апстрактан појам већ се он односи на оно у чему си управо сада. На несазнатљив субјекат наспрам кога су слике, опажаји.

Ради се о основној шеми субјекта и објекта испред њега.

Ово је илустрација ситуације у којој си управо сада. Имаш дакле субјекат кога не можеш сазнати и имаш ИСПРЕД њега скуп слика уоквирен једном сфером која чини твоје видно поље.
Слике у тој сфери се мењају обликом и величином кад год се помериш.

То је свест. То је представа. То није неки апстрактан појам него твоја реалност. И то је сав свет који сазнајеш и који можеш сазнати.

Изван тога, изван свести, је ткз. "ствар по себи".

пс. Обратите пажњу на мењање слика наспрам вас обликом и величином како се померате, јер то је поента која свакоме показује, бар на тренутак док о томе размишља, да је оно што зове "реалност" скуп слика које је креирала његова свест. Наравно, следећег тренутка дотични ће то одмах заборавити и вратити се том "дивном" свету слика као објективно постојећој реалности.

Sve ovo što si objasnio govori o Svjesnosti.
Zašto je to Svjesnost a ne Svijest?
Zato što ono što opisuješ predstavlja stanje subjektivne projekcije kojom sebi predstavljaš percipiranu 'objektivnu' realnost. Posmatrajući stanje projekcije i bivajući ga svjestan naravno da ne možeš saznati subjekat radnje jer ti je pažnja usmjerena od subjekta ka projektovanim objektima. To i jeste razlog doživljaja projekcije, predstave.

Međutim, kada svoju pažnju usmjeriš unutar subjekta, unutar svog Ja (a moguće je), onda se dešava nešto sasvim drugačije; projekcija 'objektivnog svijeta' nestaje iz tvoje pažnje, Svjesnost se gasi a na mjesto projekcije se postavlja refleksija onoga-što-(Ja)jeste, onoga što subjekat u svom apsolutnom, essencijalnom aspektu jeste. Jedino u tom odnosu onoga-što-jeste i njegove pažnje javlja se Svijest-o-sebi. Pri tom subjekat više ne postoji u Svijesti Bića, postoji samo znanje-o-sebi, o svojoj essenciji, kojim Biće sebi potvrđuje da ono SVE(ono-što-jest)JEST. Subjekat jedino postoji kao suprotnost projektovanim objektima svoje predstave, stoga bez projekcije objekata subjekat nije postojeći.

Svjesnost, kao posledica projekcije, Biću uvijek potvrđuje šta ono kao subjekat nije.
Svijest mu potvrđuje šta ono jeste.

 

[Dragoljub69]

Nači:i svest ti je jok!

 

[Dragoljub69]

Свест није празна апстракција, па да је празним апстракцијама објашњавамо. Нису потрбене толике речи да укажу на нешто што је свакоме оно најблискије могуће, али на шта многи заробљени својом представом, играма сенки које зову "реалност" никада нису ни обратили пажњу.

Шта је свест, све сам објаснио у ових неколико реченица:



Свест није апстрактан појам већ се он односи на оно у чему си управо сада. На несазнатљив субјекат наспрам кога су слике, опажаји.

Ради се о основној шеми субјекта и објекта испред њега.

Имаш дакле субјекат кога не можеш сазнати и имаш ИСПРЕД њега скуп слика уоквирен једном сфером која чини твоје видно поље.
Слике у тој сфери се мењају обликом и величином кад год се помериш.

То је свест. То је представа. То није неки апстрактан појам него твоја реалност. И то је сав свет који сазнајеш и који можеш сазнати.

Изван тога, изван свести, је ткз. "ствар по себи"..

El si siguran da i ta "stvar po sebi" nije samo predstava tvoje mašte?
Ali,hajde to...A šta ćemo s raznim manifestacijama naše svesti...Nije valjda da o svojoj svesti ništa ne znaš?
Ništa introspekcija...Ne znaš svoja pamćenja da tazlikuješ od aktuelnih senzacija,od emocija,od racionalnog
kalkulisanja i logičnih radnji svesti?
A da kreneš malo da učiš psihologiju pa fenomenologiju,,,Možeš malo i pedologije da skontaš kako nastaje govor?
U kom si ti to veku Ozi?

 

[oziman]

Sve ovo što si objasnio govori o Svjesnosti.
Zašto je to Svjesnost a ne Svijest?
Zato što ono što opisuješ predstavlja stanje subjektivne projekcije kojom sebi predstavljaš percipiranu 'objektivnu' realnost. Posmatrajući stanje projekcije i bivajući ga svjestan naravno da ne možeš saznati subjekat radnje jer ti je pažnja usmjerena od subjekta ka projektovanim objektima. To i jeste razlog doživljaja projekcije, predstave.

Međutim, kada svoju pažnju usmjeriš unutar subjekta, unutar svog Ja (a moguće je), onda se dešava nešto sasvim drugačije; projekcija 'objektivnog svijeta' nestaje iz tvoje pažnje, Svjesnost se gasi a na mjesto projekcije se postavlja refleksija onoga-što-(Ja)jeste, onoga što subjekat u svom apsolutnom, essencijalnom aspektu jeste. Jedino u tom odnosu onoga-što-jeste i njegove pažnje javlja se Svijest-o-sebi. Pri tom subjekat više ne postoji u Svijesti Bića, postoji samo znanje-o-sebi, o svojoj essenciji, kojim Biće sebi potvrđuje da ono SVE(ono-što-jest)JEST. Subjekat jedino postoji kao suprotnost projektovanim objektima svoje predstave, stoga bez projekcije objekata subjekat nije postojeći.

Svjesnost, kao posledica projekcije, Biću uvijek potvrđuje šta ono kao subjekat nije.
Svijest mu potvrđuje šta ono jeste.

Свест подразумева субјекат и објекат, дакле представу, дакле тај скуп слика наспрам тебе које се мењају обликом и величином како се помераш. Ти кажеш да је тај скуп слика "свесност" а да је свест нешто друго. Није. То је ЈЕДИНО што ти сазнајућа свест може дати. Сазнао си нешто. Значи, субјекат је сазнао објекат. А ако се то није десило, значи да ту није било сазнања већ нечег другог. И то друго немој звати "свест".

У самосвести то исто важи али та подела на субјекат и објекат у самосвести попушта своје стеге. А оно са чим се тада сусрећемо нешто је сасвим другачије од сазнајуће свести. Шопенхауер је то назвао "филозофским чуђењем" јер се исто не може рацијом објаснити.

Identitet subjekta htenja sa subjektom spoznavanja, po kojemu rec JA oba ukljucuje, jeste cvor sveta, a stoga je i neobjasnjiv. Samo su nam odnosi izmedju objekata shvatljivi; ali medju njima mogu dva biti jedan, ukoliko su delovi jednog celog. Ovde naprotiv gde je govor o subjektu, ne vrede vise pravila za spoznavanje objekata, a istinski identitet spoznavajuceg sa onim, sto se spoznalo kao htenje , dakle identitet subjekta sa objektom , neposredno je dat. Ko sebi neobjasnjivost toga identiteta pravo predoci , taj ce ga sa mnom nazvati cudom svoje vrste.

Sopenhauer . iz dela "O nacelu razloga"

Дакле, ту говоримо о интуицији а не о сазнању. Не о сазнајућој свести и немој то свешћу звати.

El si siguran da i ta "stvar po sebi" nije samo predstava tvoje mašte?
Ali,hajde to...A šta ćemo s raznim manifestacijama naše svesti...Nije valjda da o svojoj svesti ništa ne znaš?
Ništa introspekcija...Ne znaš svoja pamćenja da tazlikuješ od aktuelnih senzacija,od emocija,od racionalnog
kalkulisanja i logičnih radnji svesti?
A da kreneš malo da učiš psihologiju pa fenomenologiju,,,Možeš malo i pedologije da skontaš kako nastaje govor?
U kom si ti to veku Ozi?

У оном веку где је филозфија дошла до свог врхунца тј. до граница могућности људског сазнања, до ствари по себи и до увида шта би она могла бити.... и то је то. Нема даље. То је врхунац увида у метафизичку стварност иза појаве до којег нас наш интелект, створен за сасвим другачије циљеве од тих, може довести.

А разне играрије речима које после тога износе они којима није до истине него до њихове титуле, ега и њиховог џепа, па им је тешко да прихвате да је неко пре њих већ дошао на врх планине, него би они да се успињу даље, не схватајући да се са врха планине може само силазити а не даље пењати.

 

[Dragoljub69]

Свест подразумева субјекат и објекат, дакле представу, дакле тај скуп слика наспрам тебе које се мењају обликом и величином како се помераш. Ти кажеш да је тај скуп слика "свесност" а да је свест нешто друго. Није. То је ЈЕДИНО што ти сазнајућа свест може дати. Сазнао си нешто. Значи, субјекат је сазнао објекат. А ако се то није десило, значи да ту није било сазнања већ нечег другог. И то друго немој звати "свест".

У самосвести то исто важи али та подела на субјекат и објекат у самосвести попушта своје стеге. А оно са чим се тада сусрећемо нешто је сасвим другачије од сазнајуће свести. Шопенхауер је то назвао "филозофским чуђењем" јер се исто не може рацијом објаснити.



Дакле, ту говоримо о интуицији а не о сазнању. Не о сазнајућој свести и немој то свешћу звати.




У оном веку где је филозфија дошла до свог врхунца тј. до граница могућности људског сазнања, до ствари по себи и до увида шта би она могла бити.... и то је то. Нема даље. То је врхунац увида у метафизичку стварност иза појаве до којег нас наш интелект, створен за сасвим другачије циљеве од тих, може довести.

А разне играрије речима које после тога износе они којима није до истине него до њихове титуле, ега и њиховог џепа, па им је тешко да прихвате да је неко пре њих већ дошао на врх планине, него би они да се успињу даље, не схватајући да се са врха планине може само силазити а не даље пењати.

Ne možeš ti to ovde ni pisati ako si dosledan!
Čak ni misliti!

 

[coco bill]

Ozi, svesnost je budno stanje u sadašnjem trenutku. Svest je izvor tog stanja.

Intuicija je svesna akcija iz našeg intelektualnog centra.
Volja dela svesno preko emocionalnog centra, a pažnja nam je svesni alat iz mehaničkog centra.

Pošto je čovek mehaničko biće, a da bi podigao nivo svoje svesnosti i izašao iz kruga svoje mehaničnosti koristi pažnju kao svoj svesni alat.
Pažnja mu je osnovni alat u samoposmatranju kojim će podići nivo svoje svesnosti, a kojim će i očistiti svoj emocionalni centar od negativnih emocija i razviti i svoju volju.
Tek kada razvije svoju volju i dovede je u mogućnost da svesno deluje, moći će da i intuitivno deluje.

Dakle, čovek svesno raste koristeći, prvo pažnju, zatim volju i na kraju intuiciju.

 

[123loncar]

"čovek mehaničko biće" .......u eri tehnicizma , nauka je konstruisala takozvanu mehaničku pamet - i to baš čistu mehaničku pamet.....čak je otišla tako daleko , da je učinila i programski promenljivom.....ali , ta pamet , takozvana mehanička pamet , nije svesna sebe - nema svest o sebi....pa je ona pamet idiotskih mehaničkih mašina , kojih se treba čuvati i nedolaziti pod njen delokrug rada bez posebne obuke.....
....čovek , na bilo kojoj razini bio - makar i na minimumu čovečnosti , ako mogu tako da kažem , ima u sebi tragove svesti o sopstvenom postojanju - pa se zbog samo tih tragova može reći da je svesno živo biće.....i tako je oduvek , kad je reč o čoveku....
.....ima nastojanja da se sljudska svest mehanizuje ili uredi da funkcioniše mehanički , tako da njen um bude ograničen kao pamet mehaničkih mašina.....i još treba reći da ima "naučnih modela" koji čoveka vide kao mašinu , pa onda sve u vezi njega definišu po mehaničkom inžinjerstvu - samo iz njima poznatih razloga i ciljeva....

 

[NEREJ]

El si siguran da i ta "stvar po sebi" nije samo predstava tvoje mašte?
Ali,hajde to...A šta ćemo s raznim manifestacijama naše svesti...Nije valjda da o svojoj svesti ništa ne znaš?
Ništa introspekcija...Ne znaš svoja pamćenja da tazlikuješ od aktuelnih senzacija,od emocija,od racionalnog
kalkulisanja i logičnih radnji svesti?
A da kreneš malo da učiš psihologiju pa fenomenologiju,,,Možeš malo i pedologije da skontaš kako nastaje govor?
U kom si ti to veku Ozi?

Ja sam ocekivao da ces ti Drakce, kao zagovornik fenomenologije, krenuti tim putem na ovoj temi.

Ali osim uzgrednih koketiranja sa nekim pojmovima, nista. Mozes doci u situaciju da zbog sume ne opazis drvo.

Kazem opazis, misleci na ono Huserlovo spoljno opazanje, gde on razlikuje slojeve svesti, pa navodi primer sa opazanjem jednog drveta u polju, ne u sumi.
Kada Huserl istice da svakoj vrsti predmeta odgovara odredjeni nacin datosti u svesti ( materijalnim, idealnim i sl. ), on u nekim svojim odredjenjima polazi jos od Platona.
Zato kazem da je to put sa mnogo stranputica, lako se zaluta.

Rekoh, cuvaj se sume i nejasnog pogleda.

Nema tu, kako bi Hajdeger rekao, proplanka, cistine ( Lichtung ), odakle se pruza zdrav, svestan vidik ( i opazaj ).

 

[Thucydides]

Dragoljube, jel to pocela staracka nesanica, pa se budis u 5, i vec u pola osam si raspolozen za filozofske teme?

I ja sam htio pitati da li je krenulo ... cim je otvorio temu "Vid" mislio sam sledeca je Sluh, pa Pamcenje, Svijest, na kraju Zivot.

 

[snouden]

svest je razumu dostupna predstava o nečemu.
dakle model uma.

ako modela nema kažemo da čovek nije svestan tog nečega.
u svakom drugom slučaju jest svestan, a valjanost predstave je mera svesnosti.
absolutna svest bi bila ona u kojoj je ljudska predstava o nečemu nepobitno istinita.

model uma može i ne mora biti dostupan razumu. kada model nije dostupan on pripada domenu koji zovemo podsvest.

 

[JA KOJI JESAM]

svest je razumu dostupna predstava o nečemu.
dakle model uma.

ako modela nema kažemo da čovek nije svestan tog nečega.
u svakom drugom slučaju jest svestan, a valjanost predstave je mera svesnosti.
absolutna svest bi bila ona u kojoj je ljudska predstava o nečemu nepobitno istinita.

model uma može i ne mora biti dostupan razumu. kada model nije dostupan on pripada domenu koji zovemo podsvest.

Svijest nema podsvijest. Jedino razum možeš podijeliti na nivoe te dobiješ podjelu na svjesni razum, podsvjesni, kolektivno nesvjesni i nadsvjesni. Sva tri nivoa izuzev Svjesnog uistinu spadaju u domen NE-svjesnog... i moraju da budu osvijetljeni da bi smo ih postali svjesni.

Svjesnim razumom Biće čita projektovanu realnost, dakle čita i verifikuje kao 'realno' ono što je već oformljeno u podsvjesnom razumu ('modeli' ... mogućnosti), izabrano i manifestujuće, u procesu projekcije. Manifestacija se dakle čita i verifikuje Svjesnim dijelom razuma dok se mogućnosti stvaraju u fabrici podsvjesnog razuma. Sirovine za stvaranje mogućih realnosti (mogućnosti) se uzimaju iz kolektivno nesvjesnog ili pak i nadsvjesnog razuma ali takođe i iz refleksije onog što je već osviješćeno Svjesnim razumom.

...

Čovjek nema Svijest i nikada je neće imati. Čovjek čak nema niti Svjesnost... i to je suluda ideja misliti da 'čovjek' može biti svjestan... Ono koje ima Svijest jeste Biće-apsolut koje Sviješću ZNA Sebe Bogom, ono takođe ima i Svjesnost-o-sebi-čovjeku recimo. Biće, poistovijećeno sa sobom-čovjekom može biti svjesno ili pak nesvjesno nečega. Čovjek to ne može. Biće može biti svjesno svoje poistovijećenosti sa čovjekom.
Svijest je jedna, dio je Boga, te nema podjelu dok Svjesnost postoji kroz hijearhiju svojih nivoa. Kruna Svjesnosti jeste Svjesnost Bića poistovijećenog sa univerzalnim Umom. 'Univerzalni Um' je prisutan u svim individualnim razumima, stoga ima uvid u svaku misao, u svaku projekciju i svakiu doživljaj svakog subjekta.

Svjesnost i biti svjestan je očito u direktnoj vezi ali nije isto.

Svjesnost je duh trenutnog stanja projekcije, stoga taj duh obuhvata sve što je u jednom trenu projektovano i podjednako ga jasno zna kao i svaki drugi dio tog projektovanog sadržaja u trenu. A da je Svjesnost duh stanja postoji jedan nepobitan dokaz a to je da je realnost koju doživljavamo kroz naše svjeno učešće promjenjiva, u konstantnom pokretu. Stoga, Svjesnost je duh stanja, tj, refleksija jednog jedinog trena u njegovoj cjelovitosti, a kontinium projekcije daje utisak da je napa Svjesnost nešto više od odraza tog trena, što je zabuluda koja se može pripisati samo jednoj činjenici; da ono koje sebe doživljava kroz Svjesnost uistinu jeste jedino koje je postojano i koje se proteže kroz sve reflektovane Svjesnosti a to je naše Biće. Iz tog a se stvara zabluda da 'čovjek' ima Svijest.

Biti svjestan nečega ne podrazumijeva da ti je sve jasno i da sve što postoji projektovanbo u jednom trenu ti svjesno vidiš i znaš. Svjesnost je dakle sveobuhvatna refleksija projekcije jednog trena, dok je biti svjestan posledica fokusa na određene radnje i pojave unutar te sveouhvatne Svjesnosti. Ljiudska Svjesnost recimo nemobuhvata sve ono što je projektovano u našem Ne-Svjesnom razumu te stoga i ne može da predvidi situacije ali naša Viša Svjesnost zna sve naše pokrete i namjere, stoga zna i prošlost i budućnost kao Jedno.

Svijest je nepromjenjiva i jedino se uzdiže prema Biću kao refleksija njegovog nepromjenjivog bitka, apsoluta. Stoga, kao refleksija apsoluta i sama jeste apsolutno znanje-o-sebi-aspolutu.

 

[Dragoljub69]

O stanju svesti niko...

 

[JA KOJI JESAM]

Ne postoji stanje Svesti čovječe... hahahaha

Postoji samo stanje projekcije... a to se stanje reflektuje ka Biću kao duh tog stanja ili Svesnost.

Hajde malo poštujte srBski jezik... značenja riječi treba tražiti u izvornosti jezika a ne u balonima koje smo kasnije stvorili iz njihovog izvornog značenja.

...

Pokušajmo ovako:

Pokušajmo vidjeti kako bilo koja srBska riječ opisuje stanje...

Naprimjer:

Vječnost...
Prolaznost...
Postojanost...
Prošlost..
Sadašnjost..
Budućnost...
konačnost...
beskonačnost...
budnost...
pospanost...
odanost...
ubijeđenost...
marljivost...
istrajnost...
kreativnost...
iscrpljenost...
otvorenost...
zatvorenost,
isturenost...
uvučenost...
udubljenost...
posvećenost...
predanost...
zaljubljenost...
zaslijepljenost...
zatupljenost...
zaglupljenost...
ispravnost...

...Svjesnost...

Šta svim ovima riječima daje formu po kojoj možemo pepoznati da one pripadaju istoj grupi, da opisuju isto; stanje naše volje i pažnje?
To je njihov završetak... sve imaju isti završetak riječi; 'OST'. 'Ost' na kraju riječi uvijek znači jedno: riječ opisuje stanje naše volje i pažnje.


Vječn-ost recimo... govori da je naša pažnja u nemoći da sagleda početak i kraj trajanja. Vječnost stoga ukazuje na stanje pažnje koja je u nemoći da sagleda cjeloviti proces projekcije.


Stoga... kada sebe doživljavamo 'čovjekom'... ne možemo sebe vidjeti kao nešto statično, već sebe-čovjeka doživljavamo Bićem, jer Biće je uvijek ono koje tom doživljaju daje postojan-ost, doživljavamo se Bićem koje se poistovjećuje sa reflektovanim slikama projektovanim u razumu subjekta s kojim se poistovjećuje.


Za razliku od riječi vječn-ost kojom se opisuje stanje trajanja... riječ vječan ne opisuje stanje već osobinu nečega, dakle ukazuje da ON ne prestaje da traje.

....

Riječ Svijest ne ukazuje ni na kakvo stanje, već ukazuje na sve-(što)-jest, na postojanje ili Biće. Riječ Svijest jednostavno kaže da ono-što-jest jest...
Svijest= duh postojanja (Sveti duh)
Svjesnost= duh stanja postajuće realnosti (duh stvorenja).

Odatle, ne možemo govoriti o stanju Svesti kad takvo stanje ne postoji... postojanje je nepromjenjivo... ono nema stanja. Jedino možemo govoriti o stanju projekcije, o stanju naše volje i pažnje u odnosu na projektovanu realnost kojoj postojanje, prisustvom svoje volje i pažnje, daje vrijednost nečeg u njegovoj pažnji postojećeg, kreirajući pri tom refleksiju, Svjesnost, onog što projektuje. Svjesnošću potvrđuje taj doživljaj postojećim.

 

[teodor.francic]

Ne postoji stanje Svesti čovječe... hahahaha

Postoji samo stanje projekcije... a to se stanje reflektuje ka Biću kao duh tog stanja ili Svesnost.

Hajde malo poštujte srBski jezik... značenja riječi treba tražiti u izvornosti jezika a ne u balonima koje smo kasnije stvorili iz njihovog izvornog značenja.

...

Pokušajmo ovako:

Pokušajmo vidjeti kako bilo koja srBska riječ opisuje stanje...

Naprimjer:

Vječnost...
Prolaznost...
Postojanost...
Prošlost..
Sadašnjost..
Budućnost...
konačnost...
beskonačnost...
budnost...
pospanost...
odanost...
ubijeđenost...
marljivost...
istrajnost...
kreativnost...
iscrpljenost...
otvorenost...
zatvorenost,
isturenost...
uvučenost...
udubljenost...
posvećenost...
predanost...
zaljubljenost...
zaslijepljenost...
zatupljenost...
zaglupljenost...
ispravnost...

...Svjesnost...

Šta svim ovima riječima daje formu po kojoj možemo pepoznati da one pripadaju istoj grupi, da opisuju isto; stanje naše volje i pažnje?
To je njihov završetak... sve imaju isti završetak riječi; 'OST'. 'Ost' na kraju riječi uvijek znači jedno: riječ opisuje stanje naše volje i pažnje.


Vječn-ost recimo... govori da je naša pažnja u nemoći da sagleda početak i kraj trajanja. Vječnost stoga ukazuje na stanje pažnje koja je u nemoći da sagleda cjeloviti proces projekcije.


Stoga... kada sebe doživljavamo 'čovjekom'... ne možemo sebe vidjeti kao nešto statično, već sebe-čovjeka doživljavamo Bićem, jer Biće je uvijek ono koje tom doživljaju daje postojan-ost, doživljavamo se Bićem koje se poistovjećuje sa reflektovanim slikama projektovanim u razumu subjekta s kojim se poistovjećuje.


Za razliku od riječi vječn-ost kojom se opisuje stanje trajanja... riječ vječan ne opisuje stanje već osobinu nečega, dakle ukazuje da ON ne prestaje da traje.

....

Riječ Svijest ne ukazuje ni na kakvo stanje, već ukazuje na sve-(što)-jest, na postojanje ili Biće. Riječ Svijest jednostavno kaže da ono-što-jest jest...
Svijest= duh postojanja (Sveti duh)
Svjesnost= duh stanja postajuće realnosti (duh stvorenja).

Odatle, ne možemo govoriti o stanju Svesti kad takvo stanje ne postoji... postojanje je nepromjenjivo... ono nema stanja. Jedino možemo govoriti o stanju projekcije, o stanju naše volje i pažnje u odnosu na projektovanu realnost kojoj postojanje, prisustvom svoje volje i pažnje, daje vrijednost nečeg u njegovoj pažnji postojećeg, kreirajući pri tom refleksiju, Svjesnost, onog što projektuje. Svjesnošću potvrđuje taj doživljaj postojećim.

Postoji stanje svijesti isto kao što postoji i uzrok svijesti jer svijest ne postoji oduvijek to bi i mala djeca već trebala znati.

Svijest može biti "budna" ili "uspavana".

To ti dokazuje svaki dan, danom je budna a noću je uspavana.

I to je to.

Ne treba ništa tu dodavati, dapače, tako je kako je.

 

[JA KOJI JESAM]

Postoji stanje svijesti isto kao što postoji i uzrok svijesti jer svijest ne postoji oduvijek to bi i mala djeca već trebala znati.

Svijest može biti "budna" ili "uspavana".

To ti dokazuje svaki dan, danom je budna a noću je uspavana.

I to je to.

Ne treba ništa tu dodavati, dapače, tako je kako je.

Idi... kako si ti genijalan... ne spava svest već 'spava' volja i pažnja Bića u jednoj Svjesnosti i to samo da bi Biće za sebe moglo da projektuje drugu Svjesnost, Svjesnost istog sebe-subjekta, ovaj put subjekta sna... bilo da je ono u Svjesnosti 'spavača' svjesno snova ili ne... Dakle, Biće jednostavno koristi isti razum, isti subjekat, i kroz njih stvara i manifestuje one mogućnosti koje zbog uslovljenosti logičkim kontiniuomom 'budnog stanja' ne može da projektuje.

A kad smo već kod snova... snovi su dodatna projekcija 3D projekciji stvarnosti. U 'snovima' Biće sebi projektuje sve one mogućnost koje je svojim podsvjesnim razumom stvorilo tokom projekcije 'budnog stanja', tačnije tokom logičkog projekcije kontiniuma realnosti 'budnog stanja'. Zato i jeste da su radnje u snovima često male cjeline nepovezane jedna s drugom, niti su pak logički povezane sa realnošću 'budnog stanja'. Ali dok 'ti' spavaš recimo... ništa manje stvaran 'ti' doživljavaš avanture u snu... shvataš... ne shvataš... dobro...