Све што тема није, историјска питања и информације

Holy1:
Dobar dan.

Sta je za vas gradjanski brak? Da li čovek uopšte mora da ulazi u gradjanski brak po ustavu i statutu ili moze da ostane na nivou crkvenog. Gradjanski brak je verivatno tbog toga sto danas postoji nesto sto se zove peivatna svojina.

Ja sam protiv gradjanskog braka u kojem se deca poseduju, u koga se stupa sporazumno - kao kada otvarate fabriku cigala pa se dvoje vas udruze i stavlja svoj potpis na papir. U konacnom to je jedna privatno-sopstvenicka priča koja nema veze sa crkvenim brakom koji je nesto svasvim drugacije.
Kliknite za proširenje...
Brak je onakav kakvim ga to dvoje naprave
Crkveni brak nije čarobni štapić pa ne moze automatski da pomogne da sve bude dobro
 
Holy1:
alimentacija kazes? zar to nije upeavo ono o cemu sam govorio... Gradjanski brak postoji zbog te privatno-sopstvenicke price u konačnom, a pokretna sprega toga je zakon, a da bi bili priznati pred zakonom morate biti u gradjanskom braku, eto zato je "bitan" gradjanski brak. Čim ti plaćaš alimentaciju, npr. otac placa cerki alimentaciju koja živi sa majkom. On to mora da plaća, jer se time obavezao potpisom prilikom vencanja. Sam je sebe izlozio toj odgovornosti.

Neko ce reci nema tu nista lose da mora da placa alimentaciju - naravno da nema, ali konstatujemo da se u gradjanskom braku deca POSEDUJU.
Kliknite za proširenje...
ne posedujes ti decu ako dajes pare za njihovo odrastanje

nego si obavezan na odgovornost, imas obaveze
 
sasasta:
ne posedujes ti decu ako dajes pare za njihovo odrastanje

nego si obavezan na odgovornost, imas obaveze
Kliknite za proširenje...
Ako je moju drugaricu iz Austrije mater obavezala ugovorom o nasledju, da ce imati pravo da nasledi porodicno imanje samo ukoliko zavrsi fakultet u suprotnom nece. Sta je to nego posedovanje dece? Hoces reci da je to odgovornost?
 
60-53d7d2ecc6 (2).jpg
 
Лекизан:
ВИТЕЗОВИ КУМАНОВСКЕ БИТКЕ
Србија скупља снагу
МАЛЕ хришћанске државе са Балкана: Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска склопиле су почетком 1912. године савез за ослобођење од заједничког угњетача - Турске. Прешли су преко својих несугласица и сметњи и решености да коначно спасу своје сународнике од свирепог и незаслуженог ропства.
Ове године 23. октобра навршена је деведесет и једна година од славне Куманоске битке у којој су Срби победом над Турцма осветили Косово. За нас Србе то је био крај вишевековне борбе са једним истим непријатељем. Кумановска битка, пуна неизвесности и изненађења, решила је судбину Србије и можда целог Балканског рата. Али тиме је означен почетак једне друге, много краће борбе против наших тадашњих непријатељских суседа: Турске, Аустро-Угарске и Бугарске, које су окруживале и стезале ондашњу Краљевину Србију. Србија је ипак великом енергијом савладала све препреке до коначног ослобођења и уједињења.
Балкански рат, у коме је поражена Турска и уништен њен феудални поредак у Европи, био је по речима Лењина, не само ослободилачки већ и револуционарни са гледишта друштвеног развоја.

ЗАБОРАВЉЕНИ ЈУНАЦИ
О КУМАНОВСКОЈ бици, несумњиво најважнијем догађају Балканског рата, овде говоре њени учесници, историчари и сведоци онога времена. Иако у тим радовима понегде има националног романтизма и идеализма то не умањује поузданост изворне грађе за дубља преиспитивања Кумановске битке.
У протеклом периоду, посебно у оном после Другог светског рата, мало се писало о знаменитој Кумановској бици, па су пали у заборав најважнији догађаји и ликови из првих редова те битке. У књизи "Балкански рат 1912-1913" у издању Историјског института ЈНА 1959, године, први пут је ближе описана Кумановска битка, са доста скромним и непотпуним подацима. Нема ближег описа одлучујуће битке на Сртевици, са легендарним јунацима који су ту битку изнели на својим плећима. С друге стране, неки нови историчари нетачно наводе имена и улоге тих јунака. Тако се за капетана Милисава Недељковића, који је на превару заробљен, тврди да је погинуо. А за мајора Војислава Николајевића, који је на бојишту нађен полумртав и огрезао у ранама, тврде да се презива Николић и да је заробљен. Такво непознавање историјских чињеница доприноси да поколења прхивате заборав и прекрајање истине. На научном скупу историчара Српске академије наука у децембру 1999. године констатовано је да се овакве грешке морају исправити, али то је остало само као мртво слово на папиру.
Истовремено, на запаженој и поновљеној ТВ емисији, у којој се говорило о чојству и јунаштву наших ратника, један учесник је као о свом узору, поред осталог рекао: "Данас се мало ко сећа окршаја са Турцима у Кумановској бици, у којој је мајор Војислав Николајевић у најкритичнијем моменту јуришао као један човек, једна нација, једна застава - док није пао тешко рањен на пет места!"
Ово је са узбуђењем слушала у поодмаклим годинама кћи тог јунака, која је оца последњи пут видела 1941. године када га је као дете испратила у Други светски рат. Пожелела је и остварила сусрет са човеком који јој је после толико година оживео успомену на оца. Том приликом овај јој је донео књигу француског дописника из балканских ратова, Анри Барбиа: "Српске победе", штампане 1913. године. Затим је одушевљено показао на следећи одломак описа Кумановске битке из књиге "Српске победе" који га је задојио патриотизмом:

МАЈОР И ПУКОВИК
"НАСТАДЕ један кратак, необјашњив застој, као да су две расе мериле једна другу, лицем у лице последњи пут, пре него што се буду ухватиле у коштац...
Али страшан ветар од шрапнела захуја. Све справе за убијање, пуцале су и грмеле уједно. Четврт часа трајао је окршај који се не да описати.
Одједном главни јунак овог натчовечанског отпора, командант Седмог пука, пуковник Глишић, паде погођен једним зрном. Мајор Војислав Николајевић виде кад је пуковник пао. Он полете, извуче своју сабљу, петнаест официра, то је било све што је остало, учинише то исто. Један крик одјекну: 'Јуриш!'
Тада у једној врсти заноса, остаци Седмог пука полетеше напред и чудо се догоди. Ред по ред, корпус турске војске био је збрисан, одбијен!
Мајор Николајевић, с једном руком којом није могао кретати, са раном на леђима која је зјапила, непрестано је био на челу својих војника. Погодила су га два зрна од шрапнела у десно раме и једна му је граната расекла плећку.
Међутим, бесни јуриш још је био убрзан, једна батерија узета је на јуриш, пренеражене топџије, који нису имали времена да побегну, приковани су за своје топове. Рањен још на два места, мајор Николајевић пао је погођен у слабину, са једном сломљеном ногом, али његова жртва није била узалудна: на целој линији непријатељ је бежао.
Турска офанзива била је коначно сломљена. Цео један корпус турске војске одбила су и потукла два српска пука!"
Дана 30. септембра 1912. године тачно у подне, тадашњи министар војни Србије, Радомир Путник, објавио је:
"Њ. В. Краљ нарадио је мобилизацију и 1, 2. и 3. позива народне војске и последње одбране. Први дан мобилизације је 3. октобар. Наређујем извршење."
Ова кратка наредба запалила је целу Србију. Грађанима је мобилизација објављена добошима, пуцњем прангија, паљењем ватре и другим уговореним знацима. Србија се до најудаљенијих места усталасала и ускомешала великом брзином у којој се испољи оданост, патриотизам и пожртвовање свих Срба.
Већ прве ноћи и зоре по објави указа којим се народ позива на оружје сви способни људи пријавише се својим командама, водећи са собом све што је могло бити од користи војсци: коње, волове, товарна кола и друго. Свако је давао све што је могао, не помишљајући на неку накнаду, једино у циљу да допринесе победи Србија, свесна тешкоћа са којима ће имати да се бори, показивала је без посредовања власти просто своју одлуку да се успех постигне по сваку цену.
Мала Србија - 48.000 квадратних метара, која је 1911. године по званичној статистици имала 2.000.000 становника, истакла је за рат 402.000 људи, што износи 14 одсто од целокупног становништва.
Kliknite za proširenje...
Sjajan tekst
Procitacu do kraja kad stignem
Veličanstveno
 
Persida Kolofon Gemischt:
Mislim da je to malčice urbana legenda, ili barem da je izjavio doslovno te reči tako koje se citiraju, ali jedna stvar mora da se ima na umu: ako jeste nešto slične prirode izjavio, to ne treba apsolutno nikome ko poznaje istoriju i politiku da bude iznenađujuće. U sukobima političke prirode, a posebno onih ratne, ne preza se od svih raspoloživih sredstava, jer se razmišlja u kontekstu savladavanja neprijatelja po svaku moguću cenu.

Za vreme postojanja druge Jugoslavije, svi antikomunisti su se gomilali na jednu stranu, bez obzira na to što se rukovao brat ubijenog u Jasenovcu sa onim ko ga je ubio. Za vreme Drugog svetskog rata, podržavani su Saveznici u ideji da se bombarduje Srbija. Partizani su sarađivali sa Nemcima, a četnici sa ustašama, uključiv i poznatim zločincima (ne samo bivšim, već tada i aktuelnim).

Politika je jedna strašno prljava pozornica, a svako ko je iznenađen da jedan državnik Srbije izgovori ovako nešto ne doživljava je realno, već romantičarski. Istorija je prepuna svesnog žrtvovanja pojedinih ljudi kako bi se stvorili neki uslovi; Amerika je slične poteze preduzimala protiv sopstvenih građana prilikom ulaska u oba Svetska rata. Verujem i da će istorija 1990-ih pokazati sve i svašta; što vezano za Miloševića, što njihove.

I ovaj koji aktuelno vlada Srbijom, početkom 2000-ih godina bio je u aktivnim kontaktima sa zapadnjačkim obaveštajcima. Proto-naprednjaci u SRS obećavali su da će se primiriti i čekati u opoziciji bez preuzimanja vlasti dok se ne reše neka krupnija pitanja, iliti dok Kosovo i Crna Gora ne proglase nezavisnost, te budu uhapšeni poslednji haški begunci.

Svako ko misli da u politici stvari funkcionišu drugačije, živi u iluziji vezano za zemlju i svet kojem pripada.
Kliknite za proširenje...
Gleado sam intervju Haretzu na nemackom a sutradan procitao prevod Hartzovog teksta na engleskom, na pitanje sta misli o upotrebi kopnenih trupai zjavio je da je bombardovanje dovoljno, spominjao zamrzivace i nestanke struje i skori Slobin pristanak da povuce snage sa Kosova. Nisu mi jasni oni koji su prizeljkivali kopnenu intervenciju koja bi bila prava katastrofa za narod, mozda bi cak izbio gradjanski rat koji bi Ameri podstakli provokacijama i masivnom propagandom.
 
Не владам историјом као науком, па нијесам у стању да неке процесе испратим до краја. Због тога молим потенцијалне учеснике да ми не узму за зло.
Наиме, што више читам имам јачи утисак да су Обреновићи у Србији као рука Беча а Карађорђевићи царске Русије. може ли се на крају крајева тако поједностављено тумачити вријеме иза нас?
 
tirano:
Наиме, што више читам имам јачи утисак да су Обреновићи у Србији као рука Беча а Карађорђевићи царске Русије. може ли се на крају крајева тако поједностављено тумачити вријеме иза нас?
Kliknite za proširenje...
Наравно да не може то да се гледа тако.
Србија је једино у време краља Милана Обреновића била проаустријски орјентисана, и то једно време после Берлинског конгреса, док је проруски највише била у време краља Петра Карађорђевића па и Карађорђа.Политика и виши интереси су одређивали и став према великим силама.
Књаз Милош се рецимо у последњим годинама своје прве владавине ослањао највише на Британију.
 
Лекизан:
Наравно да не може то да се гледа тако.
Србија је једино у време краља Милана Обреновића била проаустријски орјентисана, и то једно време после Берлинског конгреса, док је проруски највише била у време краља Петра Карађорђевића па и Карађорђа.Политика и виши интереси су одређивали и став према великим силама.
Књаз Милош се рецимо у последњим годинама своје прве владавине ослањао највише на Британију.
Kliknite za proširenje...
Жао ми што је тема "забачена", на овај празни депо али шта да се ради, идемо даље. Ја бих баш волио да повежем тај твој проруски утицај у вријеме великих "дилова", али ми тај детаљ измиче. Не спорим га да је присутан и обостран, само на моменте добија неку другу димензију. Не знам колико је тај дио утицај општих кретања у Европској политици наспрам ријешености Руске стране да озбиљно заигра Српску карту. него о том по том. Искрено сам очекивао да тема остане на староме мјесту па да чујемо и друге људе и њихов доживљај свега, наравно уз аргументацију. На примјеру Црне Горе се лакше уочава смјена утицаја великих играча, док у случају Србије има пуно више фактора а неки од њих одједанпут добију на тежини. Хвала на коментару, покушао сам да испровоцирам познаваоце историје да истакну понеки детаљ који измиче оку и званичној историји. :think:
 
Велика-народна-скупштиан-1918.jpg

25. novembra 1918. na Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena, odlukom 757 delegata (578 Srba, 78 Bunjevaca, 62 Slovaka, 21 Rusin, 6 Nemaca, 3 Šokca, 1 Mađar i 1 Hrvat) proglašeno je prisajedinjenje Bačke, Baranje i Banata Kraljevini Srbiji.
Pored današnje teritorije Vojvodine, u sastav Srbije su ušli još Vukovar, Temišvar, Rešica, Lugoš, Pečuj, Baja i Mohač.
 
А зашто побројано није данас у саставу Србије? Јесмо ли се ту примакли Србима "наклоњеним" великим играчима?
И једно питање, ако си расположен? Јели се могла комплексније креирати национална будућност, са више промишљања? Некако ми недостају неки детаљи наравно ако их је било.🕵️
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

M
Krštena Srbija i Bosna
Odgovora
6
Pregleda
404
leki1
leki1
Sensei
Kada se prvi put koristila reč Srbi za narod koji živi ovde na Balkanu i kada je prvi put zemlja gde žive ti Srbi nazvana Srbija?
2 3
Odgovora
69
Pregleda
1.678
Mrkalj
Mrkalj
P
Miroslav Krleža i Prvi svetski rat
Odgovora
2
Pregleda
345
Zagor92
Zagor92

Back
Top