Od leka do apokalipse
Pracenjem mapa dobijenih analizom haplogrupa muskog Y hromozoma i haplogrupa mitohondrijalne DNK, koja se nasledjuje preko majke, doslo se do mesta nastanka i puteva sirenja savremenog Homo sapiensa. Poredjenjem sema migracije mitohondrijalne DNK i Y hromozoma dobijate istu putanju. Od Afrike, gde je pre oko 130 do 180 hiljada godina nastala, ljudska vrsta se sirila na Srednji i Bliski istok, a odatle u Evropu ili Aziju - objasnjava mr Dusan Keckarevic, i kaze da se posmatranjem migracija moze objasniti pojava zastupljenosti istih haplogrupa kod veoma udaljenih naroda. Ako se pogleda put migracija ljudskog roda, koji ide preko Bliskog istoka u Evropu dolinom velikih reka, nas region je nezaobilazan. Prisustvo haplogrupa istog tipa na vrlo udaljenim delovima kontinenta moguce je objasniti migracijom stanovnistva u ovaj region, gde se jedan deo zadrzao, a drugi delovi populacije nastavili dalje - kaze Keckarevic. Iz toga nije tesko pretpostaviti da je stanovnistvo Podunavlja genetski blisko, sto pokazuju i najnovija istrazivanja. U nasoj laboratoriji u toku je rad vezan za analizu genetskih markera sadasnjih populacija i, po svim rezultima, mi Srbi, Hrvati, Makedonci i Bosanci ne razlikujemo se puno, cak ni u detaljima kaze mr Keckarevic, i naglasava da je ucesce u ispitivanjima genetskog materijala neophodno upravo zbog stalne teznje da se nauka zloupotrebi u dnevno-politicke svrhe: Revolucija molekularne biologije, koja se desava u poslednjih dvadesetak godina, s jedne strane donosi veliku dobrobit covecanstvu, a s druge - breme zloupotreba. Ona se moze se porediti sa otkricem atomske energije. Desifrovanje genetskog koda otkriva, s jedne strane, mesta intervencije u slucaju bolesti, ali i senzitivne tacke na koje se moze delovati u cilju unistavanja odredjene populacije, to je apsolutno moguce. Nazalost, takve analize genetickog materijala, iz finansijskih razloga, jos su ekskluzivno pravo najbogatijih nacija.
Požarevljani iz praistorije
Istrazivanja u selu Trnjane, kraj Pozarevca, ostavila su najdublji utisak na profesora Srboljuba Zivanovica: Iduci od Dunava ka Pozarevcu, nalazite skelete - od daleke praistorije do danasnjih dana. Na osnovu njihovih genetskih i morfoloskih karakteristika utvrdio sam da je rec o istom stanovnistvu. Prema tome, ako sada u Pozerevcu zive isti ljudi koji su ziveli u praistoriji, to je opipljiv dokaz koji moze svako da otkopa na tom istom mestu.
Dunav napisao istoriju
Profesor Srboljub Zivanovic kaze da je decenijama zataskavano sve sto se radilo na istrazivanju ovdasnje populacije, pre svega iz politickih razloga:
-Amerikanci su, izmedju dva svetska rata, obavljali ogromna istrazivanja na svim nasim cuvenim nalazistima. To danas malo ko u Srbiji zna, jer jos vlada zavera cutanja o tome. Radovi objavljeni u americkim casopisima pokazali su da je gro ovdasnjeg stanovnistva autohton, odnosno cini izvorno stanovnistvo Podunavlja, pa i Balkana. On objasnjava da su takvi zaključci potpuno logicni, jer je Dunav glavna Evropska arterija oko koje se stvarala istorija.
- Od daleke praistorije do kromanjonacai od kromanjonaca do danasnjih dana, najveci deo ovdasnjeg stanovnistva je nepromenljiv - tvrdi dr Zivanovic. Nemoguce je da negde sa Kavkaza, u 6. veku, kao sto tvrde, peske krene nekoliko stotina hiljada ljudi, pobije nekoliko miliona svinja, koza i goveda da bi se prehranilo, i jos koji milion stanovnika, koje usput pljackaju! Dovedite sad nekog na obalu Dunava skrstenih ruku i recite mu da predje sam, a kamoli s porodicom i stokom - to je nemoguce!
Boris Šubasic NEDELJNI TELEGRAF
Akademik prof. dr. Srboljub Živanović je naukom počeo da se bavi još 1954. godine kao student medicine, imajući sreću da već na drugoj godini studija dođe do značajnih naučnih otkrića. To ga je opredelilo u izboru životnog poziva, tako da se anatomijom čoveka bavio čitavog života. U tom prvom radu bilo je i elemenata antropologije, što je mladog Živanovića zainteresovalo za ovu kompleksnu nauku o čoveku u vremenu i prostoru.
Odmah po završetku fakulteta, 1959. godine počinje da radi kao asistent prof. Branka Šljivića, a zatim prelazi na novoosnovani fakultet u Novom Sadu.
Životne i svetske okolnosti vodile su ga od jednog do drugog grada, čak do daleke Ugande, gde je nastavio svoju profesionalnu karijeru s obzirom da mu u svojoj zemlji, zbog nepristajanja na uslove tadašnjeg režima, kao i zbog učešća u istraživanju jasenovačkih zločina, kao najmlađem doktoru nauka, nije bilo mesta. U to vreme Afrika je bila oaza za antropologe, jer su na području ovog neobičnog kontinenta otkrivena značajna nalazišta.
Znajući iz iskustva drugih da ako duže bude ostao u Africi, koja se ukazivala kao raj za naučni rad jednog antropologa, dovoljno neistražena, kao idealno mesto za čoveka koga su i radoznalost i želja da upoznaje nepoznato doveli do ovog udaljenog kontinenta, neće poželeti da je ikada napusti, prof. dr. Srboljub Živanović odlučuje da se otme ovoj omamljujućoj privlačnosti Afrike i vrati na Stari kontinent. Pokušaj da se vrati u Beograd nije uspeo, ali ga zato pozivaju na Londonski univerzitet kao već čuvenog naučnika, na Medicinski fakultet Svetog Vartolomeja, koji je osnovan davne 1123. godine, na kome su predavali Hočkin, Harvej i drugi naučnici i pronalazači svetskog glasa.
Za člana Kraljevskog antropološkog instituta izabran je 1963. godine, a 1995. i za redovnog člana Međunarodne slovenske akademije nauka i umetnosti.
Prof. dr Srboljub Živanović je član Međunarodne komisije za istinu o genocidnom logoru i direktor Instituta za izučavanje istorije drevnih Slovena u Londonu.
SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: Neposredno po završetku rata buldožerima i tenkovima je sravnjen logor. Kada smo došli da istražujemo područje logora 1964. godine zatekli smo močvarni teren, njive pod kukuruzom i nikakve tragove. Zahvaljujući upotrebi specijalne burgije kojom je mogla da se buši zemlja i iz dubine izvlače uzorci pronalazili bismo grobnice, jer nikakvih obeležja grobova i žrtava nije bilo.
Što se tiče vlasti one su se trudile da o tome niko ništa ne govori. U školama se nikada o tome nije učilo, ali je narod o strašnim zločinima u ovom logoru znao, jer je mnogo njih izgubilo svoje najbliže u logoru. Ti su ljudi u potaji o tome šaputali tako da se ime logora u narodu povezivalo sa nečim strašnim, groznim. Kada je konačno taj šapat postao glasniji počela su i prva istraživanja. Nažalost, cilj koji su vlasti imali nije bio da se dođe do istine. Takva je bila i sudbina i knjige Magnum krimen Viktora Novaka, tako da je tek mali broj primeraka sačuvan. Takva je, uostalom, bila sudbina i naših izveštaja koji su nestali i niko nije mogao da ih nađe sve do devedesetih godina.
Kako su tekla sama istraživanja s obzirom na okolnosti koje ste pomenuli i šta ste tada otkrili?
SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: Oni koji su nas pozvali da radimo trudili su se da ništa ne uradimo. Pristup medijima i novinarima je bio zabranjen, niko nije mogao da snima, ni sa kim nismo imali kontakt, jedva smo pronašli gumene čizme koje su nam bile neophodne.
