Hetlove i Kislingove tvrdnje o razgovorima Horstenau —Velebit i tendenciozne interpretacije koje ini daju korišćene su u radovima još nekih zapadnonemačkih istori-čara i publicista. Tako su 1960. godine u Frankfurtu na Majni i u Tibingenu izašle iz štampe knjige Paula Leverkina „Der geheime Nachricbtendianst der deutschen Wer-macht im Kriege"( Paul Leverkiihn: „Der geheime Nachrichtendienst der deut
schen Wermacht im Kriege", Verlag fiir Wehrwesen Bernard und
Graie, Frankfurt an Main, 1960, str. 124) i Helmuta Gintera Damsa ,,Der zweite Weltkrieg"( Hellmut Giinther Dahms: „Der zweite Weltkrieg", Tubingen,
Rainer vunderlich Verlag, Hermann Leins, 1960, str. 329) u kojima se, između ostalog, govori o tim pregovorima. I u knjizi „Geschichte des zweiten Weltkrieges"( Plotz: „Geschichte des zweiten Weltkrieges", Wiirzburg, 1960,str. 816.), koja je iste godine izašla u Vircburgu, nalaze se iste tvrdnje o pregovorima. U toku 1961. i 1963. godine objavljene su u Londonu, Kaselu i Njujorku knjige Antoni Piirija „Operation Berahard"( Anthony Pirie: „Operation Bernhard, The Greatest Forgery of Ali Time", Cassel, London, 1961, str. 91) i Žak de Lonija „Secret Diplomacy of World War II (Jacques de Launav: „Secret Diplomacy of World War 81", NewYork, Simmens Boardman, 1983, str. 104) u kojima se takođe govori o pregovorima i osuđuje navodno izražena spremnost NOVJ da se iskrcavanju angloameričkih trupa na jadransku obalu odupre po svaku cenu, pa makar i u savezništvu sa nemačkom vojskom. U Briselu je 1965. izašla knjiga već pomenutog Lonija „Historie contemporaine de la diplomatie secrete",( Jacques de Launay: „Historie contemporaine de la diplomatie secrete", Bruxelles, 1965) koja predstavlja nešto širu verziju navedene knjige. Trebalo bi još spomenuti i knjigu Urliha Kaja „Jagd auf Tito", objavljenu 1966. u Minhenu i Rastatu(Urlich Kai: ,,Jagd auf Tito", Landser-Grossband 39, Copiright by Erich Pabel Verlag, Rastatt (Baden), str. 45 i dalje), u kojoj se, pored niza izmišljenih i iskonstruisanih tvrdnji, ističe da je Staljin dao Titu nalog da pregovara s Nemcima i ponavlja izmišljena epizoda sa hvatanjem u Mađarskoj sovjetskog špijuna koji je nosio Staljinovu poruku za Tita. U Njujorku je 1962. objavljena knjiga Milovana Đilasa „Conversations With Stalin",( Milovan Đilas: „Conversations with Stalin", New York, 1962, str. 9—10) u kojoj autor spominje martovske pregovore i daje im sledeće objašnjenje: ,,U toku takozvane četvrte ofanzive, u martu 1943, došlo je do pregovora između Vrhovnog štaba i nemačkih komandi. Povod za razgovore bila je razmena zarobljenika, ali je njihova suština bila da Nemci priznaju partizanima pravo ratujuće strane, kako bi se zaustavilo ubijanje ranjenika i zarobljenika jedne i druge strane. To je došlo u vreme kada su se Vrhovni štab, glavnina revolucionarne armije i hiljade naših ranjenika našli u smrtnoj opasnosti, pa nam je trebao svaki predah koji smo mogli dobiti." Đilas, dalje, objašnjava zašto Moskva nije bila obaveštena o svim pitanjima o kojima se razgovaralo sa nemačkim predstavnicima. „Moskvu je o svemu tome trebalo obavestiti", kaže on, „ali mi smo vrlo dobro znali — Tito zato što je poznavao Moskvu, a Ranković više instinktivno — da je bolje da se Moskvi ne kaže sve. Moskva je samo bila obaveštena da mi pregovaramo s Nemcima o razmeni ranjenika. Međutim, u Moskvi nisu čak ni pokušali da se stave u našu situaciju i posumnjali su u nas — i pored reka krvi koje smo već prolili — i vrlo oštro odgovorili. Sećam se — bilo je to u vodenici na reci Rami uoči našeg proboja preko Neretve, februara (treba marta — prim. M. L.) 1943 — kako je Tito na sve to reagovao: 'Naša je prva dužnost da vodimo računa o svojoj armiji i o svom narodu'."
I u radovima nekih publicista jugoslovenske političke emigracije spominju se ovi pregovori. Tako se u knjigama: Živka Topalovića („Pokreti narodnog otpora u Jugoslaviji 1941—1945", izdatoj 1958. u Parizu), Borivoja Karapandžića („Građanski rat u Srbiji 1941—1945", štampanoj u Klivlendu, SAD, 1958) i Mihaila Minića („Rasute kosti", objavljene 1965. u Detroitu, SAD) uglavnom prepričavaju Hetlove tvrdnje. Topalović, tako, govori o „Titovoj ponudi Nemcima za saradnju .protiv Angloamerikanaca", pa kaže: „Ovu činjenicu da je Velebit zaista bio u Zagrebu kod nemačkog generala, Titovci nisu smeli odlučno da demantuju." A Karapandžić navodi da je „kruna komunističko-hitlerovske saradnje bila misija Titovog generala Vladimira Velebita", koji je „pod lažnim imenom 'dr Petrović' bio od strane Tita akreditovan kao zvanični predstavnik Vrhovnog komunističkog štaba kod Hitlerovog glavnokomandujućag generala u Zagrebu Gleza fon Horstenaua". „Titov predstavnik u Zagrebu, advokat Velebit", kaže on, „kao hrvatski komunista (Velebit je po nacionalnosti Srbin — prim. M. L.), sporazumno sa hrvatskom perjanicom Pavelićem, radi preko nemačkog komandanta za Hrvatsku, đenerala Gleza, da se Tito s partizanima drži na teritoriji ustaške Hrvatske i pripremi za borbu protiv četnika i srpskog naroda".
U doba besomučne kampanje protiv Jugoslavije i njenog državnog i političkog rukovodstva, nakon rezolucije Informbiroa, u Sovjetskom Savezu i ostalim socijalističkim zemljama pisano je dosta o navodnoj sprezi rukovodstva KPJ sa fašistima. O tome su pisala i glasila mnogih komunističkih partija u svetu.
U svim navedenim radovima, kako onim koji pretenduju na naučnu objektivnost, tako i u onim koji predstavljaju obične pamflete, uzeti su isključivo navodi Hetla i Kislinga, odnosno Horstenauova prisećanja na razgovore koje je vodio u Zagrebu sa Velebitom, o čemu je pričao Hetlu. Nikakvi dokumenti o pregovorima (mada su postojali u arhivama u Bonu, Londonu i Vašingtonu) nisu korišćeni od strane pomenutih pisaca, jer arhivski fondovi nisu još bili otvoreni istraživačima. Uočljivo je da su svi autori pisali samo o Velebitovoj misiji u Zagrebu, a ne i o boravku trojice delegata Vrhovnog štaba u Gornjem Vakufu i Đilasovom i Velebitovom boravku u Sarajevu i Zagrebu, što govori o tome da još nisu bila dostupna dokumenta nemačke provenijencije (zapisnik razgovora u Gornjem Vakufu, „memorandum" Vrhovnog štaba, telegrami Kašea i Ribentropa i drugi).
Međutim, 1964. godine u štutgartu je izašla knjiga L. Horija i M. Brošata ,,Der kiroatische Ustascha-Staat 1941— 1945",( Ladislaus Hory, Martin Broszat: ,,Der kroatische Ustascha — Staat 1941—1945", Deutsche Verlags — Austalt, Stuttgart, 1964, str. 143—146.) u kojoj se javnosti prvi put predočavaju i neki dokumenti u kojima se govori o pregovorima. U knjizi se dosta opširno govori o situaciji u kojoj su se našle glavne partizanske snage u vreme bitke na Neretvi i kasnije, nakon njihovog proboja u severnu Hercegovinu, Sandžak i Crnu Goru, da bi se konstatovalo da je Tito, zbog bojazni da će „partizanska armija iskrvariti a da će Mihailović na kraju rata imati na raspolaganju nedirnute oružane snage", jednim „više ili manje neoficijelnim načinom stavio do znanja hrvatskim i nemačkim posrednicima da je pre svega zainteresovan za razbijanje Mihailovića i da je eventualno spreman na primirje ukoliko bi bio ostavljen na miru". „Razni izveštaji poslanika Kašea od proleća 1943", navode dalje autori, „potvrđuju ove kontakte koji su bili epizodnog značaja ali važni zbog toga što otkrivaju da je i Tito u tadašnjoj situaciji razmatrao i pripremao teren za jedno taktičko i privremeno primirje sa okupacionim silom. Razočarenje u vezi s rezervama koje je Moskva pokazala i strah od toga da bi Sovjeti zapadnim saveznicima ostavili slobodu dejstva u Jugoslaviji odigrali su pri svemu tome određenu ulogu".
Hori i Brošat su imali na raspolaganju Kašeove izveštaje od 17. i 31. marta i 17. aprila i Ribentropove telegrame od 19. marta i 21. aprila. Neke od ovih dokumenata su i citirali. Može se konstatovaiti da su autori korektno koristili i interpretirali dokumente i da su dali objektivne ocene o suštini pregovora.
Kašeovu i Ribentrapovu prepisku oko pregovora koristio je i Ilija Jukić, podsekretar u Ministarstvu inostranih poslova jugoslovenske vlade, u svojoj knjizi „Pogledi na prošlost, sadašnjost i budućnost hrvatskog naroda", koja je 1965. izašla u Londonu.( Ilija Jukić: „Pogledi na prošlost, sadašnjost i budućnost hrvatskog naroda", Hrvatska politička knjižnica, London, 1965 (štampano na srpskohrvatskom jeziku u „Logosu", Gmbh, Minhen 19. Bothmerstr. 14;, str. 148—153)
Jukić je, kako u svojoj knjizi kaže, u leto 1957. boravio u Beču i razgovarao s Kislingom. Od njega je, navodno, dobio potvrdu da ga je Horstenau, kada je Kisling bio kod njega u poseti u Zagrebu, upravo u vreme kada su vođeni razgovori, obavestio ,,o toj Titovoj čudnovatoj ponudi". Od Kislinga je takođe saznao za Horstenauov dnevnik koji se nalazi u Državnom arhivu u Beču. Početkom 1965. Jukić je došao u Bon i sa dozvolom tamošnjeg Ministarstva spoljnih poslova pregledao arhivu tragajući za dokumentima o pregovorima partizana i Nemaea. U dosijeima u kojima su se nalazili brojni izveštaji nemačkog poslanika u Zagrebu Kašea upućeni Ministarstvu spoljnih poslova naišao je na Kašeove depeše od marta i aprila u kojima se spominju pregovori. Neke od njih Jukić je, kao faksimile, objavio u svojoj knjizi.
...pa da nam prokomentarise sledece...
...necuveno...
