...moze se zakljuciti da su partizani prednjacili, kako vremenski, tako i po okrutnosti zlocina. Ako su dobili ime „mosinovci”, dobili su ga upravo zbog okrutnosti Mose Pijade jos u 1941. godine. Djilas tada nije zaostajao za njim. Dedijer misli da ga je, zapravo, premasio. Cak je sam, 27. aprila 1942. godine, u pismu partizanskom svesteniku Bosku Popovicu priznao:
„Mozda sam upravo ja izrekao vise smrtnih kazni od bilo koga drugog, takvu sudbinu mi je naredila borba. Uprkos tome, imam potpuno mirnu savest.”292
Svoje politicke protivnike, tada, pre svega, separatisticke „zelenase”, koji su u julu 1941. osnovali Kraljevinu Crnu Goru, „krilase”, kao i sve ostale politicke protivnike, cak i samo pretpostavljene, tj. petu kolonu, masovno su ubijali i bacali u jame, da ih rodbina nije mogla ni sahraniti. Zato im je i nadeveno ime „jamari”.
S kraja 1941. godine poznat je, vec pomenuti, slucaj iz Kolasina, kad su vise od 200 nacionalista cetnika, medju njima je bilo i mnogo ranjenika, pobili i zajedno sa crknutim psima pobacali u jame. Kad su Italijani pocetkom januara 1942. godine obustavili vojn icku kontrolu, pretezno planinskog puta Podgorica-Lijeva Rijeka-Bijelo Polje, ukinuli su baze u Lijevoj Rijeci, Matesevu i Kolasinu. Ta mesta su odmah zaposele nacionalisticke snage, Lijevu Rijeku, na primer, Djordjije Lasic, a Kolasin sudija Ljubo Minic. Dva dana kasnije, u Kolasin su upale jake partizanske snage i isterale nacionaliste. Komandant Minic, koga su hteli uhvatiti zivog, pobegao im je (ponovo). Zato su priredili jedan od najokrutnijih masovnih pokolja, u kojem su zrtve padale na sve strane.
Slicno se dogadjalo i na drugim mestima. U Hercegovini je bio obicaj da, u zelji da dokazu svoju predanost partiji, sinovi igraju kolo oko pobijenih reakcionarnih oceva. I o tome izvestava Djilas.Zlocinacka okrutnost je u velikoj meri bila plod sistematskog partijskog vaspitanja. U nacelnom clanku Plemenita mrznja, Djilas kaze da je
„Jedino merilo velicine ljubavi prema narodu nesavladiva mrznja prema neprijatelju”. Tu mrznju ljudi su „sticali kao ’dobri komunisti’”.293
Kao sto cemo jos videti, medju glorifikatore ubijanja politickih protivnika spadao je i B. Kidric. S. Vukmanovic Tempo je s ponosom saopstio Titu kako su se borci novoosnovanog bosanskog udarnog proleterskog bataljona odazvali na njegov pozdravni govor.
„Kad sam im ponovio tvoje reci”, kaze, „da se nadamo da nijednom od njih nece zadrhtati ruka kad bude morao pucati na svog vlastitog oca, cela dvorana se zatresla od jednog jedinog gromkog: I NA OCA!” (velika slova su u izvorniku).294
Titova formulacija, na koju se Tempo poziva, glasila je: „Mi smo pobedili kako spoljnjeg, tako i unutrasnjeg neprijatelja. Ruka nije zadrhtala ni kad se trebalo obracunati s vlastitim ocem, ako je presao k izdajnicima, cetnicima.”295
Pred podivljanoscu partizana, nije mogla da zazmuri ni Titova obozavateljka, Filis Oti:
„Divljali su po Crnoj Gori i palili, pljackalii ubijali”, izvestavala je. „Najekstremniji oblik vladavine poceo je da se uvodi sa sovjetima, ubijanjem protivnika i dozvoljavanjem osvete.”296
_________________
293 Borba VII, broj 23, str. 1 (8. oktobar 1942); Djilas, Memoir..., str. 92.
294 Tempo nije bio samo teoreticar. Njegovog brata, dr Luku – profesora na pravoslavnoj Bogosloviji, koji je krajem rata bezao s Djuricevim cetnicima – negde kod Dravograda uhvatili su partizani (S. Vukmanovic, Revolucija... I, str. 11-14). Kad su Tempa upitali sta da urade s njim, on je naredio:
„Ubijte psa odmah, da ne moram ja dolaziti da ga ubijem”.
(B. Karapandzic, Jugoslovensko..., str. 125 i d., 159). Iako je inace, sasvim u skladu s Tempovim ideoloskim vaspitanjem mladih boraca, ova vest je neproverena. Prema drugom izvoru, odgovorio je: „Isto kao i sa svima ostalima”. (V. Dzomic, Stradanje.., str. 54). Bilo kako bilo, do takvih stvari ne dolazi se slucajno, vec su neizbezna posledica bezgranicne mrznje prema svima koji ne misle jednako.
295 Zbornik... II/3, str. 170; Borba VIII, 1942, broj 35, str. 3; Zbornik... II/7, str. 271. Iz Titovog govora na godisnjici osnivanja Druge proleterske brigade, 1. marta 1942. godine u Cajnicu, proizlazi da je to bio deo zakletve koju su polozili borci, ne samo Druge, nego i Prve proleterske brigade (Zbornik... II/9, str. 79). U posleratnom objavljivanju Titovog govora, na smotri Cetvrte krajinske divizije, na pravoslavni Bozic, 7. januara 1943. godine, u kojem je navedenom recenicom prevazisao sve krvolocnosti ustasa, cetnika i ostalih, koje je u njemu osudjivao, ova recenica je ispustena; mozemo pretpostaviti da se Tito te recenice postideo – vidi J. B. Tito, Vojna... I, str. 174-76.
296 Ph: Auty, Tito, str. 173.
