Ne nosimo beli mantil - u civilu smo.
Naravno da nisam na duznosti (ni u misiji!
). Ali ponekad nastupam iz perspektive psihijatra, nekad iz perspektive meoderatora a nekad iz perspektive privatnog lica (vrlo lepo je to Tratincica primetila). To da li ce neko prihvatiti moj savet, misljenje, sugestiju - na to ja ne mogu da uticem.
Svaki lekar - svaki covek - svoj autoritet stice i odrzava ne time sta nosi, i ne time da li mu je nastup prema drugima drugarski ili nije, vec svojim znanjem, svojim integritetom i svojim eticki, moralnim, i ljudskim principima. Ja radim sa decom i sa mladima (kad sam, kako kazes, 'na duznosti') - i veruj mi da moj drugarski odnos sa njima ni malo ne remeti niti narusava moj autoritet (profesionalni). To praksa pokazuje svaki dan. Kada su psiholozi i psihijatri u pitanju, onda ces u 980% slucajeva kao pravilo prakse otkriti da se na pitanje pacijenta odgovara sa ("sta ti) mislis?". Nije to ni lenjost da se odgovori, niti nepostovanje pacijenta, niti drugarski odnos. To je poziv drugom coveku da misli naglas sa nama, da ostvari kontak u odnosu, da preuzme na sebe deo odgovornosti za svoje stanje i zivot, da MISLI, da (se) oseca i da sve to podeli. Najlakse je somatskim lekarima: bol je svestan i jasan, uzrok se obicno ili vidi ili dijagnosticki lako utvrdi, njima ostaje jedino da daju savet ili prepisu lek. Nama je mnogo teze: bol se cesto ne vidi pa ni ne oseca, kao ni ljutnja, kao ni stid ili strah; ponekad se jedno osecanje zamenjuje drugim, pa umesto da covek bude ljut on postaje snishodljiv, ili depresivan.....Ako se i definise osecanje, nemamo cesto pojma STA ga izaziva i gde lezi uzrok, koji najcesce nije u svesnom vec dobro skriven i uklonjen brojnim i fenomenalno dragocenim psiholoskim odbranama.......Nas (psihijatrijski posao) je jedna velika avantura, otiskivanje u nepoznato, trazenje potopljene Atlantide. Pacijent se ne moze 'popraviti' ni brzo a ni lako, ali vise od svega - za razliku od somatske medicine gde pacijent cesto ne mora da ucestvuje u 'popravci' - u psihijatriji je nemoguce bilo sta popraviti bez aktivnog i voljnog ucesca samog pacijenta! Zato je kontra pitanje pacijentu koje glasi ("Sta ti) mislis?" prva lopata zemlje u prokopavanju puta do tajanstvenog grada pod slojevima prasine zaborava, okamenjenih uspomena, fosilima odbrana jednom neophodnih ali kasnije destruktivnih....
Sve to -slazem se sasvim - podrazumeva ogormnu moc, uz koju ide i ogormna odgovornost, ciste namere, bivanje u stalnom kontaktu sa sopstvenim bicem i njegovim pulzijama, i naravno - dobro uravnotezen ego. Manipulacije ljudima dok se spustaju u samu dubinu svojih najvecih ponora zaista moze biti uzasno destruktivna. Kao sto sa druge strane dobitci od putovanja u tu avanturu sa adekvatnim terapeutom uvek i po pravilu jesu nemerljivi i neopisivi....
I to je lep drugarski odnos, koji ipak proizilazi iz nekog poštovanja stručnosti tog čoveka i podrazumevanja da on/ona zna više o problemu. Ali nije uvek tako. 
