U Mamutu sam se jednom popela na prvi sprat, nisam ni provalila stepenice, valjda kad se penješ ne gledaš u noge i pod. Posle nisam mogla da siđem, bilo mi je muka i vrtelo mi se u glavi najstrašnije, pomogao mi onaj momak na ulazu iz obezbeđenja.
Otad u Mamutu samo u prizemlje
, ja sam u panici sad, a sto ce biti ne moran ni spominjati...Sad panicno trazim razloge kako to odgoditi, kako ne ici jer je put iz na koji bi moj muz isa iz gusta, meni bi izasa na nos....i to je problem
....кад ме увати фрка од серпентина или његове сумануте вожње...
), или звекнем неку таблету против повраћања (и у авиону такође), па ме то успава...
А и возила сам се хали-галијем са децом пре пар година.......(после сам дрмнула један бенс и прележала цео дан
Значи - ја се суочавам!
A nije da ne bih volila viditi neke djelove svita....ali jednostavno nikad necu reci "Idemo" i nikad necu potencirat putovanje avionom....kad moram onda idem
uh.ja zaboravila...
strah me je kad moje starije dete ode u grad sa drugarima...znam da je on OK ali uvek pomislim da oko njega ima onih koji nisu
Čudan neki slučaj. A suočavanje sa strahovima, pa jedino kad sam išla u akva park u Turskoj. Prvo sam mislila da ostanem na plaži dok ostatak društva ide, ali sam ipak krenula. Nisam smela na one mnogo visoke i strme tobogane, ali sam zato tunel obožavala i išla nekoliko puta. Mada prvi put, kad te upakuje onaj čika sa čamčićem, pa ona mračna pećina ispred, pa mrak celim putem
ja to ne bih smela.
