Од опаких, неизлечивих болести.Cega vas je strah?
Neki bi to rekli u dva reci... Svega i svacega...strah me je od bolesti
strah me je od samoce (ali ne one svakodnevne, vec na duge staze)
strah me je od mentalne nemastine
strah me je od buba, pacova, ptica, macaka
strah me je od klovnova
A vidis kad bese bombardovanje nesto se i nisam plasio..skoro me udario auto i to sam fala bogu proso bez tezih posledica..ee sad se nesto mislim cega sam se bojao...i mislim..strah me da naletim na neku mnogo dobru cicu i kao da joj pruzim oral i padne nevidjen sex a nije se dobro opralaKad Hellen spomenu oruzje ne znam kako mi je promaklo napisat(valjda od straha na pomisao na avione)mene je strah rata, to je nesto najstrasnije sto se moze dogoditi
![]()
bolesti i smrti (svoje i tudje), visine/letenja i zmijaCega vas je strah?
Ничег се не плашим, али буквално.
Ни смрти, ни болести, ни самоће, ни беспарице...
Пре мрзимедарачунамколико година, кад сам полагала испит из неурологије, западне ми за усмени професор који има обичај да закаже студенту прво да му пар пута дође на консултације, па тек кад га провери колико зна и кад му укаже на рупе у знању, заказује усмени. (сјајан професор!)
Елем, на једним од тих консултација, као пацијенткиња је дошла девојка која је годину дана пре тога остала у инвалидским колицима након саобраћајне несреће.
Имал је повреду централног моторног неурона уз такозвану спастичну парализу доњих екстремитета.
Њу је то болело, трнуло, пекло....али је она имал осмех на лицу.
Професор ју је прегледао, стање је било максимално добро за ту врсти повреде и у једном тренутку, она му каже како мора нешто да га пита. И даље се смешка.
Он јој онако очински нежно наговести да слободно пита шта год да жели.
Њено питање је било: ''Професоре, је л' би могла ја да имам бебу, у случају да нађем неког ко би ме оженио?'' (и опет уз осмех, али не кисели, не на силу, прави правцати осмех, као да стоји на две ноге, најздравија на планети).
Ја сам се скаменила и у том стању провела , чини ми се, бар три дана.
Након та три дана размишљања, схватила сам да човек који је ментално здрав и јак, буквално све може да превазиђе. А моја скамењеност је била, уствари, последица схватања сопствене слабости. Јер сам тад мислила да је таква несрећа нешто најгоре што човеку може да се деси, а та девојка ме је разуверила у три реченице.
Ето, сад сам схватила чега се плашим- менталне болести, мислим да је то једино стање за које нема спаса.
Ничег се не плашим, али буквално.
Ни смрти, ни болести, ни самоће, ни беспарице...
Пре мрзимедарачунамколико година, кад сам полагала испит из неурологије, западне ми за усмени професор који има обичај да закаже студенту прво да му пар пута дође на консултације, па тек кад га провери колико зна и кад му укаже на рупе у знању, заказује усмени. (сјајан професор!)
Елем, на једним од тих консултација, као пацијенткиња је дошла девојка која је годину дана пре тога остала у инвалидским колицима након саобраћајне несреће.
Имал је повреду централног моторног неурона уз такозвану спастичну парализу доњих екстремитета.
Њу је то болело, трнуло, пекло....али је она имал осмех на лицу.
Професор ју је прегледао, стање је било максимално добро за ту врсти повреде и у једном тренутку, она му каже како мора нешто да га пита. И даље се смешка.
Он јој онако очински нежно наговести да слободно пита шта год да жели.
Њено питање је било: ''Професоре, је л' би могла ја да имам бебу, у случају да нађем неког ко би ме оженио?'' (и опет уз осмех, али не кисели, не на силу, прави правцати осмех, као да стоји на две ноге, најздравија на планети).
Ја сам се скаменила и у том стању провела , чини ми се, бар три дана.
Након та три дана размишљања, схватила сам да човек који је ментално здрав и јак, буквално све може да превазиђе. А моја скамењеност је била, уствари, последица схватања сопствене слабости. Јер сам тад мислила да је таква несрећа нешто најгоре што човеку може да се деси, а та девојка ме је разуверила у три реченице.
Ето, сад сам схватила чега се плашим- менталне болести, мислим да је то једино стање за које нема спаса.