Stihovi za moju dusu

[Waterfall]

"Nemaš pojma koliko sam se trudio
da ti donesem nešto za dar.
Ništa se nije činilo ispravnim.
Koja je svrha doneti zlato
rudniku zlata, ili vodu oceanu.
Sve što sam smislio bilo je
kao da nosim začine na Orijent.
Ne vredi da ti dam dušu i srce
jer ih već imaš.
Doneo sam ti ogledalo.
Pogledaj sebe i seti se mene."

Rumi

 

[Waterfall]

HOĆU

Hoću da te ljubim, da prođe
sve loše, što su ti
ikada rekli.
I kad po tebe zli Mesec opet dođe,
bez straha se
mojom ljubavlju prekri.

Hoću da te grlim za svaki onaj put
kad
nije imao ko da stane uz tebe.
Kad ti je neko hladan i sasvim krut
poseko
snove mlade, još pre berbe.

Hoću da ljubim sve te ožiljke tvoje
svaki,
koji su ti mila ikad, ikad zadali!
Da te čuvam, od onih što ti setu
kroje
i koji su tvoju ljubav večito potkradali!

Ratko Petrović

 

[Waterfall]

Nemoj, nemoj ici

Zaboravit treba
Sve sto je moguce
Onog koga nema
Vrijeme rastanka
Izgubljeno vrijeme
Treba znati kako
Preboljeti sate
Sto ubiti mogu
Udarcima svojim
Samo srce srece.

Nemoj, nemoj ici
Nemoj, nemoj ici

Poklonit cu tebi
Svaki biser kise
Iz onih zemalja
Gdje kise ni nema
Prokopat cu zemlju
Sve do iza smrti
Da ti skrijem tijelo
Svjetloscu i zlatom
Stvorit cu zemlju
Gdje ce ljubav biti
I vladar izakon
Ti kraljica moja.

Nemoj, nemoj ici
Nemoj, nemoj ici

Izmislit cu za te
Besmislene rijeci
A ti ces ih znati
Pricat cu ti pricu
O zaljubljenima
Sto vidjese svoja
Srca gdje se ljube
Pricat cu ti pricu
O onome kralju
Sto je davno umro
Jer te nije sreo.

Nemoj, nemoj ici
Nemoj nemoj ici

Desava se cesto
Da izbije vatra
Iz starog vulkana
Sto je davno umro
I, cini se, ima
Izgorjele zemlje
Koja zitom rodi
Bolje nego druga
A kad dodje vece
I upali nebo
Zar se stopit nece
Crveno i crno

Nemoj, nemoj ici
Nemoj, nemoj ici

Plakat vise necu
Govoriti necu
Sakrit cu se negdje
Samo da te gledam
Kako pleses sretna
Samo da te slusam
Kako pjevas sretna
I samo cu biti
Sjena tvoje sjene
Sjena tvoga psa

Nemoj, nemoj ici

Jacques Brel

 

[Nina]

Zabranjeno je - Alfredo Cuervo Barrero

Zabranjeno je plakati a da se nešto ne nauči,
probuditi se, a ne znati šta sa sobom,
plašiti se svojih sopstvenih uspomena.

Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog sopstvenog straha da ostvariš svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokušati razumeti sve što ste zajedno proživeli,
i zvati ih samo onda kad su neophodni.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje,
ne živeti svaki dan do poslednjeg daha.

Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboraviš njegov osmeh i oči,
a sve samo zato što je on izabrao drugačiji put od tvog,
zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost
i zameniti je njegovom sadašnjošću.

Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge
misliti da je njihov život vredniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.

Zabranjeno je ne stvarati sopstvenu priču,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumeti da je život ono što daje, a takođe i ono što uzima.

Zabranjeno je ne tražiti sreću, ne živeti život s pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvek možemo biti bolji;
Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe ovaj svet ne bi bio isti.

 

[echinacea]

 

[Nina]

Divlji konji – Marija Stanković

Moje pesme nisu sazrele na vreme −
zato ovo pismo pišem tako kasno,
bez penkala, samo misli lete,
puta dok se sete…
njega više nema.

Moje pesme nisu sazrele na vreme.
Krotim ih − a kao da krotim divlje konje.
U tišini, kao noćna svetla,
rađaju se, potom gase
prilike i šanse.

Moje pesme nisu sazrele na vreme.
Zašto nisu!?
Vreme leti, vetar nosi…
Bez penkala, misli same lete,
u tišini,
prvoj jutarnjoj rosi…

 

[Nina]

Vatra i led - Robert Frost

Jedni kažu oganj će da sništi svet,
Drugi vele led,
A ja, bar kol'ko za strasti znam,
Ja u red
Onih za vatru pripadam.
Al' kad bi dvaput svetu došao smak,
Ja i o mržnji znam toliko čak
Da mogu reći:
Za uništenje je dovoljan i led,
I još će ga preteći.

 

[Nina]

Uberi dan, jer taj dan si ti! - Fernando Pesoa

Jedni, s očima uprtim u prošlost
Vide ono što ne vide; drugi, uperivši
Iste oči u budučnost, vide
Ono što se ne može videti.

Zašto postavljati tako daleko ono što je blizu --
Pouzdanje naše? Ovo je dan,
Ovo je sat, ovo je tren, to je to
Što jesmo, a to je sve.

Večito protiče beskrajni sat
Što nas proglašava za ništavne. U istom dahu
I živimo i mremo. Uberi dan,
Jer taj dan si ti.

 

[Nina]

Džon Don

Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina;
svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje;
ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje,
kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed
tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka
smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni
za tobom.

 

[Nina]

Labud - Stefan Malarme

Devičansko Danas, živahno i krasno
zanesenim krilom da l' razbiti smede
jezero sleđeno, s injem, kud se dede
letova zastalih lednik blistav jasno.

Negdašnji se Labud seća, ali kasno:
divan je,no zalud slobodu on htede,
jer opevo nije kraj gde da provede
vek, kad mraz jalov sinu čamom strašno.

Vratom strešće belu tu smrt sto je steče
prostorom kažnjena ptica kog poreče,
al' na užas tla što perje joj sputava.

Sablast koja na tom mestu sjaji, prisno,
ukočen u hladnom snu prezira spava
zaodenut Labud,izgnan beskorisno....

 

[Nina]

Tiho - Mira Alečković

Nestajem tako u ovo veče
kada se nebo u moru budi,
postajem i ja sama talas,
obalu daleku koji rubi.

Sedim na steni – ćutim i gledam
kako belina oblak sivi.
jedinom srcu zapovedam
da smelo, gordo do kraja živi,

da bude čovek, da ne vređa
ranu duboku koja već boli,
da tiho, tiho okrene leđa
onome koji ne zna da voli.

 

[echinacea]

 

[Nina]

Dva sna davljenika - Desanka Maksimović

Isplivavaju iz vode dva bleda lika,
dva sna davljenika.

Jedan drugog žele da spasu,
a jedan drugog na dno vuče;
sad su jedan drugom o vratu,
sad o pasu.

Potonuli u virova kolovrate
dva sna davljenika
nemaju za što da se uhvate,
tla nemaju pod nogama,
ne mogu da dosegnu vasionu
i zagrljeni tonu.

Osim neprozirne vode bezdana,
osim nemuštih podvodnih bića
i pustoga nad njima zenita,
niko o njihovoj smrti ne zna,
niko neće moći ništa da kaže
kad o njinom nestanku ko upita.

 

[Nina]

~ MOJE SELO ~ Nataša Križanić

Kada dođem tebi
selo moje drago
sve što vidim
to je kao neko blago.

Tvoja polja i ravnice
kao dve su golubice
koje šire svoja krila
oj ravnico moja mila.

Plodna zemljo mog detinjstva
lepi dani tu su prošli
vratiće se tebi oni
i koji su nekad otišli.

Miris tvojih polja i livada
vraćaju me u detinjstvo moje
nema nigde te lepote bajne
kad ptičice zapevaju pesme svoje.

Neznam kad si lepše
selo moje milo
dal s proleća
kada ptice sleću ti u krilo.

Ili leti kad se žito
talasa i zlati
svaka ova slika
mom me selu vrati.

I u jesen
kad se bere grožđe zrelo
i onda je u njemu veselo.

Zima kada dođe
selo malo drema
al i onda vredna baka
neki kolač sprema.

Moje selo u ravnici Srema
ima dušu i lepotu
kakvu niko nema.

 

[Nina]

Naša detinjstva su kriva za sve - Vesna Parun
Odrasli smo sami kao biljke.
A sada smo postali istraživači
zapuštenih predela mašte
nenaviknuti na poslušnost zlu.

Iznikli smo pored putevai sa nama
je rastao i strah od divljih kopita
koja bi nas pregazilai od graničnika
koji bi razdvajao našu mladost

Niko od nas nema dve cele ruke.
Dva netaknuta oka.
I srceu kome jauk nikada nije prestajao.

Svet je u nas ušao neskladno
i ranio nam čela
zveketom svojih ubilačkih istina
i šumom kasnih zvezda.

Starimo. A bajke idu uz nas
kao stado za ognjem u daljini.
I pesme su nam takve kao i mi.
Oteščale i tužne.

 

[Tea]

Zaljubila se u svaku riječ,
tačke i zareze koje je napisao.
Pročitala ih je tokom dana
i sanjala to noću.
Pitala se kako bi to bilo
stati pored njega,
šta mu je bila inspiracija,
kako je uspeo da savlada bol,
ili kako je živjeo ljubav.
Mislila je da je zaljubljena,
Jer je tokom dana voljela
čitati njegova pisma,
a noću je zagrlila
želju da ga ima pored sebe.
nije bila luda,
bio je samo sretna
Na neshvatljiv način.
Alessandro Ammendola

 

[Nina]

Zarobljenica vetra – Milan Drašković

Tajno iščekivanje u noći karnevala,
sa nebeskoga svoda grimizna mesečina,
ove večeri, vladarko, kao da si znala –
imaginarnih snova postaješ heroina.

Pre proletnje omame i nežnih uspomena,
tvoja čudna odluka sliči igranju s vatrom –
pri začaranoj noći u Kuli van vremena,
u ponoćni sat imaš sudbinski susret s Vetrom.

Tvoj odlazak znači i kraj karnevalskog plesa.
Dok noć sporo traje i dok zora ne zarudi,
Vetrov uzavreli dah miluje tvoje grudi.

Vešto razodenuta, bez pomisli na sutra,
posve si zbunjena, a nestašna igra Vetra
kao da poručuje: „Predaj se, prinčipesa!“

 

[Nina]

Lenka - Kosta Racin

Otkako Lenka ostavi
razboj i tanku košulju
lanenu, nedotkanu
i na nanulama otide
duvan da redi zlaćani
lice se njeno promijeni,
na oči joj pale obrve,
a usne se bolno zgrčile

Nije Lenka rodjena
za duvan pusti, prokleti,
za duvan žuti otrovni
za grudi – kite rumene!

Prva je godina minula
kamen joj srce pritisnu,
druga je godina minula
bolest joj grudi razdera.
Treća je pak godina
zemljicom Lenku pokrila.

I noću kad je mjesec mlad
svilom joj grob ovijao
vjetrić je tiho nad njome
žalosno, tužno jecao:
“Zašto mi, zašto ostade
košulja nedotkana?
Košulja bijaše darovna…

 

[Tea]

Ne vidim te. Ali znam
da se nalaziš tu,
iza tankog zida
od kreča i opeke, i čula bi
moj glas, kad bih te zvao.
Ali neću te zvati.
Zvat ću te sutra,
kad te ne budem vidio,
kad budem sanjao
da si tu, do mene,
i da je dovoljan glas
koji sam jučer uskratio.
Sutra… kad budeš
gore, iza tankog
zida vjetra,
nebesa i godina.

Pedro Salina

 

[Nina]

Aleksa Šantić – NE VERUJ

Ne veruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime.

Ne veruj! No kasno, kad se mesec javi
I prelije srmom vrh modrih krša,
Tamo gde u grmu proleće leprša
I gde slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tim,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osetiš li, draga, da mi t'elo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada veruj meni, i ne pitaj više
Jer istinska ljubav za reči ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše.

 

[Nina]

Hiljadu čuda - Duško Trifunović

U svetu ovom sa hiljadu čuda
svaki čovek živi svoje drame
I moja pesma neka pođe tuda
u svemu tome ima nešto za me.

I baš me briga i sve me se tiče
jer pesma koja dolazi iz tame
i reči njene na molitvu liče
u zvuku njenom ima nešto za me.

U ruci koja maše ili preti
u noći kad su zvezde tužno same
u suncu koje nikad neće umreti
u svemu tome ima nešto za me.

 

[Nina]

Samoća - Desanka Maksimović

Bilo bi mi suviše da sretnem kogagod:
kao reka skrivena smeje se moja samoća
i plavi se nada mnom neba svod.

Ostavila sam za sobom zla i dobra
vezana za radosti sveta.
O, kako se sada smeje moja samoća
u dva, tri malena cveta
što uz put radosna ih pobra'.
Suviše bi mi bilo da sretnem kogagod,
kad daljina ima snova belu draž
i budi se nada mnom neba svod.

Kao pod srebrom trepti na bregu raz
ispod zagrejane magle
i reka u dolini plavi se.
O, kako je dobro, sit ljudi i lutanja,
posaditi ovde svoja ćutanja,
gde radosti kao i osmesi vode
od neba jedino zavise.

I našto bi mi da sretnem sada kogagod,
kad srce moje cveta u samoci
i treperi kao zvezda neba svod.
O, da mi je lepotom neba tako moći
napojiti svaki duše žedni kut,
i nad zeljama prolaznim imati vlasti,
pa hoditi dotle niz beli tudjinski put
dok mi oči zauvek ne zaborave
one sto u dalekom kraju borave,
i za kojima cveta u samoći,
ko cvet u suncu, tuga moje strasti.

Našto bi mi i noćas da vidim kogagod:
puna je mene same moja osama
i ćuti nada mnom neba svod.
Tišina tužna doline uvija
i prozore moje dotiče, kad mine tamom,
zlosluto krilo nocnih kukuvija.

Preliva se noćas mnome moja osama
kao jutarnji cvetovi rosama;
a ni sad još nisam sita drugovanja
duše sa sobom samom.

I mislim: zašto sam ikada srela kogagod,
jer ma s kim bio, čovek je uvek tužno sam,
i vezuje nas samo neba svod.

Usamljen je i onaj kome dušu dam,
usamljena sam i ja i uzalud molim
očima malo duše u ljudi sto prolaze:
sama sam i kad volim,
i sama cu otici u smrt.

O, čovek je s čovekom uvek tužno sam;
vezuje nas samo neba hram
i zemlje tužni vrt.

 

[Nina]

Jedan novembar - Ivo Andrić

Studen. Duboka noć.
Zdaleka prozori kuća svetle.
Svetlost se stazama toči
Ko mnogo tihih sreća
Vezenih na platnu noći.

Vidim kako je dobro
Imati noćas svoj kut,
Sporo i bez svrhe idem,
Gola mi stabla beleže put.

O dobri ljudi, gorko je meni
Kad blješte oči vaših sreća
Na moje mrtvo polje,
Pa ipak sumnjam i ne znam ni noćas
Ni šta je dobro, ni šta je bolje.

Sam svojim dahom grejem smrzle ruke
I slušam kako vreme neumorno
Okreće točak, večno i sumorno,
Svetlost i tamu hiteć da sjedini,
I pređe pokrov, velik i jedini,
Za moju sumnju i za vašu veru,
Za vašu sreću, kao i za moj bol.

 

[Nina]

Tužna pesma - Dušan Radović

Živela jedna gospođa Klara
čudna i stara, vrlo stara …
I nije imala ni mamu, ni tetu,
nikoga, nikog na svetu.

Gospođa Klara je šest mačaka čuvala
na jastucima od žute svile.
Mašne im je krojila, mleko kuvala
pa su site i srećne bile -
belih mačaka šest.

A kad je umrla gospođa Klara,
čudna i stara, vrlo stara,
- jastuke od žute svile niko nije prao,
na doručak niko nije zvao,
a loviti miševe niko nije znao.

Tužne su, tužne i gladne bile,
zaspale su na jastucima od žute svile
i nikada se,
ah, nikad se više nisu probudile -
belih mačaka šest.

 

[Nina]

Jesen - Alfons de Lamartin

Zdravo sunce s krunom zadnjeg zelenila,
požutelo lišće razneto po dolu !
Zdravo! Lepi dani! Mom oku je mila
tužaljka prirode, slična mome bolu.

Sanjarskim korakom pustu stazu sledim:
hteo bih da vidim, po poslednji put,
to nemoćno sunce, koje sjajem bledim
u mrklinu šume preda mnom zaluta.

Da, jesenski dani kad priroda usnu,
u očima mutnim kriju više draži:
to je zbogom druga, poslednji smeh usne
koju će smrt crna zauvek da zbliži.

Tako, spreman rubom života da bludim,
žaleć prošlu sreću mojih dugih dana,
ja se opet vraćam, i pogledom žudnim
gledam blaga što mi behu zadržana.

Zemljo, sunce, polja, prirodo predraga,
ja vam dužnu suzu kraj svog groba dajem:
uzduh je mirisav! A svetlost je blaga!
Oku smrtnika sunce sija svim sjajem!

Sada kad bih hteo sve do dna da srčem
iz putira punog nektara i žuči,
možda vrč gde život ispijah sa grčem
može jednu kaplju meda da izluči!

Možda će budućnost opet da pokuša
da mi vrati sreću što osta bez nade!
Možda, u gomili, neka strana duša
shvata moju dušu, i utehu znade!…

Cvet mirise daje zefiru dok pada;
to životu, suncu, pozdrave je svio;
ja, mrem; moja duša, izdišući sada,
izdahnjuje kao zvuk tužan i mio.