Stihovi za moju dusu

[Waterfall]

Kad misliš da sanjaš

Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađač,
lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja
u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo.

Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi
svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao
najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si
obuhvaćen.

Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak
kad nisi svestan pesme. I najveći je
život kad nisi svestan da živiš,
nego misliš da
sanjaš.

Mika Antić

 

[Waterfall]

Daj mi snage
Da volim i kad je teško
Da praštam i kad nemam snage
Da želim i kad nastupe suše
Daj mi snage
Da verujem i kad ne čujem zvona
Da nađem put i kad se izgubim
Da se molim i kad nas nema
Daj mi snage
Da izdržim i kad stanem
Da plivam i kad tonem
Da se dignem i kad padnem
Daj mi snage
Da prepoznam boje boli
Da vidim koliko me ko voli
Da ćutim i kad bi nešto rekla
Daj mi snage.

Piroška Budišin

 

[Waterfall]

Ovo je pjesma koja će te čekati
iza svakog kuta
iza svakog osmijeha
pjesma koja ne zna prestati biti draga
i samo će te ona prenijeti
preko zvjezdanog praga
i kad mene ne bude
i kad ti oči nekako posive
kad na usne padne list jeseni
kad se raduješ recimo nečem
a u stvari misliš o meni
ova pjesma ima stotinu zadaća
stotinu razloga da se od tebe ne odvaja
ona je tvoj stražar u noći
ja sam joj naredio da te čuva
kad se miris marelica spusti niz ramena
jer znam da je najteže
kad nekoga nema
a znaš da bi morao biti
i kad mene ne bude
tamo gdje me tražiš
a bit ću tamo gdje ne možeš do mene
ova pjesma će ti biti moje ime
jer ne želim da ti u očima stanuju zime
i da te hladno nešto uvijek boli
ovoj pjesmi
ja sam naredio da te samo voli.

Željko Krznarić

 

[fanstebre]

Сиђи у пра-биће, у само сушстаство живота,
Тамо где нема ни прошлости ни будућности,
И буди што јеси, јер јеси и биваш, један и вечан,
Са прецима одувек и са потомцима заувек,
И не стрепи, нити страхуј, већ стреми,
Према ономе што бива праживот самим собом,
Изван свих опсена, имена и обличја

 

[Nina]

San - Vesna Parun

Usnih noćas: konjanika dva
sjahaše u mrkim kacigama.
U mraku ržu konji osedlani
i oružje vidim kako sja
ubojnim sjajem povrh griva tamnih.

Zadrhtah. Dragi moj je sanjiv, rekoh.
Daleko je još zimska gora plava,
ne gasnu još ni zvijezde za planinom.
Pustite dragog moga neka spava
obasjan rosnom, zlatnom mjesečinom.

Ja slušah dugo. Sa zamrlih njiva
jedna se ptica ozva, zanesena,
i mrmor bješe prošao kroz šumu.
A dragi moj kraj mene tiho sniva
i mirno je na starinskome drumu.

Usnu i vjetar. Ne čuh više.
Samo noć je hodom nijeme vile
kroz ravnicu koracala pustu.
Pokrih dragog maramom od svile
i ovih ga u svoju kosu gustu.

 

[Waterfall]

Odakle meni u džepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamenčića
Koje si bacala iza sebe
Govoreći da ćeš tako lakše naći
U povratku put do kuće
A vrapci ih neće pojesti.

Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledas
Kako opada lišće
Kada si volela da gaziš po njemu

Odakle meni u kutiji od šibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te Princezo
Poljupcem probudio iz sna

Odakle meni snovi puni tvojih reči
I gomile rečenica
Koje ti pričaš samo meni

Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolaziš ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kazem
Ja te volim
Samo zbog toga što znam da znaš
A meni je teško da te reči izgovorim

Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaže mi samo jedno ćao
Koje znači i volim te
I drago mi je što si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je sto si baš ti moj

Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali čiji je svaki pokret
Čija je svaka reč pesma

Odakle meni ti?

M. Marinović

 

[Waterfall]

Ne mogu opisati dan bez tebe

Ne mogu opisati dan bez tebe
(isti je kao noć, samo sam danju manje sam,
pa ima ko da vidi da te nemam,
da sluša laži da je ovako bolje za oboje,
da ne veruju, jer znaju kako je njima
bez onih bez kojih im protiču dani i noći,
jer znaju da se ne može
bez onoga koga nema).
Dan bez tebe traje danima,
noć godinama,
isti su kao svi protekli dani
i sve buduće noći bez tebe,
beživotni, nikako da prođu,
nikako da umeju sa mnom.

Možda postoje nežne, tužne reči
kojima bih opisao tebe i sebe bez tebe,
ali nisam ih čuo, niti umem da ih izmislim,
kao što više ne umem da zamislim dan,
još manje noć sa tobom,
pa danima i noćima ćutim.

Goran Tadić