Stihovi za moju dusu

[Waterfall]

Kad misliš da sanjaš

Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađač,
lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja
u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo.

Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi
svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao
najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si
obuhvaćen.

Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak
kad nisi svestan pesme. I najveći je
život kad nisi svestan da živiš,
nego misliš da
sanjaš.

Mika Antić

 

[Waterfall]

Daj mi snage
Da volim i kad je teško
Da praštam i kad nemam snage
Da želim i kad nastupe suše
Daj mi snage
Da verujem i kad ne čujem zvona
Da nađem put i kad se izgubim
Da se molim i kad nas nema
Daj mi snage
Da izdržim i kad stanem
Da plivam i kad tonem
Da se dignem i kad padnem
Daj mi snage
Da prepoznam boje boli
Da vidim koliko me ko voli
Da ćutim i kad bi nešto rekla
Daj mi snage.

Piroška Budišin

 

[Waterfall]

Ovo je pjesma koja će te čekati
iza svakog kuta
iza svakog osmijeha
pjesma koja ne zna prestati biti draga
i samo će te ona prenijeti
preko zvjezdanog praga
i kad mene ne bude
i kad ti oči nekako posive
kad na usne padne list jeseni
kad se raduješ recimo nečem
a u stvari misliš o meni
ova pjesma ima stotinu zadaća
stotinu razloga da se od tebe ne odvaja
ona je tvoj stražar u noći
ja sam joj naredio da te čuva
kad se miris marelica spusti niz ramena
jer znam da je najteže
kad nekoga nema
a znaš da bi morao biti
i kad mene ne bude
tamo gdje me tražiš
a bit ću tamo gdje ne možeš do mene
ova pjesma će ti biti moje ime
jer ne želim da ti u očima stanuju zime
i da te hladno nešto uvijek boli
ovoj pjesmi
ja sam naredio da te samo voli.

Željko Krznarić

 

[fanstebre]

Сиђи у пра-биће, у само сушстаство живота,
Тамо где нема ни прошлости ни будућности,
И буди што јеси, јер јеси и биваш, један и вечан,
Са прецима одувек и са потомцима заувек,
И не стрепи, нити страхуј, већ стреми,
Према ономе што бива праживот самим собом,
Изван свих опсена, имена и обличја

 

[Nina]

San - Vesna Parun

Usnih noćas: konjanika dva
sjahaše u mrkim kacigama.
U mraku ržu konji osedlani
i oružje vidim kako sja
ubojnim sjajem povrh griva tamnih.

Zadrhtah. Dragi moj je sanjiv, rekoh.
Daleko je još zimska gora plava,
ne gasnu još ni zvijezde za planinom.
Pustite dragog moga neka spava
obasjan rosnom, zlatnom mjesečinom.

Ja slušah dugo. Sa zamrlih njiva
jedna se ptica ozva, zanesena,
i mrmor bješe prošao kroz šumu.
A dragi moj kraj mene tiho sniva
i mirno je na starinskome drumu.

Usnu i vjetar. Ne čuh više.
Samo noć je hodom nijeme vile
kroz ravnicu koracala pustu.
Pokrih dragog maramom od svile
i ovih ga u svoju kosu gustu.

 

[Waterfall]

Odakle meni u džepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamenčića
Koje si bacala iza sebe
Govoreći da ćeš tako lakše naći
U povratku put do kuće
A vrapci ih neće pojesti.

Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledas
Kako opada lišće
Kada si volela da gaziš po njemu

Odakle meni u kutiji od šibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te Princezo
Poljupcem probudio iz sna

Odakle meni snovi puni tvojih reči
I gomile rečenica
Koje ti pričaš samo meni

Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolaziš ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kazem
Ja te volim
Samo zbog toga što znam da znaš
A meni je teško da te reči izgovorim

Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaže mi samo jedno ćao
Koje znači i volim te
I drago mi je što si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je sto si baš ti moj

Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali čiji je svaki pokret
Čija je svaka reč pesma

Odakle meni ti?

M. Marinović

 

[Waterfall]

Ne mogu opisati dan bez tebe

Ne mogu opisati dan bez tebe
(isti je kao noć, samo sam danju manje sam,
pa ima ko da vidi da te nemam,
da sluša laži da je ovako bolje za oboje,
da ne veruju, jer znaju kako je njima
bez onih bez kojih im protiču dani i noći,
jer znaju da se ne može
bez onoga koga nema).
Dan bez tebe traje danima,
noć godinama,
isti su kao svi protekli dani
i sve buduće noći bez tebe,
beživotni, nikako da prođu,
nikako da umeju sa mnom.

Možda postoje nežne, tužne reči
kojima bih opisao tebe i sebe bez tebe,
ali nisam ih čuo, niti umem da ih izmislim,
kao što više ne umem da zamislim dan,
još manje noć sa tobom,
pa danima i noćima ćutim.

Goran Tadić

 

[Nina]

Panteon

Da sam sama,
lako bih uletala u požare,
ušetala u zatvore
da se nikad ne vratim;
ali nisam sama.

Tu si ti
i četiri izdanja naše ljubavi.
Zidovi su natopljeni pitkom laži
za žedne beskraja
i napravljeni da drže
naše kosti u sanducima
bez kraja.

Da te nema,
lako bih uskakala u poplave,
umakala ostatke razuma
u preživljeno,
ali ima te, više od prošlosti,
kô četiri stuba naše ljubavi.

Aleksandra Đorđević

 

[Nina]

Pekinška opera – Vasilj Mahno

U Pekinškoj operi izvođači su
kao posađeni beli lotosi na ravnim
poljima scene

ili postrojena mnogoljudna vojska
ranog perioda neke dinastije
koja još nije propala

ili crvena linija impresionističke kičice
koja predstavlja okretno telo drakona
ili poj ptica u rečnoj dolini
obavijenoj prozirnom svilom
tople jutarnje magle

nekoliko mladih kineza frljaju se
engleskim
puše od švercera donete
jeftine cigrete iz Kine

pored plakate koja reklamira
gostovanje Pekinške opere
i dogovaraju se
mobilnim telefonom sa prijateljicama
koji danas da posete
plesni klub

a kineska pevačica Pekinške opere
odmahuje lepezom
braneći se od njihovog dima
valjda zamahuje

 

[Waterfall]

Bog mi je svedok

Bog mi je svedok
Koračala si za
mojim stopama u
snegu
tražeći smrznutim rukama
toplotu
u mojim prstima.
Vetar je zaneo
tragove
neistine i laži.
Bog mi je svedok.

Sve je ovo, gospodo,
lažna priča,
rekla si
bez trunka griže
savesti.
Bol odzvanja
očajem.
Bog mi je svedok.

Sumoran trg.
Krupne pahuljice
u tvojim očima.
Poneki usnuli
prolaznik.
Stih umrlog
pesnika
ispisan na spomeniku
poginulog komarca
dok eho moje
istine
razdire ponoć.
Bog mi je svedok.

Grad bez sladoleda,
taksista bez
taksimetra,
vino bez mirisa
kupinovog vina.
Gde si zalutala
ljubavi?
A ja,
ja sam ostao
tu negde, isti.
Bog mi je svedok.

Voleo sam te u
ponoć
dok si spavala
sneguljičinim snom,
gledao i milovao
do jutra.
Bog mi je svedok.

Izmicali su pejzaži
detinjstva,
prve mladosti
opaćene
zatrovanim meduzama.
I jednom,
i ponovo
oni su govorili,
treća je sreća
poverovao sam.
Bog mi je svedok.

Htela si da ti budem
ljubavnik,
prokleti nogoljubac
za trenutke
razonode.
Pristao sam i na to.
Bog mi je svedok.

Gurnula si me
nogom,
kao pseto lutalicu
što gladno skapava
ispred tuđeg
praga.
Bog mi je svedok.

A ja,
ja sam te
voleo
detinje, iskreno.
Voleo sam te
najsrećnije, nežno.
Danas,
danas te volim
najnesrećnije, tužno.
Bog mi je svedok.

Romualdo Miralles

 

[Nina]

Kaži – Dona Ešvort

Nikad se nemoj plašiti
da nekome kažeš
da je obasjao prostoriju
u koju je upravo ušao.
Ili ako te je nešto što je neko rekao
inspirisalo da se promeniš.

Nikad se ne stidi
da udeliš kompliment neznancu
i nemoj nikad upasti u zamku da veruješ
da ljudi koje voliš to znaju.

Kaži to.
Uvek kaži.
Tvoje će reči možda isprva zvučati malo čudno
ali u mraku noći
to seme će pasti
u nečiji mentalni vrt
i početi da klija
da skuplja snagu i cveta.

Sej seme
kud god ideš.
Nema ničeg boljeg što možeš učiniti svojim rečima
do posejati dragoceno seme.

 

[Nina]

Ljudski rod – Rejmon Keno

Ljudski rod mi je dao
pravo da budem smrtan
dužnost da budem civilizovan
ljudsku savest
dva oka koja uostalom
ne funkcionišu baš najbolje
nos na sredini lica
govor
ljudski rod mi je dao
oca i majku
možda braću ali to se baš ne zna
rođake u krznu
i pradedove
ljudski rod mi je dao
svoja tri svojstva
osećajnost inteligenciju i volju
sve na moderan način
ljudski rod mi je dao
trideset i dva zuba srce i jetru
sa ostalim unutrašnjim organima
i deset prstiju
ljudski rod mi je dao
što je potrebno za iskazivanje zadovoljstva

 

[Nina]

Čežnja - Milan Rakić

Danas ću ti dati, kada veče padne,
u svetlosti skromnoj kandila i sveća,
u čistoti duše moje, nekad jadne,
čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje
srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
u taj sveži trenut prvoga saznanja...

Sve će biti lepše, sve draže i više,
noć koja se spušta, svet što mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome miriše
kržljava i retka u busenju trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami...
- Proliće se tada, kao bujne kiše,
stidljivi šapati u blaženoj tami,
i reči iz kojih proleće miriše...

 

[Nina]

Da bih te voleo - Huan Ramon Himenes

Da bih te voleo sudbini
sam predao svoje srce.
Nećeš se osloboditi
neću se osloboditi!
od kobne ljubavi!

Ne mislim o tome, ne osećaš to
mi smo već ti i ja,
kao more i nebo.
Nebo i more postoje
bez svoje volje.

 

[Nina]

Rekvijem – Robert Luis Stivenson

Pod prostranim zvezdanim svodom,
smesti me mrtvog u grobu lednom.
Radostan bejah u životu i času smrtnom,
i vidim odlazak moj nakon svega.

Ove ureži stihove mog govora:
Ovde on leži bez otpora;
domu dođe mornar, domu sa mora,
i lovac domu svom sa brega.

S engleskog prepevao Milan Drašković

 

[Nina]

Ovde te ljubim - Pablo Neruda

Ovde te ljubim.
U tamnom boru vetar se raspleće.
Svetlucanje meseca iznad nemirnih voda.
Jednaki dani idu, jedan za drugim hita.

Razuđuje se magla u likove sto plešu
Srebrni galeb od zapada se otkida
Ponegde neko jedro. Visoke, visoke zvezde
Ili crni krst nekog broda.

Sam.
Katkada osvanem, a duša mi bude vlažna.
Zvoni i odzvanja daleko more.
To je luka.
Ljubim te ovde.

Ovde te ljubim i uzalud te obzorje skriva.
Ljubim te premda je sve ledeno oko mene.
Katkada moji poljupci odlaze sa lađama teškim,
koje putuju morem tamo gde stići neće

Znam već sam zaboravljen ko ova stara sidra.
Kejovi jos su tužniji kad uz njih pristaje veče.
Život je moj umoran od uzaludne gladi.

Ljubim ono sto nemam. Oči su tvoje daleke.
Moja se dosada bori sa sporim sutonom.
Ali dolazi noć da mi zapeva pesmu.

Mesec u pokret stavlja svoja kola sna.
Tvojim me očima motre one najveće zvezde.
I kako ja te ljubim, tako u vetru borovi
svojim iglastim lišćem ime ti pevati žele.

 

[Nina]

Vatra i led - Robert Frost

Jedni kažu oganj će da sništi svet,
Drugi vele led,
A ja, bar kol'ko za strasti znam,
Ja u red
Onih za vatru pripadam.
Al' kad bi dvaput svetu došao smak,
Ja i o mržnji znam toliko čak
Da mogu reći:
Za uništenje je dovoljan i led,
I još će ga preteći.

 

[Nina]

Balada za nevernu prijateljicu – Fransoa Vijon

Faličan skup je tvoj premili zbor
Ruši me tvoja neiskrena čar
Amore tvrđi neg čelični čvor
Nazivam te sluteć sreće kvar
Crna lepota smrt srcu na dar
Opsena hola što kosi u šir
Ioči čiji ne da kobni zar
Siromah ovaj da nađe svoj mir.

Možda mi drugi može pomoć stvor
Al’ ja kod tebe uložih sav mar
Ràd spasa svoga uvek bejah spor
Tapkam na mestu k’o prezrena stvar.
Hej daj poskoči razdrmaj se bar
Eh nisam pliv’o a uze me vir!

O da li Milost želi pomoć zàr
Siromah ovaj da nađe svoj mir?

Jednom ćeš biti kao spaljen bor
kao cvet kome sav uvenu šar
smejaću se al’ uzalud sav zor
jer zubi biće crni kao gar:
star bled i ružan mi bićemo par!

Napij se zato zadovolji hir
i patnje ove ne razjaruj jar
siromah ovaj da nađe svoj mir.
Kneže kom ljubav jedini je ćar
ja ne bih s tobom išao na pir
jer Boga mora molit i sam car
siromah ovaj da nađe svoj mir.

 

[Nina]

Slap - Dobriša Cesarić

Teče i teče, teče jedan slap;
Što u njem znači moja mala kap?
Gle, jedna duga u vodi se stvara,
I sja i dršće u hiljadu šara.
Taj san u slapu da bi mogo sjati,
I moja kaplja pomaže ga tkati.

 

[Nina]

Hiljadu čuda - Duško Trifunović

U svetu ovom sa hiljadu čuda
svaki čovek živi svoje drame
I moja pesma neka pođe tuda
u svemu tome ima nešto za me.

I baš me briga i sve me se tiče
jer pesma koja dolazi iz tame
i reči njene na molitvu liče
u zvuku njenom ima nešto za me.

U ruci koja maše ili preti
u noći kad su zvezde tužno same
u suncu koje nikad neće umreti
u svemu tome ima nešto za me.

 

[Nina]

Ja ne volim - Vladimir Visocki

Ja ne volim fatalni ishod,
Od života se nikad ne umaram,
Ja ne volim nijedno godišnje doba
Kad svoje pesme ne pevam.

Ja ne volim otvoreni cinizam
I ne verujem u zanos, i još
Ja ne volim kad mi neko čita pisma
Gledajući preko mog ramena.

Ja ne volim ništa polovično,
Ili kad neko prekida reč.
Ja ne volim kad pucaju u leđa
Ili iz neposredne blizine.

Ja mrzim ‘verzije događaja’,
I crva sumnje, i žalac slave,
I kad se ide namerno uz dlaku,
Ili namerno željezom po staklu.

Ja ne volim oholo samopouzdanje
Više nego kad kočnice otkažu.
Žalim što je ‘čast’ zaboravljena reč,
I što se ceni ogovaranje iza leđa.

Kada ugledam slomljena krila,
Tad nisam tužan, a nije ni čudo:
Ja ne volim ni nasilje ni slabost,
Samo mi je žao razapetog Hrista.

Ja ne volim ni sebe kad sam kukavica,
I ne mogu podneti kad nevine tuku.
Ja ne volim kad mi zaviruju u dušu,
A još manje kad u nju pljuju.

Ja ne volim ni cirkuske arene,
Gde se milion menja za rublju,
Iako su pred nama velike promene,
Ja to nikada voleti neću.

 

[Zelena milja]

PESMA ZA NAS DVOJE

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.
Pijana kiša šiba i mlati.
Vetar vrbama čupa kosu.
Kud ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka,
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?
Il’ je već bilo?
Trebalo korak?
Možda je sasvim do mene došla,
al’ ja:
u krčmu svratio, gorak,
a ona,
ne znajući — prošla.
Ne znam.
Ceo smo svet obišli
u žudnji ludoj,
podjednakoj,
a za korak se mimoišli?
Da, mora biti da je tako.

Miroslav Mika Antić

 

[Nina]

Jednog lepog jutra - Žak Prever

Nikog se nije bojao,
ničeg se nije plašio,
ali jednog jutra,
jednog lepog jutra
učini mu se da je video nešto,
al' reče sebi: "Verovatno ništa."

I imao je pravo
tako kako je on shvatio stvari
to i nije bilo ništa,
ali tog jutra,
tog istog jutra
učini mu se da je nekog čuo,
otvori vrata
i zatvori ih rekavši: "Niko."

I imao je pravo
tako kako je on shvatao stvari
nije ni bilo nikog
ali ga odjednom uhvati strah
i razumede da je sam
ali ipak nije baš sasvim sam,
i tek tada vide:
Niko i Ništa stoje ispred njega.

 

[Waterfall]

 

[Waterfall]

Da sam te ukrao

Da sam te ukrao
i legao pored tebe
da li bi ljeto zamirisalo
kao što tvoja kosa miriše
da li bi pisalo u mojim pjesmama
ono što sad ne piše
kad sam žedan tvojih uspomena
tvojih godina prije mene
ljubomoran na sve one
koji su s tobom dijelili
sve ono što nisam ja
Da sam te ukrao
i legao pored tebe
i ljubio tvoje lijepe prste
tebe bih isto napravio
od ljubavi čvrste
nježnu
s nebom u očima
da me pratiš
i vratiš s neba do sebe
da sam te ukrao
možda ne bih imao ništa
ali bih imao tebe.

Željko Krznarić