Stihovi za moju dusu

[Nina]

Prvi dan ljubavi - Desanka Maksimović

Od tvoje blizine sve u meni cveta,
od tvoga glasa sve peva u meni,
od tvoje ljubavi sve u meni sija.
Zbog tebe sav se moj život rumeni,
cela prašuma u meni radosti
iz dana u dan klija, klija, klija.

Zaneta ulicom hodim kao žene
koje pod srcem još jedno srce nose.
Zbog tvoje ljubavi sve po sreći gazim,
i provlačim se kroz grane zelene,
umivaju mi čelo mlade rose.

Kada li poče svetlo pijanstvo ovo?
Ima li otada tren ili proleće celo?
Idem li još po prašljivoj zemlji staroj,
ili sam stigla na neko stanište novo?

Da li se to po ljubavi tvoje mostu
penjem nekuda iznad ovog sveta,
više ovoga uzanoga kruga?

Neka se visine nadaju
jednom sa zemlje gostu,
neka ptice čekaju novog druga.

 

[Nina]

KAD JE SVE VOLIM

Kada mi upadne u sobu
I unese sneg na trepavicama
I miriše na napolje.
Kad kupi psa pa ovaj
Hteo ne hteo, ubrzo
Počne da liči na nju.

Kad se setim da je bila fetus
I takvu je volim
U stadijumu punoglavca
Na fotografijama iz detinjstva
Kao bebironu sa loknicama
A najvolim zato što se ona
Od tih fotki danas
Uopšte ne menja

Kad noću piše
Baterijom po vazduhu
Šalje poruke vanzemaljcima
Kad me na Rilkeove
Stihove pita
A je l ti se sviđa
Moja nova tašna?

Kad usisava tepih u aljinčetu
I kad je uštinem otpozadi
A ona vrisne
Jesi li normalan
Mogla sam tako da poginem ovde

Kad slušamo muziku
A ona podigne kažiprst
Slušaj sad ovaj prelaz
Kako je dobar
Ram-tara-ram-tira-tam

Kad je pogledam na neko mesto
A ona stavi ruke preko tog mesta
Kaže što si pokvaren,
Marš tamo

Kad donese ćumur
Na poslužavniku
Evo, malo su mi
Izgorele kiflice kaže
Dok čita ove beleške
Pa se iznervira
Što lažeš, za one kiflice

Kad mi kaže
Bože, koliki ti je nos!
To je zato što me lažeš
Pa ti stalno raste
Ko Pinokiju...

Kad kaže
Ja bih te nešto pitala
Ako obećaš da
Nećeš da se smeješ
Kad izađe iz kupatila i
Kad joj kosa liči
Na dečiji crtež

Kad šmrca na ljubavni film
I kad opazi da se jedva
Uzdržavam da
Ne prasnem u smeh
Pa stane da me gađa
Korama od pomorandže

Kad mi kaže
Ti mene kad bi ostavio
Ja bih samo legla
Na patos
I umrla...

Jovan Nikolić

 

[Nina]

Ćutanje - Jovan Dučić

Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.

Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.

Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.

Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kâpi;
Ta zakletva što je u neznan čas dâna;
I najviši zakon bola koji vapi.

 

[Nina]

Uteha - Vladislav Petković Dis

Misao se gubi, nestaje i tone
u dolini plača, gde se nada kupa,
gde stradanja žive, gde se suze rone
i gde točak patnji klopara i luta.

I dok mis'o spava, klonula, u miru,
izvija se ljubav na krilima noći,
i sa sobom nosi razlupanu liru,
i kreće se, lebdi po mojoj samoći.

Kao eho sreće, bez šuma i glasa,
preko tajnih snova visinama stremi,
kao zora nebom zračno se talasa,
kao veče u noć gubi se i nemi.

I trag joj ostaje, i slika se stvara:
nebo plavo, vedro, kao njeno oko,
pogled koji priča, teši, razgovara,
pojima i voli i gleda duboko.

Ja osećam dušu i svoju i njenu:
obe, večne, stoje na jednom osmehu,
na jednom prostoru, dalekom vremenu,
koje katkad stupa i šapće utehu.

 

[Nina]

Veliki lov - Karl Sandberg

Ne mogu sad da ti kažem.
Kad me ne bude više
Gonio i vitlao vetar
I kad se pretvori najzad u šapat -
Možda ću, jednom reći.

Kad ružin odsjaj na suncu
Klone u izmaglicu
I kada ruža bude samo minula rumen,
Kada lice koje volim odluta
Kada kapija poslednji put zabruji,
Kada više ne vredi
Mahnuti i reći doviđenja -

Možda ću, jednom, da ti kažem.
Od tebe lepšu ne upoznah;
Lovio sam te i iza svojih misli,
Saginjao sam se pod vetrom
I ispod ruža tražeci te.
Od tebe uzvišeniju
Nikad necu naći.

 

[Nina]

Putnička pesma - Aleksa Šantić

S prelomljenim kopljem sve lutam po svetu,
I oči mi jošte ne videše metu:
Oaze su moje trošni šedrvani,
Slatke urme grki suharci na grani.

Proleće je moje vejavica snega
I sumorna pesma kukavice s brega;
Večeri i zore: oblaci bez duge,
Noći: crne jame i kolevke tuge.

Sve su moje crkve katakombe blede,
Sarkofazi gnjili i krstače sede;
Sve molitve grubi smeh satanskih truba,
Grč i stisak pesti i škrguti zuba.

Samo jednom sreću na putu sam sreo,
Kad me njene duše osu behar beo...
Posle toga stenu, gde se trnje vije,
Nikad više sunce, ogrejalo nije...

S prelomljenim kopljem sve lutam po svetu,
No još oči moje ne videše metu:
Oaze su moje trošni šedrvani,
Slatke urme grki suharci na grani.

 

[Nina]

Da li si mogla da zaboraviš - Herman Hese

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
sa mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava,
čitavo jedno kratko proleće
ogrtač sreće mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekad mirisan i raspevan,
sad siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme briše i srce zaboravlja;
ali časovi sreće ostaju,
njihov sjaj je u nama.

 

[echinacea]

 

[Nina]

Ne odustaj Ines - Arsen Dedić

Ne odustaj, Ines.
Ne odustaj od godina, moja Ines,
drugačijih pokreta i navika,
jer je tvoja soba još uvek topla;
prijatan raspored i retki predmeti.
Imala si više ukusa od mene.
Tvoja soba - čudo - tvoja gazdarica je u bolnici..

Uvek si bila drugačija
po boji papira tvojih pisama, po poklonima,
pratila si me do stanice sledećeg jutra oko devet.
A zeleni autobus se ruši
negonjen jesenjim vetrom, kao list,
niz beogradsku padinu.

Ja sam u večernjem odelu i
okružen pogledima.
Ne odustaj, mladosti moja,
ne odustaj, Ines.

 

[Waterfall]

Ne kažem tebi, mila

Dušo moja... Ne kažem tebi, mila,
pokušavam svoju dušu da dozovem,
da sednemo i porazgovaramo,
kao da smo odrasli, kao da nam nije ništa,
kao da se nismo rastajali,
da je pitam da li se umorila od umora,
da li mi zamera, ili će mi reći hvala,
što sam joj tebe priredio.

Srce moje... Ne kažem tebi, mila,
ponekad srce nazovem tvojim imenom,
da ne misli, sada kada mi ne treba,
da sam ga zaboravio.
Kako da ga, nakon tebe, zaboravim?

Srećo moja... Ne kažem tebi, mila,
prizivam prošlo vreme sa četiri lista,
tek da proverim jesam li sanjao
to što sam sa tobom doživeo.

Ljubavi moja... Ne kažem tebi, mila,
već osećanju, koje mi ne dâ da ne osećam,
tera me da živim i kad mi se ne živi
i da tragam za odgovorom na pitanje
za kojim još uvek bezuspešno tragam.
Živote moj... Tebi kažem, mila.

Goran Tadic

 

[Nina]

Sonet za Fernanda Pesou – Milan Drašković

Usamljeničke noći vreme heteronima,
pesma za Onu stranu apokrifnih stihova,
uz ezoterični znak pri proročkim moćima,
živeti kao stoik za povratak bogova.

Smešna ljubavna pisma i teatar prizora,
spram barokne kupole vrtovi Lisabona,
nijanse svetlosti usred bezmernih prostora,
kroz beskrajne daljine bedemi Oriona.

Uzroci nesanice kod tri poslednja dana,
uz deliće detinjstva talasi Okeana,
zalasci i svitanja prateći galebove.

Dešifrovati stvarnost koračanjem kroz snove,
ukršteni putevi neprohodnih planina,
snovi o Samarkandu dok zove Prozerpina.

 

[Nina]

Bez tvojih pogleda - Vasko Popa

Bez tvojih pogleda reka sam
koju su napustile obale.
Vetar me za ruku vodi,
tvoje ruke odsekao je suton,
bele ulice preda mnom beže.
I prsti se klone moga čela
na kome se svet zapalio.

Reči su mi u travu zarasle,
tišina ti je raznela glas,
stvari mi siva leđa okreću.
Po tami moga tela
opaka svetlost šestari.

 

[Waterfall]

Budi tu

Budi tu, da manje pušim,
da tišina bolje zvuči,
da imam lozinku za osmeh,
da mi ne bude teško kad mi je teško,
da razgovaramo, dok samujem,
da me bockaš i miluješ rečima,
da ne budem tužan,
dok slušam tužne pesme,
budi tu, da znam da si tu.

Budi tu, jer tu ti je mesto,
tu si na sigurnom, tu si lepša,
tu ni ja nisam loš,
tu ne boli,
tu je bolje od bilo kog tamo.

Budi tu,
da mi tu nedostaješ
kad ne budeš više tu.

Goran Tadic

 

[Nina]

Ulaziš u pesmu kao u vrt - Pero Zubac

Ulaziš u pesmu kao u svoj vrt
slažeš reči, pomeraš mlado drveće
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao što u san moj
ulaziš kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radošću
dočekuje i sunce ti na rame silazi,
i korak ti je lak i nečujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noći u noć tako sa morem
snagu premeravaš, umiruješ ga
rečima i u poslušnu pticu pretvaraš.

Ulaziš u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reči ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.

 

[Nina]

Međuvreme - Nikola Vranjković

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od traženja rešenja,
koje je uvek na dohvat naših kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jačaju,
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi međuvreme,
ako već ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad-tad ću eksplodirati.

Ko će da skuplja parčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi međuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije između nas.
Ono je između mene i mene.

Ne kradi mi međuvreme,
bojim se - upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.

Postaćeš međuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.

 

[VranV]

Zadnji put je nebo iznad Trnskog
Izgledalo licem kao cjelina
Sa posteljinom i jastukom
Skinuto do gole kože
Pitala si zašto tražim grotesku u svakom detalju
I da li je ikad bilo bolje
Kao da sam svemoguć.

Branimir Dzoni Štulić

 

[Waterfall]

Za njega


Bože skriveni iza hladnoga neba tajni,
Ti što beskrajem dušu moju zasu,
ruke Ti uzvijam u slabosti času:
Ti si jedini spas, i krajni,
i onog koji sumnja.

Voleh ga, u srcu mom kad sve imade krila,
kad izmešane behu istine i laži,
i ne osetih tad da mi je draži
od celog sveta on, pa sam bila
tuđa njemu najbližem.

I raziđosmo se tužni na ovom svetu
ukraj mirne, pune oblaka rečne brane;
sad on gleda mesec, jedinu metu
gde oči se naše po rastanku sretaše,
sa druge neba strane.

Više nemam njega. Bože, svojom miloštom blagom
spusti ruku na srce njegovo puno rana,
jer bojim se sad: nije bilo dana
kad nisam njemu dragom
bola zadavala.

Bojim se: s njime sam išla, a na druge se smešila;
s drugima išla, a njemu kasno stizala;
bojim se: kad on me gledao, na drugog oči dizala.
Možda sam mnogo puta njemu dragom
spokojno zgrešila.

Poslušaj, Bože, reči ove pune hlada,
i srce moje što se bolom preliva;
neka milost Tvoja njega blago celiva;
gorko Ti se moli onaj koji u Tebe sumnja,
a jedino Tebi se nada.

Desanka Maksimovic.

 

[Waterfall]

Za mene


Bože sumorni, iza sumnje vidika sivih,
htedoh da se slažem, da ga ne bih morala koreti;
sebična sam ja, i ne mogu nikad pregoreti
srce njegovo, ni razumeti da on živi,
a mene ne voli.

I tužno je sad. Nijednim više lekom
ne da se srce moje izvidati;
mogu se sad zvezde k meni s neba skidati,
i mesec uz mene ploviti rekom
da me uteši;

mogu proleća nad ovim zemlje pasom
mirisati večito iz oblaka i cveta;
mogu me voleti ljudi celog sveta,
ja neću i ne mogu nijednim više spasom
da se izbavim.

Sad, Bože dobri, skloni se tiho sa mojih staza,
odnesi sobom zvezde i neba plava,
jer olovna kaplja zla, što spava
u srcu mom, jutros se kobno ukaza
i za ruku uze me.

Pa kad, posle mnogih srca što pobra,
ubereš i moje srce puno mana,
seti se, Bože, mojih tužnih dana,
jer Ti znaš da je teško biti žalosna,
i biti dobra.

D. Maksimovic

 

[VranV]

telefon je vratio sat
automatski,
jesen je.
tvoja devojka proučava
kako se gledamo.

ima dobru građu.
lepa je.
verovatno se budi našminkana,
ali ostariće.

ti imaš fakultet,
dobro plaćen posao
i razmišljaš šta ćeš biti u životu.
imaš nju,
a ne znaš s kim ćeš
dočekati starost.

ja sam ti prijatelj
dok ne naučim da pletem
džemper i čarape
jer zime su oštre tamo gde ću te povesti,
a u proleće cvetaju kaćuni
i bespravno izgrađeni objekti.

jesen je
i šta me briga za tvoju devojku.
znam onu koju ćeš oženiti.
srčana je
i zove se radmila

Radmila Petrović - Otkad te volim ne osećam se bezbedno

​

 

[Nina]

Cveće mi veli - Sergej Jesenjin

Cveće mi veli - zbogom ostaj,
i krunice sve niže sleću:
Njeno lice i rodni kraj
da nikad više videt neću.

No, što ću, draga, i što znam!...
Ja videh njih i zemlju ovu,
i samrtnički drhtaj sam
primiću kao miloštu novu.

I zato što cilj, celoga veka,
postigoh iduć s osmehom zdravlja -
ja i sad stalno tvrdim, bez jeka,
da se u svetu sve ponavlja.

Nije l' svejedno - drugi će doći,
tuga rastužit otišlog ne sme.
Ostavljenoj dragoj u tihoj noći
drugi će lepše pružiti pesme.

I prateć pesmu dušom žene,
draga uz drugog dragog, sred slavlja,
setiće se možda i mene,
ko cveta koji se ne ponavlja.

 

[Nina]

Za kraj – Minela Islamčević

Sećanja kroz maglu
Izgledaju kao severni vetar
Oštre i kratke
Propuštaju promenu vremena

Suze gorke, vrele kao metak
Ostaviće trag
Dok su ožiljci vidljivi i ispucali
Vide melem nade

Ali trebalo bi da znaš…
Dva dana tuguju
Treći ponovo,
Violine cvile
I dalje se raduju

Sa tobom
Ili bez tebe…
Hodaju svojim putem
Ne misli da su tužne
Možda,
Dok ljiljani ne uvenu.