Stihovi za moju dusu

Jos ti slikas, jos ja stojim
K'o kip drevni, prava, bela,
Jos ti pogled, s kistom tvojim,
Vrednom pcelom, duz mog tela,
K'o ljubavna plima kruzi:
Jos sen svoju podne duzi.

Jos dan slusam oko sebe,
Od vrucine drvo pucka,
Negde mis u zidu grebe,
Kocija se neka trucka
Ulicom pustom sparnom: muk
Steze: slusam kista treperav zvuk.

Tako krotko, dok se sati mnoze,
Ocima ti tamnim dajem
Vise no sto ljubav moze
Dati tajnim zagrljajem:
Ti me vidis s dubljim znanjem,
Ogrnutu vazdusnim tkanjem.

Tako pogled ce i dragog zateci
Onde gde zrak suncev sara
Po mom telu: i ipak naci
Iris i ruzu moga cara,
Udubine pune plama,
I zlato medj crnim kovrdzama.

Dzejms Elroj Fleker
 
DA LI ĆE ME NEKAD TVOJE RUKE PREPOZNATI


Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati
kada u nama bude
već mnogo jeseni i zima
kad mi sjaj u oku izblijedi od kiša
i kada me možda više neće biti
da li ćeš ponekad zaplakati noću
kad te sjeti davna zaboravljena pjesma
na sve ulice i restorane
na sva ona mjesta koja ćeš pamtiti
po našoj nježnosti
i ljubav u kristalnim prozorima
plavim maglama
da li ćeš ponekad zaplakati
u prvi sumrak novog proljeća
u toj jedinoj preostaloj zraci
razbijenog sunca
kad osjetiš još jednom dodir mog dlana
kad me više možda neće biti
a sve će biti kao prije
i ona rijeka
i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama
u koje smo htjeli
da li ćeš me ipak zaboraviti
u predahu dvije ljubavi
a znaš da nam usne od istog poljupca boluju
i da nas ista tuga progoni stoljećima



Željko Krznarić
 
Novi pocetak.....

Svesna trenutka i boli sto hoda
gola ko istina i u oblaku tuge
na vrh kad uspe se i za tren stane
podigne ruku u znak pobede
urlikom oznaci da pohod prestane
oznaci da novi pocetak postane
smisao i krila jednog zavrsetka,
ptice ranjene od bola sazdane,
nema vise kraja,sad mora da ustane.

I sve sto je bolelo ,okom je volelo,
dusom zivelo,krilima letelo
beskraj nikada nije sagledalo
znak je da krene i vreme sto je ostalo,
zivot mu podari,jutrom tek svanulo
sa ocima nade sunce tek granulo.
Ja
 
KAD BI ČOVEK

Kad bi čovjek mogao reći ono što voli,
kad bi čovjek mogao uzdići svoju ljubav do neba,
kao što je oblak uzdignut u svjetlosti;
kad bi poput zidova što se ruše
da bi bila pozdravljena istina uzdignuta u središtu,
kad bi čovjek mogao razoriti svoje tijelo,
ostavljajući samo istinu svoje ljubavi,
istinu samoga sebe,
koje se ne zove slava, sreća ili ambicija,
nego ljubav ili želja,
ja bih konačno bio onaj, kako sam se zamišljao,
onaj što svojim jezikom, svojim očima i rukama
objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu,
istinu svoje istinske ljubavi.

Ne poznajem slobodu, osim slobode
da budem zarobljen u nekome,
čije ime ne mogu čuti bez uzbuđenja,
zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju,
za koga sam danju i noću ono što želi,
a moj duh i tijelo plove u njegovu duhu i tijelu,
kao izgubljeno drvlje što ga more diže ili topi,
slobodno, sa slobodom ljubavi,
jedinom slobodom koja me ushićuje,
jedinom slobodom za koju umirem.

Ti opravdavaš moje postojanje,
Da te ne poznam ne bih živio,
da umirem neznajući te, ne bih umro, jer nisam živio.


Luis Kernuda
 
Cekaj me, i ja cu sigurno doci
samo me cekaj dugo
cekaj me i kada žute kiše noci ispune tugom
cekaj i kada vrucine zapeku
i kada mecava briše,
cekaj i kada druge nitko ne bude cekao više
Cekaj i kada pisma prestanu stizati iz daleka
cekaj me i kada cekanje dojadi
svakome koji ceka,
cekaj me i ja cu sigurno doci
Ne slušaj kad ti kažu kako je vrjeme
da zaboraviš, i da te nade lažu,
nek povjeruju i sin i mati da više ne postoje,
neka se tako umore cekati
i svi drugovi moji
i gorko vino za moju dušu nek piju
kod ognjišta, cekaj i nemoj sjesti s njima,
nemoj piti ništa...
cekaj me i ja cu sigurno doci
Sve smrti me ubiti nece,
nek rekne tko me cekao nije,
taj je imao srece.
Tko cekati ne zna,
taj nece shvatiti niti ce znati drugi
da si me spasila ti jedina cekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znacemo kako preživjeh vatru kletu ,
naprosto ti si cekati znala kao niko na svijetu
naprosto ti si cekati znala kao nitko na svjetu...
 
Zalazi sunce plima se povlaci, pada mrak...
Pocinje kisa suza od Boga, andjeo najmiliji njemu je ostao na Zemlji, na Zemlji na kontinentu prozvanom Evropa, u Evropi u zemlji po imenu Srbija, u Srbi u gradu po imenu Beograd, u Beogradu u ulici najlepsoj ostao je andjeo na Zemlji.
Andjeo place u mraku, i svaka kap suze kada padne na pod obasja mracan prostor poput krisala, kristala poput birera poput dva njena u ocima, ocima nocima i bozijim mocima dan mi je dar da pronadjem tvog andjela, andjela na teritoriji ljubavi
 
Poslije toliko godina

Kad pored mene prolaziš, u oku mi se prozor otvori,
napnu me strasti i nezadrživo, tijelom protutnje.
Poslije toliko godina, proljeće u meni naraste,
sjene nestanu i poput oluje, muškarac iz mene progovori,
tad Ti napokon, iz tijesnog mraka i podmukle šutnje,
spokojno mogu prići i povesti u horizonte plavičaste.

Tamo, pod oblacima tišine, da nas ljubav ne bi mimoišla,
prostrijet pored srebrnog mora i s mirisima okupati .
Milovati, dok Ti još slaba krila za toplinom visine žude,
primiti za ruke i kad, u odsjaje kasnih večeri budeš ušla,
primaknuti sebi, zagrliti, a svoje tijelo i svoj život predati .
Osjetiti ćeš tog trenutka, kako nam se, prostor i vrijeme nude.

Moja ljubav i odjeci njeni, parkovi, polja i ravnica čista,
zgusnute želje, tokovi rijeka i šume razgrananih krošnji,
obale Tvoje s krikom galeba, u tragovima Alpa i njihovih voda,
sve ce se to, poput poteza sudbine i njenog maestralnog kista,
predati zauvijek nama, u prvoj od vječnih jutarnjih košnji,
kad se budemo izvijali u zanosu slasti, ispod modrog svoda

Zal Koop
 
Zaista mi je izgledalo kao da smo se trazili hiljade, hiljade godina
i onda se prepoznali… ,zastali,dodirnuli i svako nastavio svojim putem,
ali taj osecaj prepozavanja koliko god doneo radosti doneo je i boli...

Plakala zbog srece
Plakala zbog lepote
Plakala zbog nemoci
Plakala zbog lazi
Plakala zbog svega na ovom svetu
Plakala zbog svega sto jeste
Plakala zbog svega sto nije
Plakala sto sam mogla a nisam
Zbog maglicaste iluzije
Zbog predivne muzike
Zbog saputanja u snu...


I slike te razne od iskona
Kad zatvorim oci... vidim.
Kad sanjam... srcem osecam.
stara pesma -N.N.
 
I srušiše se lepi snovi moji,

Jer glavu tvoju venac sad pokriva,

Kraj tebe drugi pred oltarom stoji -

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Čestit'o sam ti. I ti reče "Hvala!"…

A da li znadeš da se u tom času

Granitna zgrada mojih ideala

Sruši i smrvi i u pep'o rasu?



Al' ne! Ne vidim od toga ni sena:

Po tvome licu radost se razliva…

I svršeno je! Ti si sada žena -

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Ja neću kleti ni njega ni tebe,

Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;

Ja neću kleti čak ni samog sebe,

Jer ja bih time svoju ljubav kleo.



I našto kletve! Našto ružne reči?

O sreći svojoj čovek vazda sniva;

Bol, jad i patnju smrt jedino leči.

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:

Da Bog da sunce sreće da ti sija!

Sve što god počneš svršila u sreći!

Sa tvoje sreće biću srećan i ja.



I svakog dana ja ću da se molim

Kad zvono verne u crkvu poziva…

Ja nisam znao da te tako volim

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:

Sva patnja što si pis'o njoj k'o ženi,

Nek mimoiđe nju, i neka padne

Na onaj deo što je pisan meni!



Usliši ovu molitvu, o Bože!

I duša će mi mirno da počiva:

I šaputaće večno, dok god može:

Prosta ti bila moja ljubav živa!



I onda kada dođe ono doba

U kom će zemlja telo da mi skriva,

Čućeš i opet sa dna moga groba:

"Prosta ti bila moja ljubav živa!"
 
Ona je danas opet bila tužna… Ona je danas plakala… Prije samo nekoliko dana mislila je da su sve njene tuge i boli, otišle u vjetar, daleko… A danas je opet navratila suza na njeno lice… Nepozvana i neočekivana… Ili možda ipak nije bila neočekivana… Kad malo bolje razmisli-nije… Došla je zapravo sasvim očekivano… Misli su joj opet bile razbacane, raspršene… Nakupilo ih se toliko, od onih lipih, ružičastih i žutih, do sivih i crnih, tmurnih… I ona se zato čudno osjećala… Osjećala je da to nije ona… Takvu sebe nije poznavala…
I pitala se-zašto… Zašto je to sebi dopustila, zašto to još uvik dopušta… Zašto dopušta da planira što će se dogodit, kad to nikad nije radila, kad je uvik puštala da
se sve spontano događa, samo od sebe, jer tako je uostalom i najbolje…
Zašto se prestala prepuštat Ruci koja ju je do sada uvik vodila, kočila kad bi ona previše požurila, kad bi ona dopustila snovima, sanjarenju, da zagospodare javom…
Zaboravila je na Ruku i na sve one trenutke u kojima je upravo u njoj našla utočište, toliko potreban mir, spokoj, utjehu… Zašto je zaboravila da Ruka uvijek radi ono što je najbolje za nas… Zašto je zaboravila one stihove koje je toliko volila
1621471955.jpg
 
Iz šarenog mnoštva - Dragana Konstantinović

Iz šarenog mnoštva iskr'o si se krišom,
slučajem pometen,
i u tmurne dane oplakane kišom
uneo sjaj snova dugama prepleten.

Zaigraju misli pa se čini lako
dve duše se spoje,
u treptaju rose čini se da svako
može da poleti baš kao nas dvoje.

Prepuštam se sneno zovu iz daljine
lude noći ove;
znam, imam te samo kroz šapat tišine,
ali nedam nikom da mi gasi snove.
 
Senka - Mika Antić

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il’ beli,
ma bili putevi hladni, il’ vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspravna i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il' crkneš, ako crći treba zbog
svega što smo najlepše hteli.
 
Nikada te nisam zaboravila,
ni tvoju ljubav koja je bila
van ovog vremena,
na putu kojem sam te trazila,
na putu kojem sam te ispratila,
dok sam ti ruke pruzala
i zvala te da ostanes,
a bio si sva moja molitva
na ostavljenim usnama,
prva i poslednja pesma,
bol i gorcina,
sva moja ljubav i poslednja suza,
moje sunce i moja sudbina.
Dream_the_Big_Dream_by_phatpuppy.jpg
 
MOLITVA

Iako se tome nadasmo, sretosmo se iznenada
a možda baš i nismo slučajno ukrstili pute ?
Možda si ti moja crna mačka, ja tvoj beli miš.
Možda nam je sudjeno da se sretnemo, susrećemo,
odlazimo i dolazimo, sastajemo i rastajemo,
možda je sudjeno da nam se misli mrse, ruke
u grču grčom grče,
da nam porastu krila.
Moje snevanje o tebi sigurno nije slučajnost,
tvoja muškost je dar neba meni
- uzdanici, nevernici, bezbožnici, plodnom oranju.
Možda je sa tobom Bog hteo da me razuveri, uveri,
ubedi, opovrgne, da me na zemlju spusti, pa da me
u nebo vine ?
Možda da mi poruči da voliš mene u ženi
i ženu u meni ?
Možda je Bog hteo tobom da me kazni:
tvojom snagom da me satre, tvojim milovanjem da me
onemoća, tvojim pogledom da me oslepi, poljupcima da
me zanemi,
tvojim šaptanjima da me za sve drugo ogluvi,
tobom da me ukine, omadjija, opčini
u robinju tvoju da me pretvori.
O, daj Bože !

Mirjana Vrućkić
 
Dođe iznenada,

slobodno ušeta,
zauzme svaki deo srca,
ispuni radošću dušu,
vine među oblake i zvezde,
stavi osmeh na lice,
sjaj u oko,
napravi haos u glavi,
podari najlepše snove...

Nestane iznenada,
baci treskom sa oblaka na zemlju,
donese noći bez sna,
dane bez svetlosti,
život bez radosti,
prazne ruke,
rane na srcu,
bol u duši,
suze u oku,
haos u glavi...

Ljubav,
snaga što u trenu uzdiže,
snaga što u trenu razara.

Marijana Mladenović
 
Šutim,
Dok srce mi
Tišinom
Vrišti i cvili.
Ostavljen sam,
Ko usamljen
Golub
Lutam i živim.

Dok se drugi
Golubovi,
Igraju
I vesele.
Uspomene moje
Vjerujte mi
Bole jako
Mene.

Jer u tišini
Tišine moje,
Hoće Ljubav
Da lagano vene.
A ja se
Nedam,
I još više
Borim.

Bez obzira
Na sve,
Ja još
Uvijek volim.
I volet ću
Ljudi,
Sve do svoga
Kraja.

Šutim,
Dok srce mi
Tišinom tišine
Moje veli;
Budi jak!
Nedaj se!
I postani
Golub bijeli.

Tako da svima
Ti djeliš,
Osmjehe
I mladost.
Nedaj se,
Jer u tebi živim
I zovem se
Radost!
 
Samotna ljubav...
Ponoć već je prošla, svjetlo mi se gasi,
na baršunu crnom leži teška noć;
Čelom mi se truni spomen tvoje vlasi-
Ljubavi daleka, kad ćeš, kad ćeš doć?

Otišla si. Gdje si? Ko da umrla si,
Udaljenost ima smrti tužnu moć,
Srcem srsi, strasti, dušom sumnje, strasi-
Poginut ću noćas i za dragom poć.

Ljubav nije sreća! - znaš li kad mi reče?
Ljubav to je rana, i ta rana peče,
Ljubav boli, boli, kao život boli.

Teško, teško onom koji voli-
Nisi pravo rekla. Ljubav bol je, plamen,
Ali muči samo kad sam sam - ko kamen.
A. G. Matoš
 
DO LJUBAVI…

Čega se bojiš?
Ovog početka ravnoteže
moždanog doba ptice rugalice,
ili ove reči koja me tera
da samu sebe ne poreknem
i pljunem na uništavajuću
osudu
da budem samo žena.
Pa šta ako me savijaju i lome
kao granje posečane šume,
ja imam devet života
i isto toliko prividnih razloga
za samozaborav,
blagoslovena za izvesnu slobodu
da sama biram
pero ili mač.
U podnožju moje leve trepavice
ugnjezdi svoju zaljubljenost,
jer ti si muškarac-prijatelj
po misli,
u ovoj noći nezagađenoj
blizinom reči PREKASNO,
gurnut surovošću vetra
pravo na postelju
moje plahosti.

Pokušavaš da odoliš?
A mogla sam ti odmah reći
da me voliš,
i pored toga
što ne umem ćutati
i što govorim za dvoje,
što u kretanju mojih kukova
pomeram tvoje stanice samoodržavanja,
što u konturi mojih leđa
pastirica i bludnica
razapinju prostranstvo
pritislih nada
iza tišine u kojoj ječi saksofon.
Podižem svojih sedam velova
i ostavljam ti Panonsko more.
Do ljubavi…

Gordana Knezevic
 
Valentino - Kad me više ne bude

Evo medena doslo vrijeme je
daj da okusim zadnji put tvoje,
dok nas svjece stidljivo otkrivaju,
i dok misli u vazduhu pucketaju,
i dok kisne kapi luduju, ti znas,
ma hajde medu necu suze.

Kad me vise ne bude da ti pjevam,
nemoj sreco plakati rijeci nocu putuju,
zbogom ostani... ostani.

Ruze su uz nas sve uvenule,
Jesen dolazi cujes korake,
kao crveno nebo prije sumraka,
kao vjere sto putuju sa istoka,
ili ptica sto leti podno oblaka,
ti znas ma hajde medu necu suze.
 
PESMA O PTICAMA

Krilima svojim ptice selice
nebo u kriške režu,
bez viza i pasoša
biraju svoja podneblja,
grakću kao da se rugaju
granicama i preprekama.
U jatima lete visoko i daleko,
traže gde im je toplo i blago,
ne prave biznis i nisu turisti,
nebo je njihova vavilonska kula.
Ne ne poznaju fariseje ni Judejce,
preletele su Samariju bez spletki
i iskušenja.
Zavidim selicama
- ni Amerika im ne može ništa.

Mirjana Vrućkić
 
IGRAČKA VETROVA

Pati bez suza, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažiti neće gorki san.

Podaj se pijan vetru života
pa nek te vije bilo kud,
pusti ko list neka te mora
u ludi polet vihor lud

Leti ko lišće što vir ga vije
za let si dušo, stvorena,
za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena.

Tin UJEVIĆ.
 
Svidjas mi se kad sutis - Pablo Neruda

Sviđaš mi se kad šutiš jer si kao odsutna,
i čujes me izdaleka, i glas moj ne dodiruje te.
Čini mi se kao da su ti letjele oči
i čini se da ti je poljubac jedan zatvorio usta.
Kako su stvari sve ispunjene dušom mojom
izranjaš iz stvari, ispunjena dušom mojom.
Leptirice sna, duši mojoj si slična,
i slična si reči melanholija.
Sviđas mi se kada šutiš i kad si kao udaljena.
I kada kao da se žališ, leptiricu u gukanju.
I čujes me izdaleka, i glas moj ne dostiže te:
Pusti me da šutim s mučanjem tvojim.
Pusti me da ti govorim takođe s tvojom šutnjom
jasnom kao sveća jedna, prostom kao jedan prsten.
kao noć si, šutljiva, zvezdana.
Šutnja tvoja je zvezdana, tako daleka i jednostavna.
Sviđas mi se kad šutis jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna kao da si umrla.
Jedna reč tada, osmeh dovoljan je jedan.
I veseo sam, veseo što nije tačno.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Ako me zaboraviš
2
Odgovora
49
Pregleda
827
Mister
Mister

Back
Top