Stihovi koji liče na mene

[Kerkyra]

СОНЕТ 292

"Очи о којим тако топло зборих,
и руке, лице, стопала и длани,
бог којих свету остадох по страни
и самом себи странцем себе створих.

Увојци косе чиста сјајна злата
и блесак смешка анђеоског,
што је на земљи небо сатварао моје,
сад све је само прегршт глувог блата.

Но ипак живим, што ми жалост ствара
без оног светла, милог ми толико у
бури кад је брод без кормилара;

Нек љубавна ми песма сврши ту се,
пресахну жица ума сваколиког, и цитра моја у плач обрну ce."

Франческo Петраркa - Канцонијер​

 

[*pustinjakinja]

(Samo)Zavaravnje (ili)
nije lako biti dobar pjesnik

Rđa se
Po mnogo čemu hvata
Bojim se
I po mojim stihovima
Da će
Mnogi su pokušali
Da je skinu
Ja ću čekati
Možda će
Tek tako da bane
Ne provjeravajući
Ni mjesto ni ulog
Tek tako
Možda će i sama
da ode

Samo kada bi mi ostavila
Jedan slobodan red
Za nju sitnica
A meni
Sasvim dovoljno
za Post scriptum.

Jovanka Vukanović

 

[Baudrillard]

Izgubljeno

Gde si, živote moj, koji si mogao
da budeš, a nisi bio, srećan
ili možda tužno grešan,
ili drugo, štit ili mač sam mogao
biti a nisam bio? Gde je izgubljen
predak Persijanac ili Norvežanin,
gde sudba da nisam slep,
gde sidro i more, gde zaborav
ko sam? Gde noć vedra
koja grubom rataru donosi
neuki i radni dan,
kako bi rekao poeta?
Na drugaricu onu, takođe, mislim
Koja me čekaše i možda još čeka.

Horhe Luis Borhes

 

[*pustinjakinja]

Jasna ponoć

Ovo je tvoj sat, o dušo, tvoj slobodni let u stanje bez
riječi,
daleko od knjiga, daleko od umjetnosti, pošto je dan
ugašen, rad savršen. Te se ti potpuno uzdižeš,
šutljiva, zadubljena, misleći o predmetima koje najviše voliš:
a to su: noć, spavanje, smrt i zvijezde.

Volt Vitman

 

[*pustinjakinja]

Kad sam pročitao knjigu

Kad sam pročitao knjigu, biografiju slavnu.
I to je dakle (rekoh ja) ono što pisac zove
nečijim životom.
Zar će tako o meni neko pisati kad budem umro?
(Kao da neko može nešto znati
o mom životu;
I sam često mislim da znam malo ili nimalo
o svom stvarnom životu.
Tek neki podatak, neki nejasan trag i znak
pokušavam, za sopstveno obaveštenje, ovde da rešim.)

Volt Vitman

 

[Baudrillard]

Zaklinje se

Zaklinje se svakog časa da započne bolji život
Ali kad padne noć sa svojim savetima
sa svojim nagodbama i sa svojim obećanjima
ali kad padne noć sa svojom sopstvenom snagom
tela koje žudi i traži, istoj se
fatalnoj radosti, izgubljen, ponovo vraća.

Konstantin Kavafi

 

[*pustinjakinja]

Neizrečeni sentimenti

Usta su ti boje smrti,
a napolju sunce greje.
oči tamne, lice bledo,
duša ti se kao smeje
iako je na život jetka,
puno misli, vremena malo,
na propast smo osuđeni
još od početka.
Um je zaspao, a vene su boje magente
i telo zadrhti na svaku pomisao tebe
još kad si doputovao u neizrečene sentimente
jednog juče i ovog sada.
Svet se ruši, nebo pada, vetar huče,
svi kažu Živi za danas,
a ja sam umrla sa tobom juče.

Anđela Đorđević

 

[Baudrillard]

JA TI NE DAM MOJU DUŠU ŽIVU...

Ja ti ne dam moju dušu živu,
Neuhvatljiva je ona kao duh.
Živote, često se rimuješ sa: lažljivo –
Nepogrešiv je pevačev sluh!
Ne gledam u prošlost utamničeno!
Ka tuđim obalama otpustim!
Živote, jasno se rimuješ sa: masno –
Živote: drži ga! Živote: stisni!
Surovi su na zglobovima okovi,
u kost prodire rđa!
Život su ‒ noževi,
Pleše na njima Voljena.
– Zaželela se noža!

Marina Cvetajeva

 

[*pustinjakinja]

НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА

И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји –
Проста ти била моја љубав жива!

Честит'о сам ти. И ти рече „Хвала!“…
А да ли знадеш да се у том часу
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши и смрви и у пеп’о расу?

Ал’ не! Не видим од тога ни сена;
По твом лицу радост се разлива...
И свршено је! Ти си сада жена-
Проста ти била моја љубав жива!

Ја нећу клети ни њега ни тебе,
Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме своју љубав клео.

И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!

Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.

И сваког дана ја ћу да се молим
Кад звоно верне у цркву позива...
Ја нисам знао да те тако волим.
Проста ти била моја љубав жива!

Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си пис’о њој, ко жени,
Нек’ мимоиђе њу, и нек падне
На онај део што је писан мени!

Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће ми мирно да почива;
И шапутаће вечно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!

И онда када дође оно доба
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет са дна мога гроба:
„Проста ти била моја љубав жива!”

Велимир Рајић

 

[Baudrillard]

Zbog ljubavi

Razmrsio sam sobu gde spavam, gde snivam
Razmrsio sam polje i grad gde život provodim,
Gde svetlo se skuplja u mojim odsutnim očima,
Gde sunce izlazi, gde snivajući bdim.

Svet male sreće, bez površine i bez dna,
Sa odmah zaboravljenim čarima,
Rođenje i smrt zamrsi njihove dodire
U neba i zemlje pomešanim naborima.

Ništa ne odelih, već udvostručih srce svoje.
Da bi se volelo, sve stvorih: nestvarno i što je java;
Dadoh joj njen razum, njen oblik, njenu toplinu
I besmrtnu ulogu – njoj koja me obasjava.

Pol Elijar

 

[Duki Lu]

Valcer kiše


Žureć pred kišom,
pod krošnje lipe
u hitnji smo na časak stali.
Nad nama su se
kroz cvjetno lišće
oblaci bijeli okretali.
Zadihani,
osmjehnusmo se.
Lipa je mrijela.
Srce se čulo
u svakom kutu
naših tijela.
Možda sam mogao
u tom trenutku
ljubavi nešto zauvijek reći,
al' valcer poče .....
I ljetna kiša
dodirnu u grlu
drhtave riječi.

Enes Kišević

 

[Mika]

JASNA PONOĆ

Ovo je tvoj sat,o dušo,
Tvoj slobodni let
U stanje bez reči,
Daleko od knjiga,
Daleko od umetnosti,
Pošto je dan ugašen,
Rad savršen. Te se ti
Potpuno uzdižeš,ćutljiva,
Zadubljena,misleći o predmetima,
Koje najviše voliš:
A to su: noć,spavanje,smrt i zvezde.

WALT WHITMAN

 

[Baudrillard]

Oprosti kamenu što ćuti

Oprosti kamenu što ćuti
Oprosti što tajnu sakriva:
Kako ti se nad umom sliva
Samoća i teku minuti

Kap po kap u prazan krug
Što se širi ko vid pred strahom.
Oprosti ptici koja i dahom
Hoće da ti postane drug.

Oprosti senci što te prati
I vetru što te u krug vodi.
Zagledaj se u tanke vlati

I reci nečem malom: hodi
Šumno kao što ptice slete
Sa plavog mira na suncokrete.

Stevan Raičković

 

[Mika]

 

[Baudrillard]

Kajanje

Reci tom kajanju da se umjeri,
kajanju svakako dobrom, ali opasno pristrasnom.
Nemoj se prošlošću opterećivati i mučiti toliko.
Nemoj pridavati toliku važnost sebi.

Zlo koje si učinio bilo je manje
nego što pretpostavljaš; daleko manje.

Vrlina koja ti je donijela kajanje sada
i onda je bila prikrivena u tebi.

Vidi kako jedan doživljaj, koji ti se nenadno
vraća u sjećanje, objašnjava
uzrok tvog čina koji ti je izgledao
nedostojan, ali sada biva opravdan.

Nemoj se u svoje pamćenje apsolutno pouzdati:
mnogo si zaboravio – razne sitnice –
koje su te dovoljno opravdavale.

I nemoj da misliš da si onoga kome je nepravda nanesena
poznavao tako dobro.
Verovatno je imao darove, za koje nisi znao;
ni ogrebotine možda nisu ono
što ti misliš (ne poznajući njegov život)
da su bile strašne rane koje si mu nanio ti.

Nemoj se pouzdati u svoje slabo pamćenje.
Umjeri kajanje koje je uvijek
do izmišljotine pristrasno prema tebi.

Konstantin Kavafi

 

[Mika]

MA MOGU JA SVE

Ma mogu ja sve...
Biti jaka i kada ne ide,
ne odajući svoju slaboću.
Ma mogu ja sve
čak i više no što hoću.

Prijatelji dođu
s vremena na vrijeme
pa im poslužiš za otirač
na probleme...
Potom, nastavljaju dalje
korakom lakim, čistim.

I idemo svi putem istim,
a svatko u smjeru svome...
Ma mogu ja sve...
Pa, zar ne vidiš
da je baš sve po mome...

Senka P.

 

[Baudrillard]

Neprekidnosti

Nikad se ništa zaista ne gubi,
niti može da se izgubi,
ni rođenje, ni identitet, ni oblik - ništa na svetu,
ni život, ni sila, nijedna vidljiva stvar;

Spoljašnjost ne sme da zavara, niti sfera pomerena da te zbuni.
Široki su vreme i prostor - široka su polja Prirode.
Telo, sporo, staro, hladno - žar ostao od negdašnje vatre;
Svetlost u oku izbledela - opet će ona da plamti;
Sunce što sada zalazi, uvek se diže ujutru i prepodne;
Smrznutoj se zemlji nevidljivi zakon proleća stalno vraća,
sa travom i cvećem i letnjim plodovima i kukuruzom.

Volt Vitman

 

[Kerkyra]

UVEO CVET


Moj crveni cvijet je mrtav zauvijek.
Sudbina tužna, kao svakog cvijeta,
i sveg' što živi kratki, smrtni vijek.
Al' ja ga volim. Ona mi ga ubra
u rano jutro, dok svitaše dan:
i znam: u duši on još uvijek cvjeta -
moj crveni cvijet, lijep i radostan.
I volim što ga sada gledam tako
gdje leži suv i žut na jednoj knjizi,
na jednom odru mojih radosti.
Sudbina je ista. Svako smrću plaća
crvenu raskoš svoje mladosti.


Gustav Krklec

 

[Pilgrim]

Tamniji za tamu ove jeseni tmaste, i grublji za zimu ove zime prošle, ja vam ovog proljeća neću mahati, laste, i neću vam opet reći: Dobrodošle! Vrapcima ja moram, nežno, kao otac, reći nešto toplo u ovaj dan plavi, vrapcima - tom sitnom zrnevlju života što je cvokotalo s nama na mećavi. Dok ste vi negdje ispod tuđeg neba izvodile svoje igre vragolaste, ne, vaš mi cvrkut sad zbilja ne treba razmažene gospođice laste. Oni su s nama zebli ispod streha, oni su voljeli i ovo golo granje, zato, moj pozdrav, vesela grudvo smjeha, gospodo vrapci, moje duboko poštovanje!
Vito Nikolić

 

[Mika]

Spiram te sa kože,
Sa minulih ljeta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,
Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljuštim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.
Riječi te se odriču i
u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
sem u pjesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa iščeznućem,
Istresam te iz džepova
starih košulja,
Stružem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinački snijeg,
Proklinjem pjesme
u kojima stanuješ,
jedeš, spavaš, umivaš se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.
Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.
Vjetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan riječi,
Samo da postojiš.
Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
Izmislio.


Pero Zubac

 

[Baudrillard]

Jeza

Bilo je to kao da se neizlečivost ostvarila:
Užas je bio na vrhuncu
U isto vreme kad i očaj
i neprebol.
A to se širilo
Na čitav život moje duše u budućnosti.

Bog tada beše postao nepronalaziv.
Bila je jedna crna tačka
U koju se slila moja sudbina.

I počivala tamo
Sleđena
Sve dok se vremena
Nisu upila u apsolut.

Antonen Arto

 

[Lada]

Svet me izgubi, ali ti me dobi.
Volim te. – Matija Bećković

 

[Lada]

Misleći na njega, usnula sam,
i odmah sam ga ugledala.
Ah! Da sam znala da je to samo san,
nikada se ne Bih probudila. – Ono Komaći

 

[Lada]

Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak,
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata.– Desanka Maksimović

 

[obezglavljen]

Pygmalion


cold as stone,
possessor of bone-chilling beauty
I, alone,
wanting but not wanting to be
scratching and clawing at this
waiting for something to give
so give me a sign
a shiver, a sigh
a look in your eye
a reason to live


fantasy still
captor and captive are we
strangers until
desire and goddess intrigue
a slanting and movement of hips
a flush, a warmth of the skin
as night falls I wait
for breath, for fate
the sweet salty taste
pressing lips on lips


unrequited love
is what I know of love
spellbound
I will stay
imagination may be for fools
imagination may be cruel
to be kind
at the end
of the day


ivory girl
chiseled and cooler than clay
icy reserve
is provocation. will you betray
eyes that linger and hold too fast?
if you stumble, if the mask
should crumble or fall
warm blooded after all
the longer you stall
so shall I last