Stihovi koji liče na mene

[Baudrillard]

KNJIGE

Opkolile me noćas knjige -
Zure u mene iz svog praha.
Ćutljive - ko od strašne brige.
Zbijene - ko od teškog straha.

Ja znam da svaka kao živa
(Mada neima oka, uha!)
Za mene neki govor skriva
U nepomičnoj urni duha.

I sve što gledam u njih dublje
Sve mi se manje mrtvim čine
Te škrinje mraka, tajne zublje.

Jedne me mame, druge plaše -
Neznanim glasom ko iz tmine:
Uđi u mrtvo carstvo naše!

Stevan Raičković

 

[Mika]

Ако те сретнем
у граду
чијим улицама
одзвања жеља
или на путевима
зараслим од чекања.
Ако те сретнем
на крововима
загледаног у маховину
на кори дрвећа
са корењем од додира
руку осушених празнином.
Ако те угледам
кроз излог неког кафеа
на периферији сећања
и учини ми се
да те познајем.
Ако те препознам
на тргу залуталих душа
и закорачим до дна
твога ока
верујући да сам ту.
Ако ти слетим на раме
и не изговорим ни једну
дуго смишљану реч
и спустим главу
на мисао која бих да будем.
Ако те покријем тишином
кад све у мени буде вриштало
и жељу што вришти
угушим да те не пробуди.
Ако те пробудим жељом
немоћна да је угушим
и додиром отргнутим од чекања
додирнем нешто само твоје.
Ако ти признам
да сам те мрзела
што чекам
и чекала окована речима
ослушкујући сваки тон
громогласне тишине
волећи.
Ако те сретнем
и учини ми се да те познајем
и пожелим
јер ми се учинило
да си шапат
у долини глувих
по којој лутају стихови
напукле мене
и загрлим те песмом
напукла
и жељом
нежељена.
Ако те сретнем
у граду без лица
чијим улицама одзвања тишина
док ми из ушију кипи нежност
учиниће ти се да ме познајеш
и да смо се заиста срели
ми
који смо се случајно мимоишли...

 

[Nina]

"Breza na mesecini" - Dusko Trifunovic

Ja nisam tvoga kova
Tebi se samo cini.
Nisam iz tvojih snova
Breza na mesecini.

Ti zelis da se vratim
U tvoju ljubav setnu,
Da tvoju dusu shvatim,
I da me cuvas sretnu.

Ne treba meni neznost,
Ni tvojih reci svila.
Zar mogu da se vratim
Gde nikad nisam bila?

 

[Baudrillard]

Divno čudo

A tamo duva
preko sveta i svega
i gasi se
gasne
upornost svetla
slogovi vetra
idu preko sluha
i gde je tamno i jamno
zrak što dolazi
pravo iz disanja
svoj prostor kuša
i u bespočetno
dira.

Atman drži u ruci
veliki meh
za vetrove što huje
i dišu
na svetske pesme
upućene Divu.
O
moga smrtnika
i zemljinog kneza
neka u istinu
obuku
pre no što nebivanju preda
uzdarju vedra
i vreli osnov
svoje duše.

Miodrag Pavlović

 

[Duki Lu]

Odakle meni Ti..

Odakle tvoje zenice
u mojim ocima
Odakle tvoji snovi
u mojim nocima
Odakle tvoja tuga
u mojim grudima...?!
Odakle moji tragovi
na tvojim usnama
Odakle moje suze
pod tvojim trepavicama
Odakle moja neznost
u tvojim prstima.
Odakle moje nebo
u tvojim ocima
Odakle tvoj uzdah
u mojim mislima
Odakle tvoja dusa
u mojim venama
Pa sad'ne znam
gde se zavrsavam ja
a gde pocinjemo mi
Hajde , ali zaista , reci mi
odakle meni ti ?!



Mariana Qunbar

 

[Duki Lu]

Odakle meni ti?

Odakle meni u dzepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamencica
Koje si bacala iza sebe
Govoreci da ces tako lakse naci
U povratku put do kuce
A vrapci ih nece pojesti

Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledas
Kako opada lisce
Kada si volela da gazis po njemu

Odakle meni u kutiji od sibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te Princezo
Poljupcem probudio iz sna

Odakle meni snovi puni tvojih reci
I gomile recenica
Koje ti pricas samo meni

Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolazis ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kazem
Ja te volim
Samo zbog toga sto znam da znas
A meni je tesko da te reci izgovorim

Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaze mi samo jedno cao
Koje znaci i volim te
I drago mi je sto si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je sto si bas ti moj
Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali ciji je svaki pokret
Cija je svaka rec pesma
Odakle meni ti?
Miloš Marinković

 

[Duki Lu]

DRUGI POGLED
Nisi imala takve oči
Onda
kad sam te sreo.
One su iskrsle na tvom licu
Tek kada sam
te zavoleo.
Matija Bećković

 

[Moje ime je Đurđija.]

Rekli su mi da je došla iz provincije,
strpavši u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, o Bože, ovo je sazvežđe za nju provincija.

Srce stade kao dete da se otima.
Tražili smo se po prethodnim životima.
Ostavih iza sebe svet,
zablude, promašaje koji tište.
Prosto, lako, k'o neko beznačajno pristanište.

O, da mi je da se još samo jednom zaljubim!
Opet bih uzeo kostim večnog dečaka.
I opet bih smislio kako da prodangubim,
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.

Gorda, naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb, iznad mora osrednjih.
Reči bi sve pokvarile,
samo se ćutke pokraj mene stisla.
Sami, svoji... izbeglice iz besmisla.

O, da mi je da se još samo jednom zaljubim!
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim,
i čekao bih samo nju, nijednu drugu.

Napiši mi pesmu, mazila se… I nisam znao da li ću umeti.
Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kad zažmurim, ali…
Postoje u nama neke neprevodive dubine… Postoje u nama neke stvari neprevodive u reči... ne znam…

Napiši mi pesmu, molila je, i nisam znao da li ću umeti.
Voleo sam je tako lako, a tako sam teško to znao da pokažem…
I onda, odjednom, raspored mladeža na njenim leđima kao tajna mapa pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam…
I tako… Eto ti pesma, ludo jedna..


Đorđe Balašević,
"Provincijalka"

 

[Mika]

Ovde dokle smo stigli
vazduh se savija

Treba da naučiš da dišeš
kao pesma

u suprotnom vrati se nazad

i ne smej se

to graničenje s ništavilom
doći će nam glave

 

[Baudrillard]

Jutarnja nas svetlost kao truba budi:
Mi stupamo iz sna - u svet drugih ljudi.

(U budnoj se glavi još koji tren dimi
Odsanjana vatra gde smo bili i mi.)

Izlazimo zatim među ljude, tiho:
Prvi nas je pogled ko lišće zanjiho.

Već nas buka dana kao hajka steže.
Gle: poslednje ptice iz nas nekud beže.

Navlačimo oklop: vitezi bez stega
Kreću prazna srca preko dnevnog brega.

Mrak nas, pesmo, nađe gde smo bolno stali:
Brojimo u nama mrtve što su pali.

Stevan Raičković

 

[krompir 2.1.]

Partibrejkersi - BITI ISTI BITI POSEBAN


Hocu da znam kuda vodi ovaj put
mene i
zivot moj
ciji je pocetak ciji je kraj
koji to covek vecnu tajnu zna

tamo gde je
srce tamo sija sunce
tamo gde je strah tamo zivi mrak

Biti isti,
biti
poseban,
biti slobodan
biti samo svoj
isti, poseban, slobodan biti samo
svoj

Marijo majko bozja
da li vidis sta rade sa tvojom decom

 

[*pustinjakinja]

Autobiografija

U običnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao.

Bar sam pošteno kiriju platio
na ovom svetu što sam živeo.

Možda sam nekome jad iscelio
i nekom u zenice sjaj namamio.

I u komšiluk zvezde doselio.
U prozor svitanja uramio.

Ako mi život krila skrati
i sneg u oko počne da veje,

znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem.

M. Antić

 

[The Graeat Gatsby]

Cuvaj za me
pokraj sebe misto
neka je u tisno

Kad se opet rodin
ja cu isto
jerbo je vrime od mizer´je
samo jubav ostaje


Vrime od mizer´je
samo jubav ostaje

Vrata raja
ti otvori za me
kontra tramuntane
di je boji svit

Di je lice
gospe Ruzarice
di ce nebo za me
tebe providit´

Vrime od mizer´je
samo jubav ostaje

 

[Baudrillard]

Plavet

Padoh u neznani predeo, pun boljke:
S očima što vide i ono čeg nema.
Jedno uvo - morski šumi poput školjke,
Drugo - čuje neznan zvuk koji se sprema.

Boluje mi svako čulo i još štošta:
U dan vedar - žmurim, u mrak - bečim zene.
Kad mi usta sretnu čašu ranog mošta
Ja niz bilje tražim pelin dok ne svene.

Kad sam blizu sjaja - ja bih da sam bedan,
Pod gipsanim stropom - sanjam tavan hladan.
Celog sam se veka vežbao da žedan
Prođem pored zdenca, a kraj zdele - gladan.

Da me neko nekad vidi (kad ne čujem)
Kako mi se lice mrači ko u dimu
Pre bi pomislio da ubistvo snujem
No da za reč plavet tražim tešku rimu.

Prođem pokraj bližnjih, ćutke, ko da preči
Put i rad me čeka: a u meni mrmlja
Celo jedno more besmislenih reči
I vetar - zapamćen s nekog šturog grmlja!

Mislio sam da će s prvom sedom sve to
Prhnuti iz glave: ko od pucnja - ševa!
A sad dobro vidim da ja opet eto:
Pevam, tim što pitam - dokle da se peva?

Da li da te, pesmo, zgužvam u lopticu
Pa da te kroz šumu svu noć miši gone
Ili da te pustim vetru da uz pticu
Poletiš u neke slepe nebosklone?

Stevan Raičković

 

[Mika]

Agni

Moje tijelo je lomača koju je upalila moja duša. Dani su moji izbrojeni; satovi će moji brzo proći; meso se troši, živci se izjedaju, vatra mojih misli pelazi u pepeo.

Ja ću izgorjeti! Ja ću izdahnuti mlad: jednoga ranoga jutra, ne dočekavši podneva. Minut ću kao kratki požar, kao žižak ulja, sjaj munje, let meteora. Ali ću biti radostan da plamsam i da buktim kao krijes nad gorama, kao sunce usred neba.

Smrtnik će izgorjeti veseo, ako bude mogao zasjati.

Tin Ujević

 

[Moje ime je Đurđija.]

Dozivali smo se kroz vreme,
Željni jedno drugog..
Ni Nebo nije izduralo;
Moralo Nas je spojiti...
Volim Te, Sireno moja...
Onako kako se Ti samo smeš voleti...
Oduvek i dušom svom zauvek..
Samo tako se sme voleti, stari moj..


(Alhemičar Duše)

 

[Baudrillard]

Kajanje

Reci tom kajanju da se umeri,
kajanju svakako dobrom, ali opasno pristrasnom.
Nemoj se prošlošću opterećivati i mučiti toliko.
Nemoj pridavati toliku važnost sebi.
Zlo koje si učinio bilo je manje
nego što pretpostavljaš; daleko manje.
Vrlina koja ti je donela kajanje sada
i onda je bila prikrivena u tebi.
Vidi kako jedan doživljaj, koji ti se nenadno
vraća u sećanje, objašnjava
uzrok tvog čina koji ti je izgledao
nedostojan, ali sada biva opravdan.
Nemoj se u svoje pamćenje apsolutno pouzdati:
mnogo si zaboravio – razne sitnice -
koje su te dovoljno opravdavale.
I nemoj da misliš da si onoga kome je nepravda nanesena
poznavao tako dobro.
Verovatno je imao darove, za koje nisi znao;
ni ogrebotine možda nisu ono
što ti misliš (ne poznajući njegov život)
da su bile strašne rane koje si mu nanio ti.
Nemoj se pouzdati u svoje slabo pamćenje.
Umeri kajanje koje je uvek
do izmišljotine pristrasno prema tebi.

Konstantin Kavafi

 

[Kerkyra]

"Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć se raste:
«Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.»"


Sergej Jesenjin - "Sve sto zivi oziljak ima"

 

[Samsonight]

Po mesecu ti šaljem uzdah jedan,
Po tom u čežnji bratu. Nek ti reče,
U tužni čas kad zimsko pada veče.
Da sam ko Azra, bled, veran i predan.

I šta bi on, taj mesec, kome poju
Od Indije do večitoga Rima
Čežnjivu svetlost i sanjivu boju
Svi pesnici na jezicima svima,

Kad ne bi tako u gluhoj samoći
Tešio srca što se čežnjom guše
I ljupkim sjajem kroz beskrajne noći
Vezivao sve rastavljene duše!

I sad, kad sine ta starinska Luna
I setne zrake prospe mojom sobom,
Ja čudno prenem i, ko da si tuna,
Sva duša moja zamiriše tobom…

Milan Rakić, Sentimentalna pesma

 

[Baudrillard]

Ljubav na prvi pogled

Ti si moj početak
Koji me pokrenuo

Sveo sam se
Na tvoju osovinu

Sav sam se usijao
Od tvog prvog obrtaja

Lepo ću se putem polomiti
I sjediniti se zauvek s tobom
U kršu i lomu

Nisam lud
Da baš sada zastanem
Da se ohladim
I ružno poplavim

Vasko Popa

 

[Moje ime je Đurđija.]

Puteve sam mnoge popločao
da bih lakše po njima hodao
kada noge umorne postanu.
Jatake sam svoje zalivao
rujnim vinom i rečima čvrstim
da se nađu ako muke snađu.

Al' putevi zatravili stari,
a jataci svi poumirali
Ili su me zaboravu dali.
Nemam kuda
A hteo sam svuda...

Obećaj mi...
želim samo jedno:
Da te ljubim
kada se probudim.


(Ivan Mijailović)

 

[Baudrillard]

Vizija

Sad, dok u tišini večeri plavetne,
U šumnoj svežini trave i drveća,
Njoj prijatni lahor po mirisu cveća
Budi i donosi naslade proletne –

Ti, sa starog vrha, nad kim se uznosiš,
Tražiš nju, meseče, sjajem praskozorja
I u senci tamnoj zelenoga borja
Čelo najživljega zraka sada rosiš.

I boginja Grka, možda, se je tako
Na Endimionu naslanjala lako:
Gde srebrnim lukom nebesa se svode.

A reke na belom podnožju latminskom,
Ozarene ljupkom svetlošću visinskom,
S vetrom razgovore o ljubavi vode.

Đozue Karduči

 

[*pustinjakinja]

JESEN


počinju bračne svečanosti
ljubavni krici detlića liče
na udaranje po bubnju
umetnost sviđanja je beskrajno
raznolika

divlje se patke zaručuju
u novembru
događa se tako
da se jata putnika
doletelih čak iz rusije
nađu sa starosedeocima na istim
jezerima na il-de-fransu
i tada dolazi do velikih ljubavi
praćenih tragedijama
i ogovaranjem


Danilo Kiš

 

[Lada]

Vetar razvejava mesečinu,
noć se od mesečine dimi,
ti si nalik mladom vinu,
sa zvezdama si u rimi.

Ispod vatrenog nebeskog svoda
padaju crvene trešnje zrele,
u brdima blista voda,
zemlju probadaju bele strele.

Noćas je sve od moje usne,
stižu plodovi iz samog raja,
mesečina se u voću gusne,
noć je prva, noć je bez kraja.

Čas je Ljubavi! Čas je vatre!
Celim telom svojim je ložim,
al ona ne može da me satre,
jer ja se noćas u tebi množim.

Cas ljubavi - Petar Pajic

 

[Lada]

Svud smo. I nigde

Svud smo. I nigde. Kročiš,
i zimski te vetar sreće.
U crkvi, po danu i po noći,
peva i gasi nam sveće.

I često se čini – u tami,
kraj zida, na uglu, daleko,
gdje smo već pevali sami,
jos peva i hoda Neko.

Gledam taj vetar, ko vezan:
shvatiću – to plaši mene.
I bledim. Cekam. Al’ ne znam
na koga je red da krene.

Ja znam sve. Jer nas je – dvoje.
I niko sad reći neće,
da jos neko ovdje poje,
i neko tu gasi sveće.

Aleksandar Blok