Stihovi koji liče na mene

[Mika]

Kada i zašto

Kada ti donesem šarene igračke, dijete moje,
onda razumijem otkud boja razigranim oblacima, vodi i cvijeću-
kada ti donesem šarene igračke, dijete moje.

Kada poželim gledati kako plešeš, ja zapjevam.
Onda zaista znam zašto je muzika u lišću i zašto talasi šalju horove
svojih glasova u srce ustreptale zemlje-
kada zaplešeš uz moju pjesmu.

Kada spustim slatkiše u tvoje željne ruke,
ja znam zašto postoji med u čašici cvijeta,
i od kuda dolazi slast zrelog voća-
kada spustim slatkiše u tvoje željne ruke.

Kada poljubim tvoje lice da izmamim osmijeh,
onda pouzdano razumijem čari neba u svjetlu zore
i slasti što ih ljetni povjetarac donosi mome tijelu-
kada poljubim tvoje oči da izmamim osmijeh.



Rabindranat Tagore

 

[Baudrillard]

Sa snegom ili bez snega

Priđi i pogledaj:
sneg pada sve manje.
Razbacane staju
pahuljice lake.

Neka mu belina
grad ceo pokriva.
Živahnost je tvoja
meni promenljiva.

I na tom balkonu,
lepa, mlada, čila,
smeši se u nadi
studen najjasnija.

Studen sa kristalom,
savez taj prozirni.
Prema istini su
oboje providni.

I obnažen zivot
otkriva bleštavo
sneg - čistotu svoju,
zvezdu tu nasamo.

Da l' je svet ogroman?
U tvom zagrljaju
sa tobom uživam
ja granicu krajnju.

Sreća moja želi
da mi kroz san čuva
očima mi tvoju
neposrednu ljubav.

Hvala, što snim kao
juce il' jos više,
kako milostiva
bivaš, primivši me.

Gle, izvrstan sneg se
kao poklon nudi
nikada zaslužen.
Netaknut svet drugi.

Bebo sa nebesa,
Neprekidan dar!
Sneg ja obožavam.
Sjedinjuje nas.

Dvorci vec mogući,
kuće sve pod snegom;
u središtu tvoja
ljubav i svet snežan.

Horhe Giljen

 

[Mika]

Oda srećnom danu - Pablo Neruda​

Ovog puta me pustite da budem srećan,

Ništa se nije desilo nikom,
Sve što se dešava to je da sam srećan
Sa sve četiri strane srca,
Kad hodam, spavam ili pišem.

Šta da radim, srećan sam.
Bezbrojniji sam od paše na livadama,
Osećam kožu kao cerovu koru
I dole nadu, gore ptice,
More kao kopču na svome pojasu,
Od hleba i kamena stvorenu zemlju,
Vazduh raspevan kao gitara.

Ti, pokraj mene u pesku, pesak si,
Pevaš i pesma si,
Svet je danas moja duša,
Pesma i pesak,
Svet su danas moja usta,

Pusti me da u tvojim usnama
I u pesku budem srećan,
Srećan što dišem i što ti dišeš,
Srećan što dodirujem tvoje koleno
I tad mi se čini da sam dotak’o
Azurnu kožu neba i njenu svežinu.

Danas me pustite samog da budem srećan,
Sa svima ili bez ikog,
Srećan sa pašom i peskom,
Srećan sa vazduhom i zemljom,
Srećan sa tobom,
Sa tvojim usnama srećan.

 

[Sojka ptica]

 

[PetarSamotnjak]

Uhapšen u svojoj magli

Uhapšen u svojoj magli,
zakopčan u svojem mraku,
svako svojoj zvijezdi nagli,
svojoj ruži, svojem maku.

I svak žudi svetkovine
djetinjastih blagostanja,
sretne mrene i dubine
nevinosti i neznanja.

I na oblak koji tišti,
i na munju koja prijeti,
naša blaga Nada vrišti:
biti čisti. Biti sveti.

I kad nema Našeg duha
među nama jednog sveca,
treba i bez bijela ruha
biti djeca, biti djeca.

Tin Ujevic

 

[Baudrillard]

Nije to više

ona
težina uronjena
kadšto s tobom
u sat. Neka je
druga.

To je uteg što zadržava prazninu
koja s tobom
pošla bi.
Nema, kao ni ti, imena. Možda
ste isto. Možda
ćeš jednom tako zvati
i mene.

Pol Selan

 

[Mika]

Onaj osećaj - Goran Tadić​

Znam, glupo je što se javljam,
ali ponos se pogazi zbog gluposti,
kao što je zbog nje i nastao,
pa evo i mene pred tobom na kolenima,
s kamenom na duši i molbom na usnama:
molim te, vrati mi onaj osećaj,
znaš dobro koji, ostao je kod tebe.
Vrati ga, tebi ne treba,
a ja bez njega ne mogu.
Mogu, ali nije to to, niti sam to ja.
U tebi će neko drugi možda probuditi
osećaj koji će zameniti onaj naš,
dok je bio naš,
sada je moj, vrati ga.
Molim te.

Gori sam nego što sam bio pre tebe.
Bolje bi bilo da te nije bilo,
ne bih znao za osećaj,
koji se najbolje opiše kada se kaže:
onaj osećaj.
Mislio sam da sam dovoljno star da umrem
i da je prirodno da tako poluživ ništa ne osećam,
da je prirodno da mi niko ne treba,
da je prirodno to što nisam hteo da te zavolim,
jer ljubav ne postoji.
Čak i da postoji, šta će mi
kada mi nikad ništa dobro nije donela?
Lažem, donosila je na kašičicu,
ali je odnosila na džakove.
I šta je ostalo?
Od ljubavi – ništa.
Od tebe – ništa.
Od mene – ništa.
Čak ni onaj osećaj,
koji ne umeš, ne možeš,
ili ne želiš da mi vratiš.

 

[...indigo child...]

Ја и ја

О кад бих могла само једном
ја некуда иза брегова
побећи од себе.

Сасвим сама и ведра
пројурила бих кроз шуме,
разгрнула ливади недра.

У живот бих се загњурила,
сваком бих руку пружала.
Са страшћу бих се пожурила:

да видим у животу како је,
душа нечија ако је
за радост створена.

Јер од рођења са мном,
ма куд се макла,
идем ја вечно суморна.

А мени се увек допадало:
кад су тице кроз ноћ летеле,
кад је лишће тихо опадало;

кад су сенке у сен слетале,
кад ме људи нису волели,
кад су ствари души сметале.

Одувек је једна ја слутила коби,
сузе и болове,
и радости моје све помутила.

Одувек ме слатко злостављала:
ни у шуми, ни у љубави, ни у раду
ни часка ме није остављала.

Знам, умрећу и остарићу;
а њу увек младу,
увек жедну болова
на земљи оставићу.

~ Десанка Максимовић

 

[Baudrillard]

Nagost istine

Očajanje nema krila,
Ni ljubav ga nema,
Ni lice,
I ne govore,
Ja se ne pokrećem,
Ja ih ne gledam,
Ja im ne govorim.

Ali samo znam dobro da sam živ,
Kao i moja ljubav
I moje očajanje.

Pol Elijar

 

[Baudrillard]

Život

Umro je.
Još prilikom rođenja.
Niko se nije drznuo da proslavlja smrt.
Niko nije baš toliko lud, baš toliko živ.
Nije ni zaorao brazdu, a kamoli bacio sjeme.
To što je u čovjekolikim nateklo bezlična je smrt, a ne lični život.

Bio sam jednom u njegovom društvu, u birtiji.
Život, nekoliko birtijaša i ja.
Nekako sam volio da nazdravljam tada:
--Živio, živote—rekao sam.
I čaše su zazvonile kao uzaludna zvona.
A život, umoran od života, reče:
--Život je lijep.
Podgurkivali se za šankom.
Nacerio sam se kao pas.
Onda je život otišao da živi.
Ostali smo bez života.
Šta se zbilo sa životom, slutim.
Slutim kako ponavlja: Život je lijep.
I tako svake noći umire pod strašnom ljepotom u nekoj dalekoj neživoj varoši…

Boris Jovanović

 

[Baudrillard]

Dosada

Jedan dosadan dan prati drugi
podjednako dosadan. Dogodiće se
iste stvari, događaće se stalno –
isti su trenuci koji stižu i koji odlaze.

Prođe mesec dana i donese drugi mesec.
Ono što dolazi, lako je pogoditi:
to je ono od juče, tegobno, mučno.
I sutra prestaje da liči na sutra.

Konstantin Kavafi

 

[gost 438491]

Anja Novak-Infuzija

Mojom krvi i
mojim venama,
teče infuzija
tvoje ljubavi.
Hrani me i
opija me,
da život
ne izgubim.

 

[Baudrillard]

Odlazak

Nisam više tu
S mesta se nisam pomerio
Ali tu više nisam

Neka uđu
Neka pregledaju neka pretraže

Vodenica u senci rebara
Zrelu prazninu melje
Opušci jevtinih snova
U pepeljari se dime
Nisam više tu

Privezan čamac njiše se
Na crvenim talasima
Par nedozrelih reči
U oblačnom grlu visi
Nisam više tu

S mesta se nisam pomerio
Ali sam već daleko
Teško da će me stići

Vasko Popa

 

[Kerkyra]

„Sada, kada ništa na svetu ne može vratiti dane prohujalog leta,
naš sjaj u travi i blještavost sveta,
ne treba tugovati,
već tražiti snage u onom što je ostalo
i živeti s tim."


William Wordsworth

 

[Tender poisson]

Svet me izgubi, ali ti me dobi.
Volim te. – Matija Bećković

 

[Baudrillard]

Entropija

To je vapaj onih što koračaju na rubu.
Nadaju se spasu.
Našoj pomoći.
Ponestaje im vremena.
Prezriv pogled prepoznaje
sve te šuplje glave,
nataknute na uska ramena.
Izgubljena masa.
Bez ideje da za nju veže svoj duh.
Bez energije.
Čista entropija.
Gde je nestala samoizgradnja?
Gde je ta urođena apsolutna dobrota?
O besmrtnosti, željo svih predaka!

Borivoj Vujić

 

[Baudrillard]

Nekada smo bučno sanjali

Nekada smo bučno sanjali
u pozadini se valjala glazba
koja nadima grudni koš
studirali smo zaboravljanje krvi.
Nekada smo sanjali
široke avenije svjetskih metropola
poznavali smo puno ljudi
žene su bile prelijepe i nedostižne
znali smo ih nasmijati.
Nekada smo sanjali
osmijeh nam nije silazio s lica
zapisivali smo zavjete
i dugo birali odjeću za izlazak.
Nekada smo sanjali
gubili razum zbog golih ramena
u džepove trpali kineske kolačiće sreće
silazili na rijeku u sparnim noćima
i sudbonosnim porukama hranili ribe
to je bio dovoljan razlog za poeziju.
Nekada smo sanjali
samovali fajrunt nad prljavim šankovima
čitali budućnost iz zacakljenih očiju
dugo šetali sjenovitim alejama
gajili duboko poštovanje prema dostojanstvu gubitnika.
Nekada smo sanjali
u knjigama tražili opravdanje za tugu
ostavljeni stajali na kiši daleko od kuće
na sjeveru Europe
odnosili svoju ljubav ka kolodvoru
pod otežalim mokrim kaputom
tako smo švercali hamburšku kišu preko granice
pakirali je u stihove i bestidno prodavali namjernicima.
Nekada smo sanjali
kovali planove u hladnim poslijeratnim sobama
konobari su voljeli našu učtivost
povlađivali našoj naivnosti
katkad primali stihove umjesto novčanica.
Nekada smo sanjali
izgledali kao da nosimo veliku tajnu na duši
znali napamet adrese na koje smo slali razglednice
pozdrav iz Pariza, Berlina, Londona, Barcelone
dobro nam je išlo
imali smo svoje zaljubljivanje, svoju glazbu, putovanja
imali smo svoje knjige i osvajanje svijeta
stizali čak do Buenos Airesa
obećavali svoje živote Davidovoj zvijezdi
nad dvjema malim zadihanim dojkama
predano učili tango do kraja noći
voljeli oporo crno vino
i tako do svakog narednog svitanja.
Svi su znali za naše podvige.
Nekada smo bučno sanjali.

Marko Tomaš

 

[Tea]

"I dalje biram ljude po duši
Ne po zvanju, statusu, parama
Briga me za to, iskreno
Duša me zanima
Ili nekoga osećam ili ne osećam
Ili mi prija ili ne prija
Ako ne prija
Nema te sile da tu ostanem
Pa da je ne znam ko...
Ili pored nekoga mogu da dišem ili se sklanjam
A duša se oseća
Ide u susret jedna drugoj
Prepozna se...
Zato sve radim po duši
Tako i živim
Vođen unutrašnjim osećajem
Ko treba da je tu, tu je
Ko nije, sam odlazi
Kada do toga dođeš došao si do najvažnijeg
Došao si do sebe
I osećaja za život
Da jasno znaš šta te hrani a šta troši
Zato volim da sam odmor za dušu ljudima
I volim one koji su to meni
To su moji prijatelji
To su moja braća
U kojima budim najlepša osećanja
I oni u meni
Sve ono ostalo me zamara, iscrpljuje
I služi egu da pokaže kako je ne znam šta
Dušu to ne zanima
Ona bi da voli, grli, mašta, raduje
Da se ušuška i da joj bude lepo
Zato mi je duša toliko važna
I imam sa ljudima ili takav odnos, duševni, pravi
Ili nikakav
Jednostavno ne znam drugačije
Niti želim drugačije
U protivnom želim da ih sklonim iz svog svega
Da mi ne narušavaju ono najvažnije
A to je duševni mir
Koji nema cenu
Zato duša
Kao odgovor na mnogo šta
Ko to zna da prepozna
Savršeno zna o čemu pričam
I koliko je sve lepše sa dušom..."
- Stefan Simić

 

[Baudrillard]

Ptica

Kada bi samo čežnja
mogla pisati ove stihove
umjesto mene.

Kada bih njenim očima
mogao pročitati
zakon tvoje mladosti
i pratiti kako hodaš niz ulicu
ili plešeš.

Kada bi tvoje tijelo
izraslo iz ovih riječi
bila bi to pjesma
od koje zastaje dah
i makar nastupila vječna jesen
nitko više ne bi bio
u zavadi s kišom.

Marko Tomaš

 

[Sojka ptica]

Breathe
She sat at the back and they said she was shy,
She led from the front and they hated her pride,
They asked her advice and then questioned her guidance,
They branded her loud, then were shocked by her silence,
When she shared no ambition they said it was sad,
So she told them her dreams and they said she was mad,
They told her they’d listen, then covered their ears,
And gave her a hug while they laughed at her fears,
And she listened to all of it thinking she should,
Be the girl they told her to be best as she could,
But one day she asked what was best for herself,
Instead of trying to please everyone else,
So she walked to the forest and stood with the trees,
She heard the wind whisper and dance with the leaves,
She spoke to the willow, the elm and the pine,
And she told them what she’d been told time after time,
She told them she felt she was never enough,
She was either too little or far far too much,
Too loud or too quiet, too fierce or too weak,
Too wise or too foolish, too bold or too meek,
Then she found a small clearing surrounded by firs
,And she stopped…and she heard what the trees said to her,
And she sat there for hours not wanting to leave,
For the forest said nothing, it just let her breathe`
~ Becky Hemsley ~

 

[Mika]

Staze niču i zatiru se
- Desanka Maksimović


Izmedju dva prijatelja
Kao izmedju dva vrta i dve ulice
Bila je najpre putanja kratka,
Od dve-tri možda podlanice.

Prvo su prijatelji mogli i šaptati,
A čuli su se i pozdravljali rukom,
Ali staza je stala rasti zatim
I zatrpavati se listom i šljunkom.

Vremenom je postala duga kao reka,
Nisu se prijatelji mogli dovikati,
Nisu čuli svojim rečima odjeka,
Nisu se mogli izbliza pogledati.

Zatim je staza iščezla kao duga,
Ni da je postojala ne bi se reklo.
Kao da je obmana šumom protekla,
Ostala je za njom tek prigušena tuga.

 

[Papa Smurf]

PROSIDBA

Devojaka toliko znam.
Ako neka od njih hoće,
dom ću rado da joj dam.
Lud sam od samoće.

Kupiću joj šal od svile
da ga vetar zatalasa.
Slomiću je kroz aprile
rukom oko pasa.

Razderaću prsluk njen.
Voleću je do bezumlja
u dvorištu gde je klen
buknuo iz grmlja.

Sve ću zbog nje da proćerdam.
Šta će meni svet na dar.
Kupiću joj jeftin đerdan
i minđuša par.

Biće jutra mokra, rosna
opečena od proleća.
Na dlan njiva žut i pljosnat
prosuće se sreća.

Pa ću tako mrk da gorim,
da se pesmom niz drum javljam,
da se nikad ne umorim
od neba i zdravlja.

Miroslav Mika Antić

 

[Baudrillard]

HIMNA PORAŽENIH (HIMNA NIHILIZMU)

Razvij barjak, barjaktare!
Crnji nego noći tavne
Crnji nego grobne tmine
Crnji nego misli naše!

Nek’ se vije kao gavran
Oko mrtve ljudske glave
Do kostiju oglodane, iskežene i alave!

Razvij barjak, barjaktare!
Mi smo vojska zavedena
Usred gore bez imena
Bez plemena i sjemena
Bez mramora i leleka
I bez vida očinjega
Da se čudi čudnoj vojsci
Izvan mira i vremena!

Mi prezresmo smrt i želje
Nebo, zemlju i podzemlje!

I toke smo poskidali
I puške smo pobačali
I ruke smo podizali
Samo se još barjak vije
Kakav se još vio nije
Barjak opšte havarije!

Razvij barjak, barjaktare!
Crnji nego noći tavne
Crnji nego grobne tmine
Crnji nego misli naše!

Obrad Mirković

 

[Mika]

preobraženje

danas sam od leta
postala jesen
pod drvetom kraj reke
u meni je dečiji strah
od grube reči i nerazumevanja
od ljudi
od policijskih kola
malih rečnih zmija
visine i saobraćaja
bojim se isto kao nekad
a stalno govore
treba raditi na sebi
ja mrzim bavljenje sobom
preobražavam se prirodno
punim se ko mesec
ne znam kako da postanem bolja
ali i ovakva
uspem nekom da osvetlim put.

-Vitomirka Trebovac

 

[Buhner Senior]

Dan​

Ni u kakav dnevnik ovaj dan ne može,
ovo ruglo danje, malodušno, sivo,
ni kiše da se pokisne do kože,
ni vjetra, ni sunca, ničeg živog.

I to tako tinja — izvan ljudi, mlako,
niko tim ne živi. Vičem srdit vani:
Dane, đubre jedno, ne sviće se tako,
gubi se natrag pa pristojno svani …

Vitomir Nikolić