Stevan Sinđelić ili putem čegarskog bola

[izmoguglapbozin]

Tražeći lepote Pomoravskog kraja, krivudavi put nas je vodio ka Despotovcu. Nismo puno birali, postoji nekoliko mogućnosti stići do Velikog Buka, Resavske pećine, Krupajskog vrela… Sišao sam sa onog najdosadnijeg puta koji može da postoji (auto-put), na pravom mestu. Mogla je to biti i Jagodina, i Ćuprija, ali sasvim slučajno, (ili namerno?!) beše to Svilajnac. I naravno, negde uz put, kada se tome najmanje nadaš, putokaz koji ti zagolica interesovanje za nešto novo, za nešto što uopšte nisi planirao…
„Kuća Stevana Sinđelića“, selo Grabovac. Evo prilike da se obiđe i nešto više nego planirano. Iako smo daleko od njega, ali u istom tom momentu, kroz glavu mi projuriše studentske godine provedene u Nišu… Čegar, Ćele kula, i ime Stevana Sinđelića, koje se u ovom gradu izgovara sa ponosom i dubokim poštovanjem…
Podizanjem ustanka 15. februara 1804. (1804-1813) u Orašcu, pod Karađorđevom rukom, Stevan Sinđelić takođe počinje podizanje bune u Resavskom kraju, još pre Stojkovića i Dobrnjca u Požarevačkoj nahiji. Povod beše seča knezova januara iste godine… Braneći brežuljke i ravnicu rodnog kraja istakao se kao veliki vođa i strateg, te mu je Karađorđe ubrzo dao zvanje vojvode resavskog.
Zahvaljujući Rusima, koji su ostavili (po ko zna koji put) naše junake na cedilu, uskraćujući obećanu pomoć, Prvi srpski ustanak miruje. Pošto su 1809. Rusi opet zaratili sa Turskom, nagovaraju ustanike da je prava šansa da se krene u oslobađanje ostalih delova Srbije. Želja za oslobođenjem beše velika, te se nastavilo sa ustankom, a Rusi su ostvarili svoj cilj – otvorili su novi front. Po Srbiji se šalju glasnici, užurbano se radi na obnavljanju ustanka… Pripremaju se bune u Pirotu, Vranju, Leskovcu… Pomoć se tražila celom Evropom. Međutim, niko nije bio spreman da pomogne, niko, osim Austrije…. Od njih se dobija pomoć od 60 oficira i podoficira, doktora, medicinska oprema…

 

[tuc muc]

Zanimljivo je. Ja sam nekada služio vojni rok, za vreme bivše SFRJ, u tadašnjoj kasarni Stevan Sinđelić u Nišu. Obilazio sam u više navrata i čuveni spomenik Ćele kulu.
A što se tiče nedoumica oko angažovanja Rusa na strani ustanika trebalo bi imati u vidu da je to izrazito turbulentan period u čitavoj ondašnjoj Evropi, i da je na čelu Rusije bio Aleksandar Prvi Romanov, konfuzan lik izuzetno lošeg karaktera, krajnje nedosledan i neprincipijelan, pa aminovao je i ubistvo njegovog oca cara Pavla Prvog, i može se zamisliti kako je on takav sa svojim potčinjenim saradnicima kreirao i vodio rusku spoljnu politiku, od njih se nikakvo dobro nije moglo očekivati.

 

[Gledston]

Никакав рат се није наставио 1809. Рат се наставио још 1808, само што принц Александар Прозоровски није могао да измени status quo на пољу. Једина измена 1809. је што га је на тој позицији сменио принц Пјотр Багратион, који је накратко заузео Добруџу и опсео Силистру.

 

[tuc muc]

Rusko-turski rat je neprekidno trajao od 1806., kada su nakon zbacivanja proruski orijentisanih kneževa u Vlaškoj i Moldaviji Rusi okupirali te krajeve i zauzeli Bukurešt, pa sve do mira u Bukureštu sklopljenog maja 1812. U ruskoj vojsci koja je operisala na tom dunavskom ratištu, tzv. Moldavskoj armiji, ili pak Dunavskoj armiji, do 1811. su se na položaju glavnokomandujućeg izmenjala petorica komandanata, Estonac general Ivan Ivanovič fon Miheljson, poznat po tome što je uhvatio Pugačova, stari feldmaršal knez Aleksandar Aleksandrovič Prozorovski, Gruzin princ Pjotr Ivanovič Bagration, general grof Nikolaj Mihajlovič Kamenski i Francuz general grof Aleksandar Fjodorovič Lanžeron, da bi početkom marta 1811. na to mesto bio imenovan general Mihail Ilarionovič Kutuzov, potonji feldmaršal i glavnokomandujući ruskom armijom tokom Napoleonove invazije, a njega je nakon sklapanja bukureštanskog mira nasledio admiral Pavel Vasiljevič Čičagov. Miheljson i Prozorovski su bili starci, smrt ih je stigla na tim pozicijama, Miheljson je umro u Bukureštu, a Prozorovski u vojnom logoru u Mačinu, od staračke nemoći i prekomernog uživanja u hrani i piću, zapravo stari feldmaršal je jedva funkcionisao, ujutru bi ga napojili maderom da bi nekako mogao da izgura dan na nogama, a kad je jahao dolazio je u obzir samo pitomiji konj. I Kamenski je umro svega dva meseca pošto ga je Kutuzov zamenio, nije uspeo da preuzme položaj komandanta ruskih snaga na zapadu, tzv. Druge armije koja bi dejstvovala prema Napoleonu, preminuo je od groznice u Bukureštu maja 1811., imao je trideset i četiri godine.
Rat se toliko odužio i išao kilavo zahvaljujući čitavom nizu faktora. Turci su isprovocirali sukob na nagovor Napoleona, ubeđeni da mogu da povrate crnomorski pojas i Krim. Još dok je Kutuzov bio poslanik u Carigradu pisao je da su merilo poslova Turske zapravo poslovi Francuske. Francuski poslanik u Turskoj general Sebastijani, inače Korzikanac kao i Napoleon, obećavao je Turcima vojnu pomoć ako zarate sa Rusima, francuski stručnjaci su i gradili Turcima utvrđenja u Podunavlju i upravljali njihovom artiljerijom. Glavnina ruskih snaga uvek je bila fokusirana na zapadni front, a na Dunavu su operisale slabije snage, jer to je za Rusiju bilo drugorazredno ratište. 1811. je zbog francuske pretnje iz Moldavske armije bilo povučeno pet od ukupno devet divizija, a Kutuzov je recimo posle imao na raspolaganju svega šest, četiri pešadijske i dve konjičke divizije. Za prvih pet godina rata Rusi su osvojili niz turskih tvrđava, ali se neki odlučujući uspeh nije mogao postići, stari Prozorovski je bio prusofil, obožavalac Fridriha Velikog, držao se njegove taktike i strategije što se ispostavilo kao loše, a njegov sistem vođenja operacija se nekako nametnuo i naslednicima. Zauzimane su i rušene turske tvrđave sa obe strane Dunava, Silistrija i druge, ali nije uništena turska živa sila.
Vremenom se taj sukob dognao i Rusima i Turcima, ali mir se nije mogao lako sklopiti, jedan od faktora su bili i Grci iz Fanare, uticajna zajednica koja je iz senke drmala Otomanskom imperijom, fanarioti su imali brojna imanja po Vlaškoj i Moldaviji, čerupali su tamošnji živalj kao da su oni vlastodršci i nisu želeli da se te pljačke rumunskih kneževina odreknu, a ruska crvena linija bila je granica na Dunavu, mada bilo je i mogućnosti koje je izneo ruski ministar spoljnih poslova grof Rumjancev, da se Rusiji prepusti Moldavija duž reke Seret i da Turci plate izvesnu sumu za Vlašku, međutim fanarioti su smatrali Moldaviju siromašnijom i nje bi se i odrekli, ali bogata Vlaška im se nije ispuštala iz ruku. A uprkos mirovnom sporazumu u Tilzitu iz 1807. i sporazumu Napoleona i cara Aleksandra Prvog sa njihovog sastanka u Erfurtu 1808. odnosi između Francuske i Rusije su postajali zategnutiji, Napoleon je bio zauzeo čitavu Evropu, na ruskim granicama bili su francuski garnizoni, i Rusi nisu mogli dozvoliti da Turska postane Napoleonovo desno krilo u ratu.
Odlučujući vojni uspeh postigao je Kutuzov kod Rusea, Ruščuka po turski i nakon toga u bici na Dunavu kod Rusea, odnosno Đurđua, nakon toga su otpočeli mirovni pregovori sa velikim vezirom Azizom Ahmed Pašom koji su okončani mirom u Bukureštu, tim mirom su Turcima vraćene Vlaška i Moldavija, a Rusi su zadržali jedino Besarabiju, dakle ništa nije ostalo od snova o granici na Dunavu, ali dobijen je preko potreban mir sa Turskom. Aziza Ahmeda Pašu nasledio je posle sklapanja mira u Bukureštu na položaju velikog vezira upravo pobednik sa Čegra i ''graditelj'' Ćele kule Huršid Ahmed Paša, koji je ugušio prvi srpski ustanak zauzevši oktobra 1813. Beograd.
A ruska vojska se tokom trajanja ustanka u dva navrata našla u Srbiji, prvi put još 1807. za vreme komandovanja Miheljsona. Miheljson je bio u kontaktu sa Karađorđem i podsticao ga na otpor Turcima, jer je to Rusima u tom periodu odgovaralo, savetovao je da ustanici preduzmu operacije u pravcu istočne Srbije. Pod tim uticajem je skupština u Beogradu februara 1807. odbacila mirovnu ponudu turske Porte, tzv. Ičkov mirovni sporazum, doneta je odluka da se zajedno sa Rusima nastavi rat protiv Turaka.