Lični stav mi se ne razlikuje preterano od Isailovićevog. U Tvrtkovo vreme, ostalo je samo jedno vrlo bledo sećanje, koje se do Tvrtkovog vremena (a od njega više ni to) ogledalo kroz nazivanje istočnih suseda egzonimom Raška i Rašani.
A što nije ni nešto neobično. I u većini evropskih država je tako bilo; era pre XII st. pripada vremenu slabije u nerazvijenije pismenosti. Ni na srpskom dvoru; cara Dušana ili despota Đurđa Brankovića, niko predstave nije imao da je dublje u prošlosti Bosna bila srpska. To je sećanje ostalo u dubrovačkim spisima; u Vatikanu i dokumentaciji Rimokatoličke crkve; u Ugarskoj i jednog će dana, u XVII, XVIII i XIX st. tek od drugih to Srbi morati da nauče i da, bukvalno, otkrivaju.
Gubljenje znanja nešto je prirodno, uz odgovarajuće društvene i političke okolnosti. Zato i dolazi do iskopavanja i otkrivanja „novoh“ saznanja, koja dovode do toga da čovek vekovima udaljeniji od nekog vremena ima drastično bolje razumevanje u poznavanje tog doba od čoveka koji je živeo mnogo bliže toj epohi. Očuvanost saznanja srpske države Časlava Klonimirovog krajem XIV stoleća bilo bi anomalija i uopšte (naprotiv) nije baš ni za očekivati. Cela poenta tzv. Popa Dukljanina i izmišljenog narativa tobožnje drevne prošlosti naših krajeva tu ne upravo...da popuni rupe. Jerbo gotovo niko nije znao ništa o tim vremenima, koja su pripadala nekakvom legendarnom predistorijskom razdoblju. Periodu koje je moralo biti „popunjeno“ raznim Stroilima, Totilima, Krepimirima i drugim, da bi postalo čoveku razumljivo i barem donekle demistifikovano.
(od 01:00 poslušati Mudru Galadrijelu)
